Intervju: Gordana Ćirjanic
Metafora o ljudskoj nemoci
U ediicija knjiga Gordane Cirjanic pod nazivom „Delo“ upravo objavljen novi roman „Poljubac“. Za razliku od „ Pretposlednjeg putovanja“ i epske sage o 20. veku „Kuca u Puertu“, ovo je minimalisticki roman o znacaju trenutka u životu, o jednom dogadaju važnom za coveka, a ne za covecanstvo. Pisan standardnim srpskim jezikom i jezikom visoke književnosti, on govori o temeljnim životnim pitanjima, istovremeno postavljajuci zahtev za preispitivanjem odnosa koji imamo prema hendikepiranim ljudima. „Poljubac“ je, stoga, roman o svima nama. Nakon uspeha njenih prethodnih romana, knjiga pesama i pripovedaka, IK „Narodna knjiga“ ce uskoro ponovo objaviti knjigu zapisa „ Pisma iz Španije“ Gordane Cirjanic.
· Izjavili ste da je vaš novi roman o svima koji žive „više glavom, nego telom“, dok naslov ukazje na sentimentalni roman?
Nemoguce je da iz proze i poezije izbacimo reci koje su petparacka književnost, politicki govor ili loše novinarstvo profanisali. Posao pisca i jeste taj da spasava jednostavne reci i krupne teme od trivijalnosti i cinizma epohe. Svesna sam rizika da bi naslov «Poljubac» unapred mogao da odbije zahtevne citaoce književnosti, ali isto tako se uzdam da vec imam dovoljan broj «vernih» citalaca koji vrlo dobro znaju šta od mene mogu, a šta ne mogu da ocekuju. Kad se knjiga procita, bice jasno koliko je njen naslov opravdan, dok ce oni koji donose sud na osnovu naslova a ne citanja, isto tako smatrati sentimentalnim romanima “ Ljubav u Toskani” Crnjanskog, “Kožu” Malapartea ili “Ocajanje” Nabokova.
· Bolest kao metafora prati „Pretposlednje putovanje“, a glavni junak novog romana je invalid. Da li je to opšta dijagnoza našeg vremena?
Ne bih tražila tu vrstu paralele izmedu moja dva romana. Realno vreme romana Poljubac je jedan junski dan 2006. godine, ali to nije roman o epohi ili na bilo koji nacin okrenut društvenim zbivanjima. To je pre svega psihološki roman. Po svom obrazovanju, a možda i generacijski, spadam u one pisce, a to znaci i u one citaoce, koji smatraju da književnost treba da se bavi krupnim istinama. A složicete se sa mnom da se «krupne istine» najpre izgovaraju u takozvanim granicnim situacijama. No, Poljubac je svakako metafora, o njegovoj metaforicnosti imate nekoliko kljucnih stranica u samom tekstu, kao u nekom ogledalu. Ali ovde bi to pre svega bila metafora o ljudskoj nemoci.
· Koja je uloga kljucnih trenutaka u našim životima. Šta se suštinski menja?
Glavni junak, ili je možda bolje reci «antiheroj» ovog romana, obraca se onim ljudima koji «umeju da pridaju težinu malim stvarima». U sredini i u vremenu u kojima se živi sa ubrzanjem, on je cak privilegovan u svojoj nepomicnosti jer mu važne stvari ne promicu neprimecene. «Trka za vremenom» u principu sve nas tera da bežimo od sebe. U romanu postoji i recenica: «Neko ko zaista živi u vrtlogu dogadaja, malo vremena ima za doživljaj.» Katkad je, dakle, ako imamo vremena da obratimo pažnju, dovoljan i neki naoko mali dogadaj, da izmeni našu percepciju sveta ili vlastitog mesta u njemu. Tektonski poremecaji u duši, za okolinu neprimetni a za pojedinca pesudni, uvek su bili tema književnosti.
· Ovog puta mesto radnje romana nije Španija, vec Kotor. Zbog cega ovaj grad?
Morao je to da bude primorski grad, i uz to grad sa odredenom topografijom: da ima lucki mentalitet otvorenosti; da su mu ulice ravne, zbog invalidskih kolica; da ima staro gradsko jezgro. Kotor sam odranije poznavala, a kad je izbor pao na njega kao na scenarij za ovaj roman, namenski sam išla da «snimam teren», da boravim, da osetim kako grad pulsira, da odredim konkretna mesta zbivanja i maršrute mojih junaka.
· Onima koji prate vašu književnost, koje novo iskustvo ce doneti „Poljubac“?
To je na citaocima da kažu, ne na meni. Vredne su samo one knjige koje su u stanju da nas ucine bar malo drugacijima, ili da nas ucvrste u onome što vec jesmo. Iskreno se nadam da ce Poljubac i vama uciniti jedno od toga dvoga.
N. Radovic
——————
http://www.ivancicadjeric.com/libre.htm
INTERVJU: IVANCICA ÐERIC, SPISATELJICA
„Nisam izgubila jezik, izgubila sam zemlju“
Ivancica Ivana Ðeric rodena je 1969. u Sisku. Odrasla je u Prijedoru. 1987. godine upisuje Fakultet novinarstva i politickih nauka u Zagrebu. 1992. godine diplomira i napušta prostore Balkana. Magistrirala je žurnalistiku u Otavi 1997. godine. Objavila je zbirku pjesama „Otvorenost“, (Matica Srpska, 1991.) i roman „Zemlja u zrnu kafe“, (Zograf, 2003). Živi u Vankuveru. Trenutno piše novi roman. „Bosanci trce pocasni krug“ roman koji je objavila IK „Rende“ iz Beograda ušao je ove godine u širi izbor za NIN-ovu nagradu, najbolji roman objavljen na srpskom jeziku tokom prethodne godine.
Edicija „Ledolomac“ nosi naslov po Vašem novom romanu „Bosanci trce pocasni krug“ . Istovremeno, ona predstavlja i novu reprezentativnu bosanskohercegovacku književnost. Koliko se pisac, koji živi van BiH, usled prirodnog, emigrantskog cutanja, suocava sa problemom gubitka jezika , i šta za Vas predstavlja odrednica „isto govorno podrucje“?
Gubite ono što ste spremni da predate ili prodate, i to je za svakoga drugacije, svako povlaci sopstvenu liniju, i jezika i cutanja. Govorim jezikom kojim sam uvijek govorila, ne odricem se nicega sto sam bila, nemam na to ni pravo, ne vjerujem u prekonocno preobraženje niti jezika niti njegove suštine, ne mislim da nova imena nose i nova, ili u svakom slucaju ne nužno drugacija znacenja. Nisam izgubila jezik, izgubila sam zemlju, ne svojom voljom, i pišem onako kako sam naucila, iz knjiga starih majstora tog istog, kako ste kazali, govornog podrucja. Za mene je ono izvor razumijevanja a ne stratište puno ograda. Poštujem njegove specificnosti, poštujem i njegove dnevno-politicke realnosti, ali to sa spisataljskim poslom, ako ste kao pisac iskreni sa sobom, i sa svojim citaocima, nema mnogo veze. Zadatak pisca je da bude svoj i da bude svima dostupan, da saopšti vlastiti pogled na svijet, i sve dotle dok je taj pogled moguce razumjeti, cak i kad nije licno prihvatljiv, posao je odraden kako treba. Pišem za one koji vole da citaju i koji se ne libe da kupe knjigu pisca iz Crne Gore, ili Srbije, ili Hrvatske, ili Bosne. Pisem za ljubitelje rijeci a ne njene politicke klasifikacije, i u tom smislu, nisam izgubila ništa. Iako, znam da ste u odredenom smislu primorani da postavite to pitanje. I mogu samo da Vam kažem, postoji jedan divan stih Arsena Dedica, meni omiljenog pjesnika, djevojka iz moga kraja, ona ne da je slome, otima se i prkosi. I u tom smislu, ne mogu da kažem da sam pisac samo jednog, uskog, odredenog, istorijskim špilom karata definisanog podrucja. Pišem za one koji razumiju, a ti ce se vec sami prepoznati.
U Vašim knjigama ponavlja se toponim Tromuk. Šta je, zapravo, Tromuk?
Pišuci roman Zemlju U Zrnu Kafe, mislila sam, tad možda i najviše, na svoje prijatelje, kao i na na njihove naglo i niotkuda iskrsle neprijatelje, na sve izbjeglice, na sav taj svijet istrgnut iz svojih dnevnih soba i raspršen po bespucima i raspuklinama dnevne politike. To se ponovilo i s romanom Bosanci Trce Pocasni Krug. Tromuk je njihov grad, kako god se zvao na nekoj stvarnoj mapi koju danas možete kupiti u trafici. Tromuk je ona nesrecna djetelina sa tri lista kojoj nedostaje cetvrti listic srece, to je moj grad i grad svih Bosanaca. Bilo koje mjesto u Bosni unesreceno ratom, razdijeljeno nerazumijevanjem, i primorano da se suoci sa svoja tri muka, tri tišine kroz koje sve to odzvanja, sve to pucanje bez smisla, ubijanje bez razloga, i parole bez smisla za ono sto je covjeku stvarno potrebno, a to je oduvijek bio i uvijek ce biti kruh a ne barut, ljubav a ne zlocin, drug sa kojim se pije kafa a ne covjek koji maše puškom na vratima.
*Jedan od likova u romanu „Bosanci trce pocasni krug“ više od luksuznog stana u Kanadi, želi da kupi parce zemlje. Da li je to parce zemlje dovoljno, i da li se, i na taj nacin, cuva identitet?
Strast za zemljom je, kako kaže jedan od junaka romana, vjecna. I nezljeciva. Ona je datost. Ali identitet, moj ili Vaš, ili bilo kog covjeka, ne cini komad zemlje nego šta je za to parce zemlje spreman, ili nikada nije spreman, da ucini. Jedni pate za zemljom, drugi ubijaju da je steknu. Pišem za ove prve, kako se ovi drugi, mada strahujem da hoce, nikada ne bi ponovili.
Najavili ste Vašu novu knjigu. Koliko ce ona predstavljati otklon od ratne tematike?
Bosanci Trce Pocasni Krug je drugi dio tromucke trilogije. Sigurna sam da cu napisati i njen treci i konacni dio, ali to nije roman na kojem trenutno radim.. Lako je upasti u šablon iste tematike, žargona, ritma recenice, kao što je najlakše u svakom restoranu naruciti isto jelo, ali ako se to ucini, ako se nikada ništa drugo ne proba, nijedan drugi ukus, nijedno novo jelo na meniju, upada se u jednolicnost i živi i piše šablonski. Šablon je odlican za industriju ali nije primjeren prekopavanju po intimi, što je, naposlijetku, ono sto cinite dok pišete. Kopate, za onim cetvrtim listicem djeteline, i samo ako ste uporni, možda ga i pronaddete u livadi svojih trolisnih, šablonskih biljaka.
Kakvu recepciju može da ocekuje nova bosanskohercegovacka knji
ževnost u inostranstvu, od strane onih, kojima je Bosna bila samo samo jedna od mnogobrojnih vesti u udarnim informativnim emisijama?
O Bosni danas najviše pišu oni koji su o njoj samo culi u tim kako kažete udarnim informativnim emisijama, ona je postala egzoticno mjesto misteriozno nezaustavljenog, svima na oci sprovedenog, klanja. I samim tim, postala je pogodna za brzinsku eksploataciju metafore o dobru i zlu i covjekovom zadatku ili nemoci u sukobu tih sila. Ali naših pisaca, pisaca tog istog govornog podrucja, nema mnogo na policama stranih knjižara. Mnogo se piše kod nas, mnogo toga i necitljivog, ali ponešto i odlicnog, pa ipak se malo naših pisaca prevodi. To je, djelimicno, problem nerazumijevanja onoga sto se dogodilo na ovim prostorima, ali takode i profesionalnog plasmana naših knjiga, naših pisaca, naše literature, na svjetskom trzistu. U Kanadi, gdje živim, postoje ljudi ciji je posao da pronadu dobrog pisca i knjigu, da prodaju dobar rukopis, da, u svjetlu odredjenih tržišnih ili izdavackih kriterijuma, pa cak i uz pomocc one djeteline s cetiri lista, plasiraju knjigu koju vrijedi procitati. Kod nas, ne postoji ni takva profesija, niti bilo koja institucija koja se iskljucivo i sistematski bavi plasmanom naših pisaca i naše knjizevnosti, kako domacem, tako i stranom citaocu. I to je velika šteta, mada se nadam da nece biti i i trajna cinjenica
N Radovic
