Poezija apsurda

                                                        Petar Milošević („Službeni glasnik“, Beograd, 2008)

Kolekciju ‘Moderna tradicija’ čine interpretacije prevratničkih,
inovativnih književnih činjenica koje su, istovremeno, i važan segment
moderne evropske književne bastine. U kolekciji će biti objavljivane
studije i rasprave koje, u mnogo čemu, iniciraju i novi, moderni kritički
dijalog o epohalnim poetskim projektima srpske književnosti.

Prva knjiga ove kolekcije POEZIJA APSURDA VASKA POPE autora Petra
Miloševica, studija je o apsurdu u pesničkoj umetnosti velikog pesnika
svetskog formata, dakle o pesniku koji u svojoj poeziji manifestuje sve
bitne osobine književnosti i filozofije apsurda, a istovremeno taj
poetički model obogaćuje specifičnim rezultatima u svetu lirike.
Pristupajuci na potpuno nov način temi apsurda u poeziji Vaska Pope autor
pokazuje da je u svojim stihovima Popa bio radikalniji i od Beketa.

Petar Miloševic je profesor srpske književnosti na univerzitetu u
Budimpesti. ‘Poezija apsurda Vaska Pope’ je njegova doktorska disertacija.
Autor je nekoliko romana i ‘Antologije srpske poezije u Madjarskoj’.

Kniiževnost apsurda  nastupa neposredno posle nadrealizma, poslednjeg značajnog pravca modernizma (avangarde), od četrdesetih do pedesetih godina (Kami, Beket, Popa). Znači, afirmacija književnosti apsurda pada između modernizma i postmodernizma, stoji između njih i možda ne treba odlučiti kojem pripada (više).  Popa sistematski razmatra i odbacuje osnovne umetničke iluzije modernizma (kulu od slonovače, estetizaciju smrti i kult lepote). Time označava kraj modernizma, ali pitanje je da li još iznutra ili već spolja.  Osnovna crta postmodernizma je nepoverenje prema takozvanim velikim pričama (Liotar: Postmoderno stanje).  U Beketovom Kraju partije (1957) jedan od junaka, Ham, ponovo  (u nastavcima) pokušava da ispriča svoju veliku priču, ali uzalud: drugi člam tandema poslednjih ljudi, Klov, ne pokazuje interesovanje za hamovu priču (samo glumi),  a Ham nije u stanju da je ispriča : VELIKA PRIČA NEMA NI GLAVU NI REP, A NEMA VIŠE NI KO DA JE SLUŠA.     U Popinom Sporednom nebu (1986) pesma  Priča o jednoj priči takođe govori o besmislenosti velike priče.  (Bila jednom jedna priča/ Završila se/ Pre svog početka/ I počinjala)

 Popa ne stvara poeziju apsurda pod uticajem drame apsurda jer u doba rađanja njegovog pesničkog modela (dakle tokom 1940-ih godina) drama apsurda još nije postojala. Ovo je možda prvi slučaj da naša književnost ne preuzima svetske modele nego ih stvara.

*

Zavodnik

Jedan miluje nogu stolice

Sve dok se stolica ne pokrene

I da mu nogom slatki znak
Drugi ljubi ključaonicu

Ljubi je kako je samo ljubi

Sve dok mu ključaonica poljubac

Ne uzvrati

Treći stoji po strani

Bulji u onu dvojicu

I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

***

Стара српска поезија

 

Мач и помор заједно

…У садашње време…

Пустио је Господ на српску земљу:

Прво помор,

И потом и опет мач и помор заједно,

И плењење и глад љуту.

Све ово у дане моје би

И очи моје видеше

И лежаху лешеви помрлих људи српских

По свима улицама великог Београда,

И по свим земљиштима његовим,

И по свим путевима његовим лежаху мртви

И не беше оних који погребавају.

А који живи ходаху,

Не беше у њих изгледа и красоте људске,

Но беху поцрнели од глади.

И тако скончаше

И не оста двести део људи.

Они који су остали

Избегоше из своје земље

И оставише је пусту сву      

                                         Атанасије Даскал Србин

Можда је из манастира Орешковице у Србији (Браничево) избегао у Коморан, у време Велике сеобе, а после прешао у Русију. Тамо је за Софију, сестру руског цара Петра I, саставио спис о српским царевима и пустошењу земље српске.

                                                     ***

- Где да се сакријемо-

И где да се сакријемо

Или одбегнемо?

Земља и небо,

Сунце и месец,

Звезде и море,

Реке и бездани

Вапију на ме           

                                 Теодор Љубавић

По Ђорђу  Трифуновићу један од најбољих српских књижевника 16.века. Штампао је три богослужбене књиге у Горажду (1519-1523).

„Стара српска поезија“  је део Антологије српске поезије у осам књига, коју су током 1992. и 1993. године објавили Српска књижевна задруга  и БИГЗ.  Стара српска књижевност  је настала у кругу византијске цивилизацијске и културне сфере. Kao њен подсистем писана је на посебном језику – српскословенском тј. старословенском језику српске редакције. Друга њена особеност:  писана је  за потребе развијеног српског средњевековног друштва и државе, као и за потребе Цркве.  Овај период књижевности у Срба нарочито је критиковао Скерлић, називајући је „болесном црквеном романтиком“ и „више писменошћу него књижевношћу у правом смислу“. Најбољи зналац тог периода, Павле Поповић, налазио је у  старој књижевности свега неколико вредних песничких текстова…