Bezgranična zabava

  „Bezgranična zabava – uspon masovne kulture 1850-1970″,  Kaspar Maze (Službeni glasnik, Beograd, 2008)

———

Kultura je istovremeno jedan od načina da se čovek zabavi: naime, kultura je uvećavanje sposobnosti za još više zadovoljstva ove vrste;  isto je sa naukama i lepim umetnostima. Drugi način je  iskorišćavanje; ono nas čini sve manje sposobnim za dalji užitak.   (Imanuel Kant)

Negacija niže vredne, sirove, vulgarne, potkupljive i snishodljive, jednom rečju: prirodne volje podrazumeva afirmaciju prefinjenog, uzvišenog karaktera onih koji umeju da nađu zadovoljstvo u uzvišenom, prefinjenom, izuzetnom, dobrovoljnom uživanju lišenom interesa i svrhe (Pjer Burdije)

Zadovoljstvo je „X“ u onoj jednačini koja traži odgovor na pitanje zašto uopšte postoje umetnosti (Leonard Bernstajn)

——–

Životni stndard, šanse za obrazovanje, očekivani životni vek i socijalna sigurnost velike većine u industrijskim društvima bitno su se popravilitokom 20.veka. Ipak, uživanje normalnog građanina u jelu i piću, odeći i kvalitetu stanovanja, udobnostima i slobodnom vremenu nikad neće dostići nivo i obim onoga što su imali viši slojevi oko 1900. Mereno prema narodskim snovima o zemlji Dembeliji, naše blagostanje daleko zaostaje za izobiljem koje se vekovima zamišljalo.  Drukčije je sa masovnom kulturom.  Tehnika i jeftine sprave za emitovanje učinili su umetničku senzaciju i estetsko iskustvo svakodnevnim, u meri  u kojoj su pre 1900. u najboljem slučaju fantazirali pisci utopija. Vilhemu II su se smejali zbog ljubavi ljubavi prema putovanjima, repertorar večernje zabave bio je nekada siromašan.

Ako bismo masovnu kulturu posmatrali kao jedno od najvećih čuda napretka, onda bi popularne umetnosti i zabave, ma koliko se na njih žalili, postale potporni stubovi društvenog status quo.  One se ubrajaju u priznato imovinsko stanje.  Definicija egzistencijalnog minimuma se promeila. Moderne masovne umetnosti i zabave u slobodo vreme predstavljaju zakasneli produkt industrijskog društva. Popularne umetnosti i zabave postale su opšta kultura. Učestvovanje  u njima ne povlači za sobom isključenje iz „dobrog društva“ i retko ko se odriče tog učestvovanja.

Kasper Maze se bavi  usponom masovne kultire od 1850. godine do kraja sedme decenije prošlog veka.  Prezrene zabave niže klase, uprkos žestokom otporu, procvetale su u osnovnu kulturu masovnog društva – u međuvremenu im se udvaraju i najmoćniji, a poštuje ih čak i zahtevna kritika. Moderno društvo je orijentisano ka uspehu, a hrana tog uspeha je popularna kultura.   

Ilustrujmo jednim primerom ono o čemu govori Maze. Proleće je, a ja živim u Srbiji. Jedan od oblika civilizovanja razonode je bavljenje sportom. Baket je majka mara svake dokolice, od detinjstva, pa dok rade kolena. Ne bih o tradicionalnom blejanju subotom pre podne po kafićima, zaboleo me mozak juče u kafiću  od priča o bogatstvu, automobilima i ribima.   Dakle, kafić je alternativa kilavim radovanima, stoga pogledajmo snimak, odnosno video klip:

Na Kontinentu se sport razvio u osnovni oblik masovne kulture – kao spektakl i zabavna roba, ali i kao medijum telesnog traganja za emancipacijom i ličnim iskustvom.  Krajem 19. v. pojavljuju se i prvi sportski časopisi.  Lepota i spretnost, snaga i izdržljivost sportista, izrabljivanje tela i materijala privlačili su mase gledalaca koji su plaćali, kao i kupce sportskih izveštaja, ljudi su počeli i da se klade na pobednika.  Uspešni bokseri i rvači, fudbaleri i biciklisti postali su ličnosti s kojima se identifikovao „mali čovek s ulice“ i oličenje demokratskih principa učinaka.  Uvežbati svoje telo za sebe i za tim, spoznati sopstvenu snagu i granicu – takve tendencije ka individualizaciji najbolje su se razvijale u modernim sportskim disciplinama.   Sportisti su postali legende i uzor mladih. Sportski uspesi ujedinjuju naciju; prvi zabeleženi trijumf ujedinjenja nacije putem sportskog događaja u novovekovnoj istoriji bili su masovni sportski događaji.  Fudbal, jeftini romani i bioskop izvukli su poštenog zbunjenog građanina iz kuće i oteli mu dobar deo ušteđevine.  Postoji i svet u dnevnoj sobi. I u kafani. I rokenrol.  I mnogo toga još. A svi se podjednako zabavljamo.

D’Izraeli i Istočno pitanje

        Politička i književna karijera Bendžamina Dizraelija je trajala duže od pedeset godina. Još u ranoj madosti je objavio da kreće u pohod na slavu i moć, ali je na svakom koraku nailazio na  nepoverenje i potcenjivanje.  Njegov otac, Isak D’Izraeli, pristalica Voltera i sledbenik ideja prosvećenog apsolutizmna,  ugledni istoričar i konzervativac, još u vreme Benžaminovog dečaštva, prestao je da piše prezime sa apostrofom, svoje četvoro dece krstio je u Anglikanskoj crkvi i sasvim se povukao iz sinagoge. Uticaj jevrejskog porekla na političke ideje Bendžamina Dizraelija biće  posebno naglašeni u rasparavama o nehrišćanskoj politici u Velikoj istočnoj krizi. Kao pripadnik pravno tolerisane, ali nikada prihvaćene manjine, mladi Dizraeli je dolazio u sukob sa vršnjacima kojima je pokušavao da nemetne svoju volju. Izbačen je iz škole sa dvanaest godina i to je bio kraj njegovog formalnog školovanja.  Ironičan prema svemu što diše, pokazao je (već tada) odlike pravog konzervativca. Bez obzira na to što je obaveza polaganja anglikanse zakletve sprečavala nekonformiste, katolike i Jevreje da stignu do višeg društvenog položaja, svoje obećanje je ispunio postavši dvostruki premijer Velike Britanije, lični prijatelj kraljice Viktorije, prvak Konzervativne stranke i ideolog modernog britanskog konzervativizma i imperijalizma. 

Engleskom se krajem 18. i početkom 19. v. širila istočnjačka moda.  Postojao je i poseban književni žanr – Istočnjačka priča. Mladi naraštaji  Britanaca, oduševljeni romantizmom imali su za uzor Bajrona,  koji je,  proputovao Istok i balkanske zemlje.  No, za razliku od Bajrona, koji je, tako su mene učilii – čitao svake noći  divno čirilični pismo “da bi odmorio oči“(tako je govorio),  Bendžamin Dizraeli je o ćirilici, Grcima i mladim i starim,   svim Balkancima, posebno slovenskog porekla mislio sve najgore.  Privlačnost  Istoka za sve Anglikance sastojala se u tome što je, sa bezbedne udaljenosti,  u relativnoj izolovanosti, omogućavalo mladim romantičarima napuštanje moralnih obzira. Ako se Dizraeli rukovodio nekim principom (osim fanatizma),  a bio je vrlo principijelan čovek,  u pitanju bi mogao da bude samo moralni relativizam. 

Sledeći socijalni ritual za obilaženjem toplijijh krajeva,  taj čovek je stigao na Baklan 1830. godine, u nameri da se prudruži turskoj vojci.  Nakon rusko- turskog rata nad Balkan su se, poput tamnih oblaka, osim Dizraelija nadvili i Rusi.  Dizraeli se predstavljao  Turcima kao sin engleskog bega i pritom je osećao veliko uzbuđenje. Osim uživanja u turskom duvanu i slatkišima, koje je naprosto obožavao, družio se sa sinom Ali-paše, koji je bio pro evropski orijentisan i tako se oblačio. 

Tada je Dizraeli izgradio buduću politiku Velike Britanije: sa Osmanskim carstvom treba graditi trajno savezništvo da bi se sačuvala ravnoteža velikih sila i suzbila moć Rusije! Britanci, Rusi i Amerikanci su imperijalni narodi. Amerikanci su duhovni  naslednici Evrope.  Temelj imperijalizma je rasa! Mnogi smatraju Dizraelija pretečom cionizma. 

Dizraeli je pisao političke romane ili „romane sa tezom“. U jednom od svoih dela  je uspeo da  Skenderbega proglasio Grkom i princom Epira.  Dizreali je ispunio obećanje i  uspeo da uđe u najviše krugove uz pomoć ljubavnice, žene iz visokog društva udate za pripadnika nižeg plemstva.  Prvi govor u parlementu, prilikom kojeg je i ismejan, završio je saopštenjem “ Sada ću da sednem, ali doći će vreme kada ćete me slušati“.

                                                      

 Dizraeli je optuživao Srbe da vrše genocid u Bosni i  da Srbijom vlada antisemitizam. Kraljici Viktoriji je objašnjavao da je Bosna isto što i Irska. Kada su ga zgroženi Britanci  upozoravali na  turski genocid nad  Bugarima i Rumunima,  a javnost se užasavala nad naslovima  o turskim zločinima,  kao i sva hrišćanska Evropa, Dizraeli je  samo odmahivao rukom, taman kao da mu zuje muve oko uha.   Još od smrti kneza Mihaila 1868. bilo je znakova da je Srbija gubila podršku zvaničnog Petrograda. Rusija je čak blagonaklono gledala na pretenzije knjaza Nikole na srpski presto, nasuprot kandidaturi kneza Milana.  Kako rat sa  nije mogao biti izbegnut, Ristić je predlagao miran prelazak okupirane BIH pod upravu Srbije i Crne Gore, pod sizerenstvom Turske, ali je britanski premijer verovao u tursku pobedu.   Dizraeli se čak  dosetio da podmiti Crnogorce, ali mu to nije pošlo za rukom.  Iste godine (1876)  su  CG i SRB ušle u rat i odnele  ubedljivu pobedu.  Celo krojenje  političke karte Balkana curelo je  je  iz mastila  Dizraelijevog pera. 

Neki vremešniji domaći istoričari bi Istočnom pitanju posvetili neku višetomnu knjigu.  Da bi se razumele Dizraelijeve odluke i njegovo delovanje u tim događajima, bilo je neophodno ukazati na sve činjenice koje su uticale stvaranje predstava i stava od kojih do kraja života nije odstupio.

Gogenova Noa Noa

 

Evo još jedne knjige koju je priredio i uredio Jovica Aćin,  koji sa neverovatnom, dečačkom radošću, otkriva i sačinjva knjige  u kojoj su  svetovi pisaca koji crtaju i slikara koji pišu.  

                            

Izvornik ove knjige je verodostojni dnevnik koji je objavljen u Parizu 1901. godine. Kada se,  1893, posle prvog boravka sa Tahitija vratio u Pariz, Gogen je naumio da objavi svoj dnevnik Noa Noa. Prepis beleški poverio je simbolističkom pesniku Šarlu  Morisu, koji je u časopisu objavljivao opširne izvode 1897,  (do) dajući tekstu svoje pesme, komentare i prepravljajući izvornik, u čemu je preterivao, pa je Gogen reagovao i objavio svoju novu verziju 1901. godine.

Istovremeno, Gogen je na Tahitiju ukrašavao svoj primerak rukopisa akvarelima, drvorezima, svakojakim dokumentima i fotografijama, dopunjujući ga i tekstovima o maorskoj kulturi i ostrvskom životu. Tako je slikar sačinio ne samo dnevnik već i pravi manifest o umetnosti, prirodi i drami divljeg sveta.  Taj album pod nazivom Drevni maorski kult, danas se nalazi u Luvru u Odeljenju crteža.  Zbog toga,  ova knjiga,  verodostojna i celovina,  objavljena po prvi put na srpskom jeziku, ima i svoju bibliofilsku vrednost.  Kao izvornik prevoda poslužilo je zajedničko jezgro Morisove verzije iz koje su odstranjeni svi njegovi dodaci i Gogenov, ukrašen primerak Dnevnik maorskog kulta. 

Nebojša Zdravković tvrdi da bilo ko makar nešto zna o Gogenu,  teško da se neće složiti s tim da je  veliki slikar bio čudovište.  Odrekao se sigurne i uspešne bankarske karijere, ostavio je i ženu sa petoro dece. I u mladosti je bio sklon avanturizmu – oplovio je mora kao član posade trgovačke mornarice.  Onda je uskočio u impresionizam da bi se, nedugo potom, usprotivio impresionistima i proglasio svet razdvajanja boja. Njgove su slike tajanstveno silovite i prestupnički divlje, tako tvrde.  Gogen je bio biseksualac, uzimao sve što mu se dopada.  I mnogo je priča o njemu. Ono na čemu su mu  zavideli je što su smatali da je hrabrar; zavideli su mu na sreći koju je imao da,  kao poslednji belac,  iskusi dalekosežnu tahićansku kulturu. 

Dnevnik je samo delimično dokumentarističko svedočenje, najveći njegov  deo je plod Gogenove imaginacije. Kad se posle putovanja na kraju skrasio na Markizama,  gde će i umreti, iza njega su ostala mnogobrojna dela, ali je sutradan, posle njegove smrti, tamnošnji biskup spalio dvadesetak njegovih slika, smatrajući ih paganskim.  U stvari,  verovatno su svi njegovi savremenici crkavali od ljubomore jer je, za razliku od njih, Gogen umeo da diše.

E sad, nema veze…I tako, ko je gledao sinoć Marka Jankovića, to je onaj što verovatno liči na Marka Kraljevića,  i UN (Utisak nedelje) i to miksano, kao ja, ni pakao mu neće teško pasti.  E, a kako to da neko ne ume da vuče rečenicu bez ponavljanja ponavljanja dvaput dvaput iste iste reč reči u govoru, u govoru, katastrofa, rođaci.  Ma, odzvanja to. Eho efekat, kamenolom o praznu kantu.  I to je političar…      I cvrči cvrči cvrčak cvrčak na vrhu vrhu crne crne smrče smrče …Kontaminiraše me načisto. Da bih se dekontaminirao, pola dana  sam čistio  eustahijevu tubu od mudrolija. I pevao sam u automobilu.  Kako pevaju dečaci,  pravi soul vokali.  Sad mi nije ništa, Hey Mister Tough…

Poezija apsurda

                                                        Petar Milošević („Službeni glasnik“, Beograd, 2008)

Kolekciju ‘Moderna tradicija’ čine interpretacije prevratničkih,
inovativnih književnih činjenica koje su, istovremeno, i važan segment
moderne evropske književne bastine. U kolekciji će biti objavljivane
studije i rasprave koje, u mnogo čemu, iniciraju i novi, moderni kritički
dijalog o epohalnim poetskim projektima srpske književnosti.

Prva knjiga ove kolekcije POEZIJA APSURDA VASKA POPE autora Petra
Miloševica, studija je o apsurdu u pesničkoj umetnosti velikog pesnika
svetskog formata, dakle o pesniku koji u svojoj poeziji manifestuje sve
bitne osobine književnosti i filozofije apsurda, a istovremeno taj
poetički model obogaćuje specifičnim rezultatima u svetu lirike.
Pristupajuci na potpuno nov način temi apsurda u poeziji Vaska Pope autor
pokazuje da je u svojim stihovima Popa bio radikalniji i od Beketa.

Petar Miloševic je profesor srpske književnosti na univerzitetu u
Budimpesti. ‘Poezija apsurda Vaska Pope’ je njegova doktorska disertacija.
Autor je nekoliko romana i ‘Antologije srpske poezije u Madjarskoj’.

Kniiževnost apsurda  nastupa neposredno posle nadrealizma, poslednjeg značajnog pravca modernizma (avangarde), od četrdesetih do pedesetih godina (Kami, Beket, Popa). Znači, afirmacija književnosti apsurda pada između modernizma i postmodernizma, stoji između njih i možda ne treba odlučiti kojem pripada (više).  Popa sistematski razmatra i odbacuje osnovne umetničke iluzije modernizma (kulu od slonovače, estetizaciju smrti i kult lepote). Time označava kraj modernizma, ali pitanje je da li još iznutra ili već spolja.  Osnovna crta postmodernizma je nepoverenje prema takozvanim velikim pričama (Liotar: Postmoderno stanje).  U Beketovom Kraju partije (1957) jedan od junaka, Ham, ponovo  (u nastavcima) pokušava da ispriča svoju veliku priču, ali uzalud: drugi člam tandema poslednjih ljudi, Klov, ne pokazuje interesovanje za hamovu priču (samo glumi),  a Ham nije u stanju da je ispriča : VELIKA PRIČA NEMA NI GLAVU NI REP, A NEMA VIŠE NI KO DA JE SLUŠA.     U Popinom Sporednom nebu (1986) pesma  Priča o jednoj priči takođe govori o besmislenosti velike priče.  (Bila jednom jedna priča/ Završila se/ Pre svog početka/ I počinjala)

 Popa ne stvara poeziju apsurda pod uticajem drame apsurda jer u doba rađanja njegovog pesničkog modela (dakle tokom 1940-ih godina) drama apsurda još nije postojala. Ovo je možda prvi slučaj da naša književnost ne preuzima svetske modele nego ih stvara.

*

Zavodnik

Jedan miluje nogu stolice

Sve dok se stolica ne pokrene

I da mu nogom slatki znak
Drugi ljubi ključaonicu

Ljubi je kako je samo ljubi

Sve dok mu ključaonica poljubac

Ne uzvrati

Treći stoji po strani

Bulji u onu dvojicu

I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

***

Berđajev i Sloboda

 

Filozofija slobodnog duha, Nikolaj Berđajev (Dereta, Beograd, 2007)

Berđajev je sa L. Šestovim jedan od začetnika egzistencijalizma. O tome kako je rano odbacio autoritet umesto slobode filozof kaže: Jednostavno, nikad nisam posedovao iskustvo preživljavanja autoretiteta. Nisam znao šta je autoritet u porodici, nisam znao ni to šta je autoritet u školi, nisam poznavao autoritet ni kada sam se bavio filozofijom, a posebno nisam znao šta je to autoritet u religioznom životu. Nisam čak nikad ni pomišljao da postanem profesor jer to podrazumeva postojanje pretpostavljenih autoriteta. Smatrao sam da je moja misao nastala u slobodi.

Kao svoje učitelje u životnom pitanju slobode Berđajev ističe Dostojevskog, Kanta i Ibzena, mada je ovog poslednjeg tek docnije usvojio. Po prirodi stvari, ličnost koja proživljava slobodu i živi za slobodu, mora se sukobiti sa društvom, istorijskom epohom, javnim predrasudama i ukusima, sa svim formama objektivizacije koje predstavljaju granice slobode. U svom životu Berđajev je to mnogo puta iskusio: „Sa socijalnom sredinom,  iz koje sam potekao, prekinuo sam sve veze između dečaštva i mladalaštva“. Zbog borbe za slobodu Berđajev je istupio iz aristokratskog sveta i pridružio se revolucionarnoj levici, marksizmu. Međutim, ubrzo je uvideo da sloboda nije omiljena među marskistima. Kada dolazi do sukoba između ličnosti i društva, ličnosti i javnog mnjenja, mora se biti na strani ličnosti. Napetost koja se javlja u odnosu između socjalizma i slobode konačno ga je dovela do napuštanja socijalističkih ideala u njihovoj marksističkoj i boljševičkoj formi.  To je bio prvi intelektualni i egzistencijalni prelom u filozofskom životu. Njegov duhovni put ga je približio pravoslavlju i ruskoj tradiciji. Iskra nelagode koju se tamo osetio bila je slična istom onom osećanju kojeg je imao u aristokratskoh i marksističkoj sredini: „Ugledao sam onaj isti nasrtaj na slobodu, ono isto neprijateljstvo prema nezavisnosti ličnosti i stvaralaštvu“.

Prva knjiga koju je Berđajev napisao o slobodi je Filozofija slobode, druga knjiga nosi naslov  Filozofija slobodnog duha. Sloboda je misao koja nije zatvorena u diskurzivne, racionalne kategorije evropske filozofije. Kad piše o stvaralaštvu (Smisao stvaralaštva), Berđajev zapaža da ono nije proizvod prirodnog poretka bića ili : ono nije samo jedan od mnogobrojnih prirodnih fenomena. Stvaralaštvo nadilazi prirodu. Koren je u slobodi. Pre Berđajeva jedino slično razmišljanje nailazimo kod čuvenog mističara, Jakova Bemea, koji nije svoja gledišta iznosio u filozofskim kategorijama, već u simbolima i mitovima.

Berđajev tvrdi da sloboda u religioznom životu mora biti obaveza, religiozan čovek mora da bude slobodan.  Crkveno hrišćanstvo, hijerarhija koja je zamenila slobodu prinudom je pokazatelj da je crkva upala u zamlku Velikog Inkvizitora. Apsolutno papstvo, glavno čelo koje misli je užas  i slom.  Sloboda  nije priroda. U prirodi vladaju zakoni determinizma. Slobodan duh i slobodna misao se tome suprotstavljaju.

Identično različito

                                                                    Identično različito, Tihomir Brajović

Reprezentativni tekstovi srpskog, hrvatskog i slovenačkog romantizma (Petar Petrović Njegoš: Gorski vijenac; Ivan Mažuranić: Smrt Smail-age Čengića; France Prešern: Krštenje na Savici), ključni su u stvaranju istorijskih etničkih identiteta u razdoblju romantizma na južnoslovenskom prostoru.  Brajović se u ozbiljnoj teoretskoj studiji bavi tumačenjem  zasnovanim na komparativnoj osnovi, kako i stoji u podnaslovu  (Komparativno – imagološki ogled). Nepobitno se može  govoriti o izvesnoj istosmernosti i genezi kulturnih procesa na Slovenskom Jugu, na čemu insistira autor, istovremeno ukazujuči i na raznolikosti, kako se to kaže – „tekstualnih procedura“. Interesantno je da je mali povod za pisanje i razmišljenje, osim profesionalnog autorovog angažmana,  i SlovLit – sajt koji se bavi pitanjima slovenačkog  jez. i književnosti.  Brajović metodološki „bistri“ sliku o narativnim identitetima koji toliko zbunjuju i raspričavaju.

                                                                  Istorija celibata, Elizabet Abot

U svim svojim različitim oblicima, celibat je oblikovao religiozni i svetovni život. Proplamasji celibata su u klasičnoj poeziji i kemp književnosti, crkvenom i građanskom pravu.  U žanru  popularne  društvene istorije, Elizabet Abot, je već stekla čitalačku publiku u Srbiji, od vremena objavljivanja „Istorije ljubavnice“ pre četiri godine. Intrigantna istorija celibata prati Atenu, Artemidu i Hestiju i sve mitske device, kao i klasične obrede u paganskom i jevrejskom asketizmu, rano hrišćanstvo i ritualni celibat u drugim religijama.  Intrigantna su poglavlja o moći sperme u sportu ili o spermi kao patriotskom eliksiru.  Kroz istoriju, muška seksualnost se shvatala kao pitanje morala i kao fizička pojava. Najbizarnije tumačenje uloge sperme u seksualnom činu dao je Sv. Avgustin: ceo ljudski rod nasledio je prirodu koja je nepovratna obeležena grehom, iz semena smo nikli, svi, osim Isusa. Kroz istoriju celibat je  poštovao i Dejvi Kroket,  Martin Luter King,  izumitelj kornfleksa  Kelog,  Čeroki indijanci,  a danas  je celibat  odlika mnogih sportista. Čednost caruje od davnina i kroz nametnute obrasce ponašanja i kulturne stereotipe.  Abotova se posvetila i analizi   celibata  u književnosti (Milton i čedna Gospa, Tolstojeva Krojcerova sonata,  V.Vulf: Sopstvena soba;  Irvingov Svet po Garpu).  U posmatranju novovekovnog celibata,  autorka se bavi i razmatranjem potiskivane seksualnosti i tuge. Pominju se i  Da Vinči, Luis Kerol, Njutn,  Raskin… Nije umešnost u tome sabrati pabirke istorijskih skripti i onda napisati popularnu društvenu istoriju, kojih ima i previše, Abotova piše učeno i zabavno u isto vreme.  Mali minus: nije obrađen savremeni militarizovani  celibat, zatim celibat u filmskoj umetnosti, što je bilo zanimljivo  pomenuti. (Na primer, osim Razjarenog bika i  kroz neke primere stalnog sociloškog diskursa, mnogo bi bilo zanimljivije analizirati Mad Maxa recimo  i mnogobrojne tipske filmske usamljenike).

I, da, dobrodošli u vek etničkih sukoba.

Barabar

     
Nas dvoje ćemo barabar raditi  na istoj stvari. Biće isto, podjednako. Kao šiške Lj.S., na primer. Jednako u dlaku. Turcizam barabar, preveden na srpski, označavao bi nešto na ravnoj nozi. Ako se ja barabarim, ne znači da sam baraba nego se poredim i pokušavam da budem jednak sa nekim, da budem ravnopravan. Ali, ako sam baraba, onda sam silovatelj i ubica, nasilnik, prostak, uopšte uzev nekakav bašibozluk. Pekić je u svom  nedovršenom Rečniku pokušavao da, između ostalog, navede i naglasi značenja i izvesnih turcizama. Čovek u dokolici može super da se zabavlja igrajući se idiomima, to može da preraste i u društvenu igru. Takođe,  i turcizmi su kao slagalice. Baška ruke, baška noge…Realno, retko kada imamo priliku da budemo barabar sa nekim.

Bratstvo nije barabar još od Biblije, pa je samo bratsvo i jednakost jedan pamfletizam, konstrukcija smišljena u poliičke svrhe. Ljudi nisu podjednako razumni. Jednak sa nekim je odnos dvoje, više nekako ljubavni; čak ni u sportu ne postoje približno jednaki, čak ni tamo gde se uspeh meri u desetinkama sekunde. Ako neko pravi državu, on može da je pravi dve hiljade godina, kao Jevreji, ali država postoji samo onda kad je druge države priznaju, znači – kad država bude zvanično priznata. Barabar. Jedan pederčić mi je tamo, kroz zube i u brk, prebacio nešto o svetskom problemu. I dobro, dobio je svoje, nije da nije. Da budemo barabar, moralo se reagovati. Kad iz Beograda odem nekud, po povratku mi grad uvek izgleda kao da sam se vratio vek unazad. To je utisak stvoren zbog fasada i loše osvetljenosti, nemarnosti i konstantne uspavanosti da se o gradu vodi briga. To je samo prvi utisak; onaj topao vazduh Beograda koji opali u obraze nikad se ne menja, ni po najgoroj zimi, a čini mi se da bez njega ne bih mogao. Kako bih objasnio, to je kao kad nemirno dete mama pljesne malko i iz ljubavi po dupetu, eto, tako i ja sa tim vazduhom po obrazima.

 U četvrtak, u taksiju, setim se da se sutradan, u petak, ne radi i kažem to taksisti koji me je motao okolo naokolo k’o bula u jagode, a ne k’o taksista u rođenom gradu. Koji prazniik? Pa sretenje, Sretnjski Ustav, Karađorđevići i taj rad, još od kad su se Crnogorci bratski otcepili, dan državnost, rođaci.. A je l’? A jest’, ono, kao…Ma, nema više vrednosti, kaže taksista.  I tu se obojica zamislimo. Sutradan, na Sretnje, na ulici neki sa šajkačama psovali one Peruance svirače i psovali im majku indijansku, rekli su im „Jebala vas Indija“. Nisam ih video, samo sam ih čuo, zablenuo sam se odutno baš u tom trenutku negde u izlog, a posle su mi rekli da su imali oko 18 godina i da su nosili šajkače. Pa, dobro, šta sad. Kome smeta, nek se buni, a ne buni se niko, barem ne da ga vide, nego ćutke u krugu istomišljenika. Onako, ko neke pičkice. I na TV-u, tamo su svi hrabri. I ona sa šiškama, sa početka priče. Ona naročito. I oni političari što liče na Sunđera Boba. Ja ih zovem Kockalonci. Kad ih vidim kažem „E’o ga opet ovaj Kockalonac“. Danas, po radovanju  što smo se ponovo sreli, u razgovoru sa nekima, po prolasku onako sa slušalicom pored male biblioteke u hodiniku,  ugledam jednu od svojih omiljenih, jednu od najlepših knjiga. Trenutak pravog osećaja.
Handke ima postojanu fiksaciju: da ogoljuje, potkazuje i negira utvrđene sisteme tumačenja i prosuđivanja; da ne ponavlja ništa što je utvđeno kao forma i uspostavljeno kao mogućnost korišćenja, pa i razvijanja, čak ni ono što je sam dosegao.Novom gledanju se nudi sve: prisno i poznato, nevažno i trivijalno, potisnuto i zaboravljeno. Handke smatra da poetsko mišljenje uvek iznova stvara svet. Ona stvara pojmove i nosi budućnost. Reakcija sveta i mišljenje, a ne otkrivanje sveta je zadatak književnosti. Poezija kao životni projekt.
Trenutak pravog osećaja.

Domaći pisci pišu blogove

 ——-

Najpoznatiji domaći pisci u pauzi između pisanja obraćaju se svojim čitaocima putem blogova komentarišući dnevna događanja  

——–

Izdavačka kuća Laguna se pobrinula da na svom sajtu ima aktuelne blogove domaćih pisaca. Poštovaoci i ljubitelji rada Filipa Davida, Nikole Malovića, Igora Marojevića, Uroša Petrovića, Gorana Skrobonje, Miomira Petrovića, Zvonka Karanovića, Ane Vučković, autori romana Srpski psiho (Aleksandar Ilić i Željko Obrenović),  dok čekaju na nove romane ovih pisaca, imaju prilike da prate njihov  rad i osvrt na sadašnji tenutak putem BLOGA  na sajtu izdavača.

 Laguna  je omogućila  čitaocima da ostanu u interakciji sa piscima,  tako što mogu ostavljati komentare  i  na taj način,  nastaviti komunikaciju o temama kojima su se pisci bavili u svojim blogovima.

 Za početak, sa zadovoljstvom ću svom blogroll-u pridružiti link Miomira Petrovića i  Igora Marojevića

Nisam siguran koliko  će  autori često ažurirari blogove. Uživajte dok traje (akcija).

‘Tajmova’ ličnost godine

                                        

Kada je objavljeno da je svetska ličnost godine 2007.  ruski predsednik  Vladimir Putin, to je izazvalo znatiželju i regovanja koja prate odluke koje idu uz dlaku uobičajenim dnevnim  stereotipima  koja proizvode  mediji i dnevna politika. Međutim, ova Tajmova akcija ne bi ni trajala decenijama da nije uspela da se izdigne iznad dnevnih računica. „Ljudi su skloni da misle da je izbor ličnosti godine nešto nalik na naučni proces“, piše u novogodišnjem broju Ričard Stengel  odvovorni urednik Tajma. Tokom jeseni ja zamolim naše novinare,  urednike i dopisnike da mi pošalju sugestije.  Onda održavamo sastanke. Razgovaram sa pametnim ljudima. Na kraju to mora da bude neko ili nešto što deluje kao ono pravo, nešto što je pomalo neočekivano, neko o kome će čitaoci poželeti da saznaju nešto više.

Tri i po sata koja je ruski predsednik posvetio novinarima najuticajnijeg  svetskog političkog magazina obiluju zanimljivostima. Na početku intervjua novinar kaže da su njih dvojica ista generacija, pa mu on odgovara da nije nikako mogao da se rodi  ‘46. jer je njegov otac upravo došao ranjen iz rata,  dva starija sina su im već umrla i da mami i tati nije padalo na pamet da prave decu.  Rođen sam kasnije, kaže Putin – 1952.  Ruski predsednik ne koristi imejl i ne bloguje.  ( Moram reći da se stidim, ali ne koristim te tehnologije. Ne koristim čak ni telefon. To za mene rade zaposleni u mom kabinetu. Ali, oni to sjajno rade). U trenucima odmora, u porodičnoj kući, sluša Bramsa, Mocarta i  Čajkovskog, omiljena pesma od Bitlsa mu je Jestrdej, drži Bibliju na dohvat ruke u avionu, ruča jastoge i morske plodove, pije probrana vina.

P: Šta su, po vašem mišlenju, američke predrasue  i nerazumevanje kada je reč o Rusiji?  O: Znate, ja verujem da je reč o nerazumevanju. Mislim da se tu radi o nečijem hotimičnom pokušaju da stvori jednu predstavu o Rusiji na temelju koje bi se moglo uticati na našu unutrašnju i spoljnu politiku. To je razlog zbog koga se nastoji da svi poveruju kako je, recimo sasvim u redu ćuškati Ruse. Rusi su još pomalo divlji, ili su tek sišli sa drveta i verovatno ih treba očešljati i i obrijati.

Henri Kisindžer o Putinu: Izuzetno inteligentan, veoma usredsređen na temu  o kojoj razgovarate i izuzetno dobro upućen u spoljnopolitička pitanja. Ne pokušava da zavede ličnim šarmom. Rekao bih da je reč o svojevrsnoj kombinaciji rezervisanosti, znatne inteligencije, sposobnosti za strateško razmišljenje i ruskog nacionalizma. Ne verujem da on na Zapad gleda kao na monolitini blok. Pošto spolnju politiku vodi na temelju sopsrvenog poimanja nacionalnog interesa, ne preza od toga da iskoristi razlike koje na Zapadu postoje ne bi li na taj način ojačao poziciju Rusije.  Njegov osnovni motiv nije ideja da Rusija treba da se priključi zajednici demokratskih država, čak ni zapadnoj zajednici. Ono što želi je poštovanje za Rusiju koja definiše sopstveni identitet.  Amerikancima je teško da proniknu u rusku psihu. Ne treba zaboraviti da su veliki ruski reformatori, kao što su bili Petar Veliki ili Katarina Velika, bili autokrati na unutrašnjem planu, ali su istovremeno, mereno savremenim zapadnim standardima bili progresivnii. Katarina je imala bliske odnose sa filozofima racionalizma, Petar Veliki je slao misije i godinu dana boravio u Evropi. Ako u tom kontekstu sagledate Putina, on sebe doživljava kao reformatora. Verovatno će biti smatran prekretničkom ličnošću u istoriji svoje zemlje, ali on nije demokrata..

                                                                  ***

  (Vjesnikova Pres agencija Mladost, Zagreb 1981.) 

Kisindžerovi memorari u dve knjige  tretiraju  boravak u Beloj kući u vreme vladavine predsednika Niksona,  kada je autor bio zaposlen na poziciji savetnika  za bezbednost.  U istorijskom trenutku kada je trebalo formirati novu spoljnu politiku SAD, izvući državu iz rata u Vijetnamu,  izgraditi osnove za dominaciju u novim uslovima, osigurati poverenje SSSR-a i normalizovanje odnosa sa Kinom, Kisindžer, harvardski profesor, imao je vrlo odgovoran zadatak.  On je imao sposobnost finog, analitičkog povezivanja prošlosti i sadašnjosti i procena razvoja odnosa u budućnosti. U senci Niksona,  čije su ambicije bile da bude „najveći“ predsednik Amerike, a pri tom nije voleo diplomatiju, Kisindžerov zadatak bio je prilično težak i u memoarima predsednika gleda sa izvesneom distancom.

Širi izbor za NIN-ovu nagradu

Žiri u sastavu: Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Stevan Tontić, Aleksandar Jovanović i Slobodan Vladušić, pročitali su i kritički ocenili 92 romana objavljena na srpskom jeziku  u 2007. godini.  Kako se ista završava kalendarski 31. januara, u obzir će biti uzeti i romani objavljeni do tog datuma, a koje bude predložio izdavač.

13 romana iz prošlogodišnje književne produkcije, po mišljenju žirija, zavređuje pažnju

1. Poljubac, Gordana Ćirjanić (Narodna knjiga)

2. Čuvari i svetrinje, Mirjana Đurđević (Agora)

3. Ruski prozor, Dragan Velikić (Stubovi kulture)

4. Šnit, Igor Marojević (Laguna)

5. Simana, Ranko Risojević (Glas srpski-Grafika)

6. San o ljubavi i smrti, Filip David (Laguna)

7. Feliks, Vladimir Kecmanović (Via Print)

8. Maske Sofije de Montenj , Goran Milašinović (Stubovi kulture)

9. Ludvig, David Albahari (Stubovi kulture)

10. Turnir grbavaca, Laslo Blašković (Geopoetika)

11. Gresi svetog Maksa, Aleksandar Maričević (Mali nemo)

12. Vok On!, Uglješa Šajtinac (Narodna knjiga)

13. PH  Roman, Draško Miletić (Dereta)

Uži izbor biće sačinjen 8. januara,  a ime ovogodišnjeg laureata 17 januara. 

Od nabrojanih naslova,  čitao Poljubac, Ludvig,  San, Ruski prozor, Vok On, Ludvig i naravno Šnit.  Moj favorit je „San o ljubavi i smrti“, a obradovalo bi me da Albahri ili Marojević budu laureati,  kao i Gordana Ćirjanić. Mislim da neće dobiiti  Albahari, kratka je forma, buniće se hajdučija jer o njoj u romanu i reč.  O esijima sam pisao nešto u prethodnom tekstu i upravo to sad i važi, Grbavci su roman, jbte, roman! Smešno.   Albahari je dobio NIN-ovu nagradu za „Mamac“ 1996.  

Treba li reći da Filip David nije nikada bio NIN-ov laureat? Cenim da je mrtva trka samo  između preostala 3 ili 4 naslova koji će ući u uži izbor. Onda, eto NIN-a za Lagunu. Narodna knjiga ima dva dobra kandidata, ali nekad je pola šireg izbora bilo iz njihove štampe.

————————————-

Edit:  UŽI IZBOR ZA NIN-ovu nagradu

————————————-

Nažalost, samo jedan od mojih favorita je ušao u trku na ovogodišnju nagradu. Posle prekjučerašnje sednice žirija u trci za roman godine ostale su knjige Gordane Ćirjanić („Poljubac“), Dragana Velikića („Ruski prozor“),   Draška Miletića („PH roman“) i Vladimira Kecmanovića („Feliks“).

Kako u Srbiji svaki izbor najčešče prođe dva kruga, zamalo se to nije desilo i sa ovogodišnjim užim izborom najbolja 4 romana objavljenih na srpskom jeziku,  kojima je trebalo da se pridruži još jedan kandidat. Po dva glasa imali su „Čuvari svetinje“ Mirjane Đurđevič, „San o ljubavi i smrti“ Filipa Davida i „Turnir grbavaca“ Lasla Blaškovića. Za trku među četiri najbolja nedostajao im je još jedan, treći  glas žirija.   U „Ruskom prozoru“, omnibus bildungs romanu se ukrštaju tri sudbinske priče.  Velikić je bio već nekoliko puta u užem izboru, ali mu se nikad nije osmehnula sreća.  „Dosije Domaševski“ je imao izvestan uspeh u Nemačkoj, ali videćemo kako će sada proći novi roman ljubimca beogradskih novinarki i književne kritike, ili će proći kao glas jednog od Velikićevih romana koji kaže da se sve dobijeno preko crte dvostruko  naplaćuje.  Kecmanovića i Miletića nisam čitao, znam samo da je „Ph roman“ Ljiljana Šop, čije mišljenje poštujem,  izuzetno lepo ocenila.  Bilo kako bilo, navijaću do kraja za Gordanu Ćirjanić.

Sledećeg četvrtka, kada će biti održana poslednja sednica, koja obično počne u podne a završi se na gurku oko 14h,  biće proglašen lauraet, a  dve nedelje potom biće mu uručen ček na 10. 000 € u prostorijama Aero kluba. Proglašenje pobednika ove godine,  obećeno je, biće tačno u podne u prostorijama NIN-a.

—————–

Dragan Velikić dobitnik Nin-ove nagrade 3:2

—————–

Fortočka ili ruski prozor, u metaforičkom kontekstu predstavlja retrospektivni pogled na poslednjih 20 godina naših života.  U obrazloženju stoji da je reč o romanu koji pripada magistralnom toku naše književnosti poslednjih godina.  Magistralni tok naše književnosti bi, verovatno, činila priča o sveopštem udesu, ali geografskom i izbegličkom onih koji mogu da se prepoznaju i time intimistički „zbliže“.  U mom slučaju, eskapizam  je bio nešto drugo.  Nikada mi literatura  Dragana Velikić nije bila bliska,  on je dobar zanatlija; par puta sam sa njim razgovarao i ne sumnjam da je odličan diplomata.  Imao je i bolje  romane, mada je sve to jedna te ista priča. Ovoga puta Velikić  naglašava da je  priča više lična nego što je to bio slučaj sa njegovim prethodnim knjigama.
Ipak, drago mi je, što je odluka doneta tesno.   Drago mi je i to što su baš Milo Lompar i  Stevan Tontić glasali za „Poljubac“ Gordane Ćirjanić. 

Dobro, onda bi,  ako je u pitanju: dajmo NN ambasadoru, bilo sasvim u redu da Vida Ognjenović bude njen seledeći laureat.  Svake godine ona napiše, možda ne roman, ali,  zar je to bitno?

Crta 07

Dešava mi se da pogrešim čitave naslove u originalu ili prevodu,  učitam ih i prevedem  uhu mi prijemčivo.  Često  ih skraćujem na jednu reč. Za mene treba pisati naslove iz jedne, najviše dve reči, na primer „Istorija otkrića“,  „Poslednja legija“, “Aleksandrijski svetionik“. U suprotnom, sve prebacim u sopstveni jezički registar.

Isto mi se događa i sa ličnim imenima ljudi, bez obzira koliko dugo ih poznajem. Još uvek drugare iz gimnazije Aru, Spasu i Vladu,  oslovljavam pogrešno.  Ari kažem Spasa, Spasi Vlada,  i to u prisustvu samo njih trojice.  Da ne bih pogrešio, moram da smislim za njih poseban nadimak. I što je najbolje, svima se to  dopada.  Sad nešto mislim, brata Borisa sam jednom nazvao Ivo, imenom drugog brata od strica. I tako, jednom me je tata zaključao, nisam hteo da kažem da sam gladan. Nisam na tripu, samo na Bronhicilum Elixir N sirupu protiv upale disajnijh puteva, intenzivnog kašlja i šlajmarice. 

U Srbiji godišnje bude objavljeno 15.000  naslova.  Pasionirani čitalac,  kao pasionirani igrač golfa,  ili kladioničar,  može da pročita najviše oko 250 knjiga godišnje.  Čitač – onaj kome je  čitnje knjiga zanimanje, ili je  u bliskoj vezi,   a ja pouzdano znam za tojicu iz javnog života i za njih mogu da garantujem; jedan je urednik i pisac, drugi dramaturg, treći je profesor,  otprilike pročitaju 300 knjiga za 365 dana. Kada je čitanje obaveza, 400 strana se bez problema pročita za jednu noć.  Nažalost, najveći broj onih u Beogradu, koji o knjigama pišu, uopšte ne čitaju knjige. I sve te recenzije po novinama su prepis koji dostavi izdavač. Barem da su izmenili red reči.  Lako je, ne postoji istovetna rečenica koju mogu da napišu dve osobe. Zbog toga su sve liste besmislene.

Deset najboljih romana prevedenih na srpski  u 2007.  godini:

1. Empire „V“ , Viktor Peljevin („Plato“ Beograd)

2. „Čile noću“, Roberto Bolanjo („Laguna, Beograd)

3.  „Siroti i gordi“, Alber Kosri („Geopoetika“, Beograd)

4. „Život je pred tobom“, Romen Gari („Mono&Manana“, Beograd)

5.  „Trg Bokshagen“, Torsten Šulc (Geopoetika, Beograd)

6.  „Norveška šuma“,  Haruki Murakami (Geopoetika, Beograd)

7. „Volvo kamioni“,  Erlend Lu (Geopoetika, Beograd)

8. „Obična žena“, Artur Miler  (Clio, Beograd)

9. Vukovlad, Paul Maurensig  („Geopoetika, Beograd)

10. Mleko i uglalj, Ralf Rotman („Clio“, Beograd)

Ispod crte je DeLilo „Podzemlje“, pandemonijum novije američke istorije. Jenkijevski roman, mnogo buke ulazud.   U  slučaju „Podzemlja“  ne važi opomena da knjige nisu debele, nego svinje.  Preterano slinavo. Za mene, naravno.

Domaći autori obradovali su me dvostruko. Najpre Albahari i David. Njih dvojica u mom registru idu zajedno i desilo se da su negde u isto vreme, negde u oktobru,  objavili svoje nove romane.   Nakon dve decenije,  plemeniti poetični roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti“  sačinjen od Kratkog romana  o ljubavi i Kratkog romana o umiranju. Albaharijev „Ludvig“, ponovo pisan u jednom stubcu, bez pasusa, gust kao istinita priča o prijateljstvu i opesesivnim igrama palanačkog Beograda.   Druge dve knjige su knjige eseja.  Kad sam počeo da se bojim da eseje više niko ne piše, ili su potpuno beznačajne knjige, kojima se pripisuje esejistička  forma jer je “slobodna“,  dakle dvostruko bezvredna,  prof. Milo Lompar je za Narodnu knjigu objavio „Moralističke fragmente“ minujature erudijencije  i kritičkog osvrta na našu svakodnevicu.  „Nasuprot proročanstvu“ knjiga eseja Vide Ognjenović (Arhipelag, Beograd)  je nastala kao plod intelektualnog i javnog angažmana, posebnu draž  čine  svedočenja o značajnim piscima.

    

„Wow! Generation P“

Vrtim se po netu u pokušaju da nađem  informacije o ekranizaciji „Generacije P“,  čije je snimanje otpočelo u proleće, a premijera zakazana za kraj ove godine.  Informacija od 23. oktobra kaže da se film nalazi u produkciji. Još se, znači, kuva.   Piše da je u produkciji još jedan film rađen po noveli V. Peljevina „Budin mali prst“. K’o za inat, znatiželju mi potkrepljuje i intervju sa Jarkevičem objavljen u Politici, čiju će trilogiju uskoro objaviti niški Zograf. Perjanicu postmodernizma i rasne ruske književnosti nosi Viktor Peljevin, o kojem postoji tekst na ovom blogu.  Prošle godine poznanik koji radi za jednu moskovsku IK  govorio mi je o ruskom piscu čije se knjige prodaju brzinom ispijanja vodke.  Pomenuti je postao pisac igrom slučaja, kada je u akciji ruske policije uhvaćen, a potom i  osuđen kao jedan od viđenijih mafijaških bosova. U dokolici zatvorskog tavorenja počeo je da piše  i to vrlo dobro,  ne knjiške i palanačke memoare,  reč je o književnosti, tvrdi moj poznanik.

I, dok čekam film, evo osnovne recenzije  za “Generaciju P“ i odomaka i misli iz Peljevinovih romana:

  

Vivlen Tatarski, zaposlen u najvećoj moskovskoj reklamnoj kompaniji (iznikloj neposredno iz ruske mafije) otkriva da je zapravo ušao u tajno društvo Haldejaca koji poštuju kult sumerske boginje Ištar, a da piramidalna struktura novog kapitalističkog društva odgovara formi magijskog zigurata – Vavilonske kule. Stvarnosti nema. Čitava garnitura ruskih političara, uključujući i ondašnjeg predsednika Jeljcina nije ništa drugo do proizvod moćne virtuelne tehnologije koja ih dovodi na ekrane televizora čineći ih tako stvarnima.
Generation P je još jedna zanimljiva Pljevinova priča o manipulaciji savešću, koja bi trablo da pokaže kako nikakve savesti, kao ni objektivne stvarnosti, zapravo nema. Postoji negde u prostranstvima večnog i leda uspavani Pizdac, hromi pas sa pet nogu, koji će početi da napada i sveti se kada se jednog dana probudi. Je li to generacija P.Ovaj roman je Viktoru Pljevinu doneo svetsku slavu.

* I uop­šte, u ovoj epo­hi vla­da­vi­ne ame­rič­ke pot­kul­tu­re i pe­ćin­skog li­be­ra­li­zma, ni­šta ta­ko ne oda­je pri­pad­nost čo­ve­ka ni­žim kla­sa­ma kao po­zna­va­nje sku­pih sa­to­va i auto­mo­bi­la.” 

*Smešno je govoriti o odgovornosti književnika u epohi neodgovornih vlada”

„Svaki savremeni intelektualac koji na tržištu prodaje svoju eksprertizu čini dve stvari: šalje znake i prostituiše smislove. U suštini to su aspekti jednog voljnog čina, osim kojeg u aktivnosti savremenih filozofa, kulturologa i eksperta nema ničeg…“

„Reč „zapara“ sastoji se od reči „Zapad“ i sufiksa „ra“ kojima se prave imenice poput „buvara“ i „ledara“. Nije li rano da se narod sklon ovakvoj tvorbi reči poziva pod zastavu demokratije i progresa?“

„Ljudima je potrebna otvorena arhitektura duha – open source. Ali judeohrišćani su veoma lukavi. Ispada da je svako ko ljudima koji ponudi takvu arhitekturu – antihrist. Nakakiti u dalekoj budućnosti iz falš zadnjice – to je, zapravo, najipresivnije čudo judeohrišćanstva“.

Стара српска поезија

 

Мач и помор заједно

…У садашње време…

Пустио је Господ на српску земљу:

Прво помор,

И потом и опет мач и помор заједно,

И плењење и глад љуту.

Све ово у дане моје би

И очи моје видеше

И лежаху лешеви помрлих људи српских

По свима улицама великог Београда,

И по свим земљиштима његовим,

И по свим путевима његовим лежаху мртви

И не беше оних који погребавају.

А који живи ходаху,

Не беше у њих изгледа и красоте људске,

Но беху поцрнели од глади.

И тако скончаше

И не оста двести део људи.

Они који су остали

Избегоше из своје земље

И оставише је пусту сву      

                                         Атанасије Даскал Србин

Можда је из манастира Орешковице у Србији (Браничево) избегао у Коморан, у време Велике сеобе, а после прешао у Русију. Тамо је за Софију, сестру руског цара Петра I, саставио спис о српским царевима и пустошењу земље српске.

                                                     ***

- Где да се сакријемо-

И где да се сакријемо

Или одбегнемо?

Земља и небо,

Сунце и месец,

Звезде и море,

Реке и бездани

Вапију на ме           

                                 Теодор Љубавић

По Ђорђу  Трифуновићу један од најбољих српских књижевника 16.века. Штампао је три богослужбене књиге у Горажду (1519-1523).

„Стара српска поезија“  је део Антологије српске поезије у осам књига, коју су током 1992. и 1993. године објавили Српска књижевна задруга  и БИГЗ.  Стара српска књижевност  је настала у кругу византијске цивилизацијске и културне сфере. Kao њен подсистем писана је на посебном језику – српскословенском тј. старословенском језику српске редакције. Друга њена особеност:  писана је  за потребе развијеног српског средњевековног друштва и државе, као и за потребе Цркве.  Овај период књижевности у Срба нарочито је критиковао Скерлић, називајући је „болесном црквеном романтиком“ и „више писменошћу него књижевношћу у правом смислу“. Најбољи зналац тог периода, Павле Поповић, налазио је у  старој књижевности свега неколико вредних песничких текстова…

                   

       

1001 film za života

  

Format:	22.00
ISBN:	953-6926-18-0
Broj stranica:	959
Uvez:	tvrdi
Godina izdanja:	2004
Izdavač:	Stanek VARAŽDIN
Preveo(la):	MARKO FANČOVIĆ, GORAN MARINIĆ

 Kada priređivač želi da u jednoj knjizi objedini sve tekstove posvećene određenoj temi,  on sastavi antologiju.  Poštujući hronologiju predmeta istraživanja i zadate vrednosne kriterijume autorima je, kao po pravilu, manje stalo do zaniljivosti štiva, koliko do preciznog nabrajanja biblio ili bilo koje -grafije. Čak i kada je u pitanju film, kao najzabavniji medij,  priređivači vole da guše.  Kad pišu filmske antologije, autori se susreću i sa objektivnim problemom: kako 4 slona strpati u fiću. Jedna od zamki su i mnogobrojni popisi filmova, glasanja za najboljih 50, 100, svih vremena, po žanrovima, američkih, evropskih, najboljih po glasovima publike ili filmske kritike.  Svaki izbor je ograničen, uvek neko neopravdano nije nabrojan, a tu je i kriterijum subjetivnosti, a može i populizma.. Klasičan kanon popisa filmova je opšte mesto, koje nisu mogli zaobići ni autori ove knjige, a to su: top, najomiljeniji, učestalost sa kojom se pominju, ali to su referentne tačke od kojih se nije moglo pobeći.

Pojam filmskog autora, priređivači ove antologije shvatili su u najširem smislu, tako da uključuje ne samo reditelje već i glumce i producente.  Slobodan „ulaz u knjigu“ dobila su dela visoke fimske umetnosti, ali i  ruski formalistički eksperimenti, i tako redom došlo se i do onih „nižih“ žanrova (slapstick komedija, gangsterskih filmova iz 30tih, pa čak i onih o čijoj bi se estetskoj vrednosti moglo porazmisliti ( Projekt Veštica iz Blera, Ružičasti flamingosi), otvorena populistička dela (Top Gun), kao i filmovi sa moralističkom ili ideološkom konotacijom ( Salo, Trijumf volje, Rađanje jedne nacije). Sve nabrojeno nikako ne ide na štetu  fimskim klasicima (Građanin Kejn, Rašomon..). U ovoj antologiji oni, ipak, zauzimaju i glavno mesto, ali tu su i : akcioni, dokumentarni  SF,  eksperimentalni, kratkometražni, ratni, noir,  vesterni, animirani i avangardni. 

Brojni autori tekstova, njih preko 30 su filmski urednici, kritičari, profesori književnosti, istoričari filma, romanopisci, novinari… Za razliku od svih filmskih enciklopedija, antologija, ova je knjiga za one koji ne mogu bez filma, istovremeno motivišući pasionirane gledaoce da o filmu razgovaraju. Razgovor je najbolji kada se o filmu zna „podatak više“. Knjiga je zabavna i zbog toga je jedna od najboljih ikad objavljenih filmskih antologija. Nema izbegavanja ni sholastike, ali bez gnjavaže, tako da je odličan alat svima koji se filmom bave. Od ostalih „alata“ razlikuje se po tome što će je pravi ljubitelj pročitati u dahu.

Nije baš sasvim poptuno tačno da je knjiga na hrvatski prevedena 2004. Pouzdano znam jer je merkam od tada, i  nije bila prevedena. Spletom srećnih okolnosti dobio sam je na poklon,  u inostranstvu, dabome. Zabavan je čak i ovaj hrvatski prevod, tipa naiđete na “ Zameo ih vjetar“ – Gone with the Wind. I naslov je malo slobodan, u  originalu glasi „1001 Movies you must see before you die“.

Sam Shepard/ Motelski zapisi, Mesec jastreba

             Najznačajniji američki dramatičar „svog naraštaja“, Sem Šepard,  je dobio Pulicerovu nagradu, ali mu nikad nisu dali Oskara.  Bogato životno iskustvo je preneo u 40 dramskih tekstova, kao i scenarija za kultne filmove kao što su „Zabriskie Point“ i  „Paris, Texas“.  Manje je poznato da je objavio nekoliko sjajnih knjiga pesama, poetskih priča i dnevničkih zabeleški.  Takvu zbirku,  u kojoj su objedinjeni ne-dramski tekstovi do „Krstrarenja rajem“  objavio je  “Šareni dućan“ iz Koprivnice. Ova knjiga je značajna jer je iskorak iz onog dramskog, što Šeparda određuje,  i sve zabeleške, nežne krhotine, narativne pesme i apstraktne verbalne konstrukcije jasno ukazuju da je Sem Šepard  krem američkog postmodernizma.  I, još nešto,  svi zapisi su životni kredo kojim je autor obeležio američko iskustvo u proteklih, evo skoro 5 decenija.

Nosio sam led Nini Simone. Uvek je bila ljubazna. Zvala me je „Mileni“. Donosio bih joj čitava velika siva plastična kolica puna ldeda da rashlađuje viski. Skinula bi svoju blond periku i bacila na pod. Ispod, njena prava kosa bila je kratka kao da je ošišana crna ovca. Oglulila bi veštačke trepavice i prilepila ih na ogledalo.  Kapci su joj bili  debeli i obojeni u plavo. Uvek bi me podsetili na jednu od onih egipatskih kraljica kakve sam viđao u National Geographicu. Mokra koža joj se sjajila.  Ogrnula bi plavi peškir oko vrata i nagnula napred naslonivši oba lakta na kolena. Znoj joj se slivao sa lica i kapao na crveni betonski pod među nogama….. Napolju na ulici još uvek sam čio njen glas kako se probijao kroz zidove: Bilo bi rajski vratiti se kući tebi….

šareni dućan je bio vrlo inventivan u opremanju knjige, svaku pesmu i svaki zapis, lirsku crticu, prati ilustracija. Tako su priložene fotografije automobila,  omiljenih albuma, muzičara,  koltova, američkih pejsaža, aviona, političara….

Da si još uvek ovde/Zagrlio bih te/ Protresao ti kolena/ Duvao u oba uva

Ti, koja si pisala k’o zmaj/ Šta li ti se uvuklo u žile/ Koja te to zelena krv/ Otplavila u propast

Da si još uvek ovde/ Rasparao bih tvoj strah/ Da visi sa tebe/ U dugim trakama/ Dronjci užasa

Okrenuo bih/Prema vetru/ Svinuo ti karlicu preko kolena/ Grizao ti zatiljak/

Dok ne bi otvorila usta životu.

Ovo nema veze sa Šepardom, ovo je jedan od mojih omiljenih bendova, a i takpe je, konačno. Smorio sam se za kolajnu.