Petar Milošević (”Službeni glasnik”, Beograd, 200 
Kolekciju ‘Moderna tradicija’ čine interpretacije prevratničkih,
inovativnih književnih činjenica koje su, istovremeno, i važan segment
moderne evropske književne bastine. U kolekciji će biti objavljivane
studije i rasprave koje, u mnogo čemu, iniciraju i novi, moderni kritički
dijalog o epohalnim poetskim projektima srpske književnosti.
Prva knjiga ove kolekcije POEZIJA APSURDA VASKA POPE autora Petra
Miloševica, studija je o apsurdu u pesničkoj umetnosti velikog pesnika
svetskog formata, dakle o pesniku koji u svojoj poeziji manifestuje sve
bitne osobine književnosti i filozofije apsurda, a istovremeno taj
poetički model obogaćuje specifičnim rezultatima u svetu lirike.
Pristupajuci na potpuno nov način temi apsurda u poeziji Vaska Pope autor
pokazuje da je u svojim stihovima Popa bio radikalniji i od Beketa.
Petar Miloševic je profesor srpske književnosti na univerzitetu u
Budimpesti. ‘Poezija apsurda Vaska Pope’ je njegova doktorska disertacija.
Autor je nekoliko romana i ‘Antologije srpske poezije u Madjarskoj’.
Kniiževnost apsurda nastupa neposredno posle nadrealizma, poslednjeg značajnog pravca modernizma (avangarde), od četrdesetih do pedesetih godina (Kami, Beket, Popa). Znači, afirmacija književnosti apsurda pada između modernizma i postmodernizma, stoji između njih i možda ne treba odlučiti kojem pripada (više). Popa sistematski razmatra i odbacuje osnovne umetničke iluzije modernizma (kulu od slonovače, estetizaciju smrti i kult lepote). Time označava kraj modernizma, ali pitanje je da li još iznutra ili već spolja. Osnovna crta postmodernizma je nepoverenje prema takozvanim velikim pričama (Liotar: Postmoderno stanje). U Beketovom Kraju partije (1957) jedan od junaka, Ham, ponovo (u nastavcima) pokušava da ispriča svoju veliku priču, ali uzalud: drugi člam tandema poslednjih ljudi, Klov, ne pokazuje interesovanje za hamovu priču (samo glumi), a Ham nije u stanju da je ispriča : VELIKA PRIČA NEMA NI GLAVU NI REP, A NEMA VIŠE NI KO DA JE SLUŠA. U Popinom Sporednom nebu (1986) pesma Priča o jednoj priči takođe govori o besmislenosti velike priče. (Bila jednom jedna priča/ Završila se/ Pre svog početka/ I počinjala)
Popa ne stvara poeziju apsurda pod uticajem drame apsurda jer u doba rađanja njegovog pesničkog modela (dakle tokom 1940-ih godina) drama apsurda još nije postojala. Ovo je možda prvi slučaj da naša književnost ne preuzima svetske modele nego ih stvara.
*
Zavodnik
Jedan miluje nogu stolice
Sve dok se stolica ne pokrene
I da mu nogom slatki znak
Drugi ljubi ključaonicu
Ljubi je kako je samo ljubi
Sve dok mu ključaonica poljubac
Ne uzvrati
Treći stoji po strani
Bulji u onu dvojicu
I vrti glavom vrti
Sve dok mu glava ne otpadne
***
