DAVID ALBAHARI: LJUDI NEKAD VIŠE VERUJU FIKCIJI NEGO STVARNOSTI
Upravo je okoncana Vaša književna turneja po Srbiji u okviru koje je predstavljeno trece izdanje romana „Pijavice“. Kakvi
su utisci?
- Kao pisca, najviše me iznenadi cinjenica da gotovo u svakom mestu sretnem nekog citaoca koji je procitao sve što sam napisao. To iskustvo svakako imaju i drugi pisci – odjednom se pred vama pojavi osoba koja je, zapravo, idealni citalac, jedino što niste ocekivali da ga sretnete u Velikoj Plani ili Zajecaru. Naravno, to je odraz naših predrasuda i spremnosti da književnost, i kulturu uopšte, vidimo samo kao nešto što je vezano za velike urbane centre. Ovakve turneje oslobadaju pisca takvih zabluda i potvrda su cinjenice da živimo u vremenu u kojem duh provincije nije povezan sa unapred datim mestom vec sa pojedincem koji može bilo gde da se nalazi, pa i u najvecem centru kulture.
*Nedavno Vam je u Berlinu urucena velika nemacka književna nagrada „Most Berlin“, najvažnije priznanje za književnost koju je neki srpski pisac dobio u poslednjih 10 godina. Da li možete nešto više da nam kažete o ovoj nagradi?
- Nagrada «Most Berlin» ima za cilj da skrene pažnju nemackim citaocima na pisce iz bivše Istocne Evrope cija dela otvaraju mogucnosti dijaloga za bolje razumevanje izmedu kultura. Posebno lep aspekt ove nagrade je to što u podjednakoj meri nagraduje autore i njihove prevodioce. Uostalom, bez prevodilaca, bez njihovih nastojanja da dela iz jednog jezika pretoce u drugi jezik, ne bi nam bile dostupne knjige autora koji ne poticu iz naše sredine. Nagradu sam shvatio upravo onako kako je nazvana, dakle, kao podsticaj za stvaranje mostova, neophodnih za približavanje i upoznavanje. Nadam se, stoga, da ce ona doprineti daljem širenju srpske književnosti na nemackom jezickom podrucju, i ne samo srpske, vec svih književnosti koje dolaze sa prostora bivše Jugoslavije i sa Balkana.
*Koliko je lepa književnost, odnosno književno delo sa porukom, dostupno obicnom coveku?
- Da bih tacno odgovorio na Vaše pitanje, morali bismo prvo da definišemo šta je «obican covek» ili, kako se to takode cuje, «prosecan citalac». Medutim, gledano is perspektive pisca, to zapravo nije važno. Kada pišem, uopšte ne razmišljam kako ce moje delo biti citano ili tumaceno. U tim trenucima mnogo mi je važnije da rešim pitanja sadržaja i forme sa kojima se suocavam, i citalac je u drugom planu. Ne kažem da se ne može pisati sa odredenom namerom, tj. za odredeni krug citalaca, ali tada pisac sebe ogranicava i žrtvuje neku meru kvaliteta svoga dela. Nacin na koji pišem verovatno odbija neke citaoce, ali ja zbog toga ne bih nikada promenio svoj stil. Uostalom, «Mamac» sam napisao kao krajnje postmodernu knjigu o nemogucnosti pisanja knjige, a taj roman je ipak našao put i do tzv. «obicnih citalaca» kojima je postmodernizam potpuno stran. Drugim recima, ukoliko je poruka neke knjige važna, citaoci svih vrsta okupice se oko te knjige bez obzira kako je napisana.
Jednom prilikom ste izjavili da je bilo potrebno da odete da bi vaš citaoci prihvatili onako kako Vas sada prihvataju. U kom pravcu se kretala recepcija kritike i citalacke publike?
- Izjava koju pominjete ima svakako sarkastican prizvuk, i aludira na cinjenicu da neke ljude ili predmete pocnemo da primecujemo tek onda kada ih više nema pored nas. Odsustvo je ponekad najvece prisustvo. Ono što sam tom izjavom hteo da naglasim jeste da se, posle mog odlaska, kao pisac nisam ni najmanje promenio, bar kada je rec o stilu pisanja. Doduše, poceo sam da pišem romane, a oni su više citani od meni mnogo dražih kratkih prica. Do mog odlaska, kritika i (mnogo manje brojni) citaoci videli su me kao tipicnog postmodernog pisca, zainteresovanog za istraživanje forme. Posle mog odlaska, i kritika i citaoci prestali su da se zanimaju za moje bavljenje formom (iako ono nije prestalo) i obratili pažnju na sadržaj, na teme izgnanstva, rata i života u tudini. Te teme su bile, i verovatno još jesu, privlacne i za citalacku publiku, koja je prihvatila moje romane bez obzira na odredene teškoce u savladavanju njihove forme.
*U romanu „Pijavice“ dat je kratak osvrt na istorijat jevrejske verske zajednice u Beogradu. Istovremeno, data je refleksija politicke realnosti u Srbiji za vreme Miloševica. Koliko je antisemitizam bio zaista tada prisutan, ili je on u romanu dat samo kao simbol straha od drugacijeg?
- U vremenu koje opisujem u «Pijavicama» antisemitizam je bio prisutan u Srbiji u vecoj meri nego ranije, ali svakako ne u tolikoj meri u kojoj ja prikazujem. Medutim, da biste nešto nacinili uocljivim morate da ga prikažete vecim nego što stvarno jeste. I kao što je na svakoj antisemitskoj karikaturi Jevrejin prikazan sa pretarano velikim nosom i ušima, tako su i antisemiti u mom romanu prikazani kao mnogo suroviji nego što su doista bili. S druge strane, antisemitizam je tu samo jedan primer netolerancije i nespremnosti da prihvatimo onoga ko se od nas razlikuje po veri, rasi, politickoj pripadnosti ili seksualnom opredeljenju, a ta nespremnost je, nažalost, i te kako danas prisutna u Srbiji. Rekao bih da cak postoji realna opasnost da neki od tih stavova postanu još izraženiji, što bi onemogucilo svako nastojanje Srbije da se ravnopravno pridruži ostalim evropskim zemljama. Nadam se da se to ipak ne]e desiti, i vidim moj roman kao kamicak u zidu otpora tim silama zla, odnosno, pijavicama koje nastoje da isisaju svako osecanje dobrote iz nas.
Živeci u inostranstvu, možete li da povucete paralelu izmedu života malog coveka tamo i ovde, s’ obzirom da je on junak Vašeg celokupnog književnog dela?
- Mali, obican covek živi svugde isto, najcešce na rubu egzistencije, kulture i politike. I upravo taj rubni, pogranicni prostor cini ga toliko zanimljivim i privlacnim za umetnika. S jedne strane, mali covek je primoran na groznicavu borbu za opstanak, dok ga, s druge strane, boravak u granicnom podrucju izlaže raznovrsnim, cesto krajnje protivrecnim uticajima. U svemu tome mene ipak najvi[e zanimaju odnosi unutar porodice, izmedu supružnika ili izmedu roditelja i dece, što je glavna tema vecine mojih kratkih prica. Odavno sam vec rekao, parafraziraju]i drevnu kinesku izreku, da onaj ko shvati odnose medu clanovima jedne porodice može da shvati i sve ostale odnose u svemiru. Svaka porodica jeste jedan svemir, a pisac je kosmonaut koji oko nje kruži i beleži svoja zapažanja.
*U uslovima kada je piscu njegovo delo jedini megafon, koliko je poigravanje fikcijom ( npr. Vi u romanu „Pijavice“ ili Filip Rot u romanu „Zavera protiv Amerike“), može da doprinese da osnovna ideja – strah od totalitarnog, dopre do veceg broja ljudi?
Fikcija je zamena za stvarnost, i nekada, a možda baš zbog toga, ljudi više veruju fikciji nego stvarnosti. I nama je poznato da su u totalitarnim režimima ljudi više verovali piscima nego onima koji su navodno saopštavali istinu. Verujem, stoga, da knjige mogu, ako ništa drugo, bar da skrenu pažnju citaocima na postojanje nekih istina koje su podstakle stvaranje fikcija o kojima cita. Stvarnost pomaže piscu da stvori fikciju, a potom ta fikcija pomaže ljudima da bolje vide i protumace stavrnost u kojoj prebivaju. Hocu da kažem da verujem u moc književnosti i snagu mašte, jer u protivnom ne bi bilo nikakvog smisla u onome što radim.
N.Radovic
—
INTERVJU: FILIP DAVID
Najbolja svedocanstva o vremenu ostavili su Kovac, Kiš i Pekic
· Kao jedan od osnivaca Foruma pisaca koji je ustanovljen u cilju odbrane esnafskih prava i prava na profesionalni književni rad, da li je moguce da on postavi novi kulturni model koji bi bio alternativa postojecim okoštalim udruženjima pisaca?
+ Od pocetka devedesetih pa do današnjih dana ucestvovao sam u osnivanju više razlicitih udruženja: Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, prvog Nezavisnog sindikata, Grupe 99, Foruma pisaca…Vreme u kojem živimo zahteva i novi nacin organizovanja pisaca radi odbrane profesionalnih i esnafskih prava, ali i više od toga – zauzimanje jasnog i odlucnog stava u odnosu na ono što se oko nas dogada. U poslednjih petnaestak godina došlo je do ozbiljne kompromitacije kulturnih i naucnih ustanova koje su podržale jednu opasnu i gubitnicku politiku. Setimo se samo uloge koju su u proteklom periodu odigrale srpska Akademija nauka i umetnosti i Udruženje književnika iz Francuske 7. Dakle, bilo je neophodno suprotstaviti se takvoj politici, pojedinacno i organizovano. U nedostatku javnog mnjenja ove neformalne grupe trebalo je da predstavlju taj intelektualni glas protiv, koji možda nije mogao odlucujuce uticati na tok stvari ali je znacio neskompromisno nepristajanje na sve one manipulacije i zloupotrebe iz kojih su se izrodili veliki zlocini i opšta nesreca. Nažalost i posle petooktobarskih promena mnogo toga krenulo je u lošem smeru a izostala je jasna i suštinska kritika kulturne politike kao sastavnog dela dominantnog kulturnog modela. Forum pisaca okuplja one pisce, još uvek malobrojne, koji odbijaju da prihvate vladajuci kulturni model zasnovan na nacionalistickim stereotipima i mitovima.
*U dnevnickom zapisu objavljenom u knjizi „Svetovi u haosu“ govorite o piscu Valteru Benjaminu koji je ostvario one ideale pisca koje Kalvino navodi u svojim „Americkim predavanjima“: lakoca, brzina, tecnost, vidljivost, mnogostrukost. Sve ono do cega se dolazi teško, sporo i nevidljivo. Kako danas definišete ideale pisca?
+ To što je u svojim prdavanjima govorio i pisao Kalvino zaista jesu odlike vrhunske književnosti. Prava i potpuna zrelost u pisanju do koje dolaze samo veliki pisci. Ali dobra, velika literatura zahteva i dobre, prave citaoce. Zadovoljstvo pisanja i zadovoljstvo citanja su medusobno povezani. Bojim se da je danas sve manje vrhunske literature ali i sve manje pravih citalaca. Mnogo se piše, mnogo objavljuje, sve je više takozvane kompjuterizovane literature, zadovoljavanja prosecnog ukusa koji se stvara u marketinškim agencijama. Za mene, bez obzira na sve promene ukusa i tehnike pisanja, idealan pisac je i idealan citalac.
*U svojim delima oslanjate se hebrejsku misticnu tradiciju. Koliko Vas ona inspiriše u smislu univerzalnog problema identiteta, i koliko je tradicija bitna za njegovo ocuvanje?
+ U pravu ste. Pokupio sam poneku mrvicu sa te cudesne trpeze.Kada sam davne 1964. objavio svoju prvu zbirku prica «Bunar u tamnoj šumi» poznati književni kriticar Branimir Donat napisao je kako je ocigledno da je mladi pisac pod uticajem oniricke literature i «hebrejske misticne tradicije». Do tada gotovo ništa nisam znao o Kabali i bliskim misticnim doktrinama ali zapažanje uglednog kriticara zainteresovala me za tu vrstu spisa. Tako je, moglo bi se reci, kabalisticka literatura pronašla mene, zahvaljujuci književnom kriticaru. Ali, ocevidno neka predispozicija je postojala. Jevrejska misticna tradicija olicena pre svega u kabalistickim tekstovima predstavlja jednu ogromnu, nepresušni oblast, okean pripovesti, ideja, verovaanja u kojem lako možete da se izgubite ali i mnogo toga pronadete, predstavlja cudesan izvor inspiracije.
Ne bih se usudio da u ovakvom prigodnom razgovoru analiziram i tumacim složeno pitanje identiteta. Sigurno je da sam svoj književni identitet tražio i nalazio kroz približavanje i razumevanje krupnim filozofskim, religioznim i metafizickim temama. Sa druge strane to je odredivalo i neke prostore tradicije u okviru kojih sam mogao, bar delimicno da sagledam naslede koji me cini onim što sam, jednim delom, ali ne u potpunosti. Jer identitet nije nešto jednoznacno, identitet se sastoji i iz niza manjih identiteta koje ostvarujemo ne samo svojim nasledem nego i svojim sadašnjim životom u društvu, porodici, na poslu. Važno je šta i kako cinimo, kako sebe vidimo, ali kako nas i drugi vide.
*U „ona“ vremena Vi, Mirko Kovac, Danilo Kiš i Borislav Pekic, bili ste pod stalnim nadzorom sistema. Danas, u tranzicionoj demokratiji, izgleda da su primenjeni sofisticirani metofi: forsiranje kica i tzv. „tržišna utakmica“. Kakve šanse ima kriticka misao protiv takvog protivnika?
+ Možda bi bilo tacnije i preciznije reci da je sistem bio pod nadzorom tako sjajnih pisaca kao što su Kovac, Kiš i Pekic. Jer najbolja svedocanstva o tom sistemu ostavili su upravo ti pisci i citava epoha jednoga dana ce se sagledavati više kroz njihovu literaturu nego kroz memoare politicara ili arhivska dokumenta. Teško je uporedivati ondašnja vremena sa sadašnjim. Mnogo se toga promenilo od šezdesetih godina prošloga veka kada smo objavili svoje prve knjige. Došlo je do prave tehnološke revolucije, televizija i kompjuteri ispunili su bukvalno i metaforicki naše živote, a zemlja u kojoj smo živeli raspala se u buci i besu. To su sve potresi koji su se odrazli na nacin razmišljanja, na naš ukupni život. Mnogo od onoga što je bilo važno postalo je nevažno, a pokušaji da se promovišu sasvim nove vrednosti, cesto ostaju lažni i bezuspešni. A tamo gde se sve raspada: društvo, moral, ekonomija, vrednosni kriterijumi, a uvode nove tehnologije, sasvim je razumljivo da se iz temelja menjaju i odnos i razumevanje knjige i književnosti.
*Da li, ne tako davnu prošlost, treba prepustiti zaboravu istoricara, ili iznova podsecati šta nam se dogadalo? Koliko se situacija, po tom pitanju, promenila u odnosu na 5.oktobar, ili još uvek imao isti kulturni model i domirajuci nacin mišljenja?
+ Onaj kulturni model koji je pocetkom devedesetih proizveo Miloševica danas je na vlasti u Srbijii. To je kulturni model u kojemu dominira palanacko, populisticko i ograniceno sagledavanje života i sveta, strah od «velikog sveta», jedno duboko utisnuto antevropsko i anticivilizacijsko osecanje. Anahrono delo i kontraverzni lik episkopa Nikolaja Velimiroviuca, najcitanijeg i najcešce citiranog srpskog pisca najbolje predstavljaju suštinu tog naopakog modela.
· Da li intelektualac sme da bude uz sistem, pa makar on bio i demokratski?
+ Ne vidim nijedan ubedljiv razlog da se intelektualci zatvaraju u «kule od slonove kosti». Cak sam uveren da je to u našoj situaciji nemoralno. Treba podržati one ideje i one ljude koji mogu doprineti promenama nabolje, podržati demokratske i reformske politicke programe. Ali, valja biti i na oprezi. Ucešce u politickom životu podrazumeva istovremeno i ocuvanje kriticke distance, zadržavanje nezavisnosti i individualnosti. Za svaku dobru i inteligentnu vlast i za svaku uspešn politiku izuzetno je znacajno da ima kriticki raspoložene intelektualce.
N. Radovic
