Naslov originala „El cantor de tango“, prevela Silvija Monros- Stojaković
“Jedan krug plesa se završio i parovi se razdvojiše kao da nemaju ničeg zajednickog. Bio sam zbunjen tim obredom odranije, još kada sam ga video na filmu, ali u stvarnosti je bio još čudniji. Između jednog i drugog tanga muškarci su svoje izabranice pozivali pokretom glave koji se činio ravnodušnim, ali nije bilo takav. Glumili su da ih ništa ne zanima tek da zaštite svoj ponos od mogućeg omalovažavanja ili odbijanja. Ako žena i prihvati, obavezno namešta jedan uzdržani osmeh. Tek potom ustaje da bi muškarac mogao da dođe po nju. Kad muzika počne par stoji nekoliko casaka u mestu, jedno pred drugim. Za to vreme se i ne gledaju, valjda ćaskaju o beznačajnim stvarima. Potom, ples počinje čak pomalo brutalnim zagrljajem. Muškarac steže ženim struk i od tog trenutka ona počinje da uzmice. Žena stalno uzmiče. Ponekad, on se nadvija nad njom ili joj staje sa strane, obraz uz obraz, dok njegove noge izvode čitave vratolomije i slapove koje mora da sama izvede, izokrećuci znak. Ples iziskuje ogromnu preciznost i, nadasve, izvestan dar proricanja jer koraci ne slede predvidljivi red, nego su podložni improvizacijama onog koji vodi ili pak jednoj koreografiji beskrajnih kombinacija.
Među najbolje uigranim parovima ples poprima odredene pokrete snošaja. Reč je o nekakvom gimnastičkom seksu koji stremi savršenstvu atletike, premda ne mari za samu ljubav, čak ni erotsku. Pomislh kako bi bilo zgodno da unesem ta zapažanja u svoju doktorsku disertaciju, pošto potvrduje bordeljsko poreklo koje Borhes pripisuje tangu u prici “Evaristo Karijego”.
Nekoliko decenija unazad govori se o poeziji tanga. Tango je amerikanizam. U poeziji tanga iz usmene tradicije često je korišcen lunfardo – šatrovacki govor predgrada Buenos Ajresa, prvobitno nastao u gradskom podzemlju, u zatvorima , među prestupnicima, kasnije se proširio među pripadnicima nižih društvenih slojeva. Teme i motivi tanga i lunfrada su govori ulice i nasilja, ali i ljubavi nemirnih momaka iz predgrađa prestonice.
Ime Tomasa Eloja Martineza , autora romana “Tango za Buenos Ajres” ne postoji u Leksikonu hispanoameričke književnosti Ljiljane Pavlovic – Samurovic (“Savremena administracija”, Beograd, 1993). Martinez je prvu knjigu “Roman o Peronu” napisao 1985. godine, doživeo je neslavnu sudbinu mnogobrojnih hispanoamerickih pisaca koji su živeli u izgnanstvu, deo života proveo je Venceueli, a danas predaje na Univerzitetu Nju Džersi. Istovremeno, poput svojih zemljaka rado je prevođen i čitan širom sveta.
Martinez odmotava mapu Buenos Ajresa, topografski i simbolički, faktografski podsecajuci na značajne ljude i događaje, ali Tango nije putopis, vec roman ciji je glavni junak doktorant koji sprema disertaciju o ogledima koje je Borhes posvetio korenima tanga.
Odlomak o čitanju u Buenos Ajresu:
“…U prizemlju, knjižara je bila krcata knjigama, uostalom kao i sve knjižare koje videsmo te noci. Trideset godina ranije, Hulio Kortasar i Gabrijel Garsija Markes iznenadili su se što domaćice Buenos Ajresa kupuju “Školice” i “Sto godina samoce” kao da su testenina ili zelena salata, i što knjige stavljaju u ceger zajedno sa ostalim namirnicama. Primetio sam da Portenjci, žitelji Buenos Ajresa, te velike luke – na španskom puerto, i dalje čitaju onako halapljivo kao u to doba. Čitalačke navike su im, medutim, sada drukčije. Više ne kupuju knjige. Zapocinju knjigu u jednoj knjižari i nastavljaju njeno čitanje u nekoj drugoj, na svakih desetak stranica ili iz poglavlja u poglavlje, sve dok je ne procitaju. U tome po svoj prilici provode dane, a možda i nedelje.”
