Veština političkog laganja, Svift

                                                                                         

Izvodi

Premda  sam veoma marljivo istraživao, iz istorije se ne vidi sasvim jasno ko je laganje prvi uzdigao do veštine i podesio ga za politiku. Razmotriću stoga samo njegov savremeni sustav, onako kako je ono bilo negovano tokom ovih poslednjih dvadeset godina u južnim krajevima našeg ostrva.     

Kada su bogovi porazili divove, kažu nam pesnici (grčki mit o gigantomahiji), Zemlja je, da se osveti, donela na svet svoje poslednje čedo Glasinu(Fama- personifikacija glasina javnog mnjenja, opasno biće koje je stvorila Gea/Zemlja, gnevna na bogove koji su joj porazili sinove gigante. Glasina je krilato čudovište koje kretanjem postaje sve veće i jače, a ima bezbroj ušiju, očiju i usta).

Uglavnom, taj mit se tumači ovako: kad se meteži i bune smire, govorkanja i lažne vesti obilato se šire po narodu. Tako, iz tog razloga, laganje je poslednji odušak  potučene, buntovne stranke u državi. Ali savremennici su ovde načinili golema dodavanja u primeni ove veštine, tako da njenom pomoći zadobijaju vlast i ostaju na vlasti, a svete se isto tako kad vlast izgube - kao što se istim oruđima koriste životinje da se nahrane, kad su gladne, i da ujedu one koji na njih nagaze…

…Neki put razmišljam o tome kako bi čovek, kad bi bio obdaren vidovitošću i mogao da vidi laži, kao što ljudi u Škotskoj mogu da vide duhove, kako bi se divno mogao zabavljati u ovom gradu gledanjem različitih oblika, veličina i boja onih rojeva laži što titraju oko glava nekih ljudi, kao mušice konjima oko ušiju u leto….

Ima jedna suštinska tačka u kojoj se politički lažac razlikuje od drugih upražnjavalaca te veštine; naime, on treba da ima sasvim kratko pamćenje zbog raznolikih prilika na koje se može nameriti, kad ljudi drukčije od njega misle, a on se zaklinje na obema stranama protivrečnosti - prema tome kako vidi da su raspoložena lica kojima se obraća…

Imajući u vidu prirodnu sklonost mnogih ljudi da lažu, i gomile da veruje, zbunjivala me je ona maksima, tako česta u ustima sveta - da istina naposletku mora nadvladati. Videli smo kako zamašne svote novca ovog naroda odlaze u šake ljudi koji po svom rodu, obrazovanju, i zasluzi, ne bi mogli da polažu pravo ni na šta više nego da nose naše livreje; drugi pak, koji  po svojoj čestitosti, otmenosti i imetku, behu kadri da uvećaju ugled države, ne samo da su bili odgurnuti u stranu kao opasni i beskorisni već su osuđeni prekorima kao jakobiti,  ljudi samovlasnih načela i plaćenici Francuske. Moćni podsticaji grada utiču na udaljene izborne jedinice, i sve je to puka sila i prinuda, ma kako spretne smicalice i ujdurme ih podržavale.  Kad su videli kako su pučani (provincijalci) iskoristili prvu priliku da se umešaju, ljudi su počeli da strahuju da su njihova imanje, vera, pa i sama monarhija u opasnosti. Kod pučana to nije samo kratkotrajno ludilo od kojeg se mogu brzo izlečiti. Ja, međum, verujem da je ono veoma različito po svojim uzrocima, svojim znacima i svojim posledicama i, pokazaće se da će istina (ma koliko katkad kasno) naposletku nadvladati.

O ženama, Feltam

Neki su tako pravični da smatraju da su sve žene loše; a drugi su tako lakoverni da misle da su sve dobre. Nesumnjivo, svaki muškarac zaključuje na osnovu žena koje sam poznaje, ali zato je tu razum da nam usmeri mišljenje iako nemamo iskustva sa celim polom; a pokazuje se da on, kada se podrobno razmotri, zaslužuje veći ugled nego što većina muškaraca misli.

U početku, žena je stvorena kao ravna muškarcu, a jedina razlika bila je u polu - i jedno i drugo bili su ljudi. Ako na osnovu knjiga tvrdimo da su muško i žensko stvoreni kao ljudska bića,  a da je muškarac stavljen ispred žene zato što više vredi, odgovoriću da su prvog dana u tom redosledu bili i veče i jutro (prim: po Postanju,  kao i po kasnijoj hebrejskoj tradiciji, dan počinje zalaskom sunca), pa ipak malo njih će misliti da je  noć bolja. To što je muškarac postavljen da vlada ženom, i da tako bude iznad nje, pre je, verujem, kazna za njen greh nego pravo koje mu daje njegova valjanost. Da su oboje bili postojani, možemo pretpostaviti, ona ne bi nikada bila u tom podređenom položaju: onda ne  bilo prokletstva, oni bi i dalje živeli u prvobitnom stanju, u kome  nije bilo ničega osim blaženstva. Petar Mantir (prim. dominikanac),  je doduše, mišljenja da je muškarac imao prvenstvo i pre Pada; ali Hrozostom kaže on, sumnja u to.

Svi će priznati da je ženino telo lepše i da izaziva veće divljenje nego muškarčevo; da je obdarenije dražima i životima plemenite Prirode, kako za začeće tako i za hranjenje poroda. Zar možemo pomisliti da bi Bog manje vrednu dušu stavio u lepše telo? Kada je muškarac stvoren, rečeno ju je Bog sazdao, kao da se tada bavio uređivanjem lepših prostorija i boljeg sastava. I bez sumnje, njeno telo je toliko dopadljivije da moramo misliti da joj je takva i duša. Filozofija nam kaže da telo nije uzrok duše, ali da ona ipak, uopšte uzevši, prati njegov sklop, tako da su, po prirodi, najlepše spoljašnosti (najvećim delom) punije unujtrašnjih vrlina. Ako je i mesto neko preimućstvo, vidimo da je ona sazdana u raju, dok je muškarac stvoren izvan njega. Izvesno je da su žene po prirodi hladnije nego uzavreli muškarac, pa, sledstveno tome, i umerenije; toplota je ono što mušlkarca navodi na plahovitost i bes, to je ono što ga vodi na divljačno i razuzdano ponašanje. Žene su po prirodi suzdržanije, a suzdržanost je presto i boravište vrline. Odakle potiču najogavnije podlosti ako ne od besramne bezobzirnosti muškarca? Koliko prijatnosti nalazimo u blagoj naravi! Kad žena postane napadna i smela, to nam se ne dopada, kažemo da suviše liči na muškarca; pa ipak, kod nas samih veličamo ono zbog ćega nju osuđujemo. Nije li to nepravda? Svaki čovek je utoliko bolji ukoliko se više približava Bogu. Ni u čemu čovek nije sličniji Njemu nego milosrđu. Pa ipak, žena je mnogo milosrdnija nego muškarac jer pripada polu koji su samilost i sažaljenje prosvetlili mnogo sjajnijim zracima. Bog je, kaže se, ljubav, a siguran sam da se svuda govori da žena po tom osećanju natkriljuje muškarca. Samo su dvojica po svojoj ljubavi nadmašili žesnki rod (David i Jonatan); ako ih podrobnije razmotrite, videćete da bi obojica bila tankoćutne prirode. Znam da žene, kad se pokažu rđavim, spadaju među najgora stvorenja, pa ipak - to se objašnjava istim razlogom: optima corrupta pessima, najbolje stvari kada se iskvare, postaju najgore.

One su stvorenja čije su duše povodljivije nego što su tvrda usmerenja muškaraca; tako se mogu načiniti i boljim i gorim. Likovi Sofokla i Euripida mogu biti podjednako istiniti; a što se tiče poroka brbljivosti, vidim na skupovima da se muškarci sasvim dobro nose sa ženama u jezičavosti. One doduše nisu tako uskipelog duha, pa nisu ni toliko kadre za velika pregnuća. Prirodna toplota više pokreće žustri duh muškarca. Pitoma narav čini žene nešto neodlučnijim, pa ih stoga muškarci optužuju za bojažljivost i nestalnost. Ali muškarci su se uvek sami dogovarali i sprovodili svoju volju, nikada ne saslušavši šta one imaju da kažu. A kako je, onda, lako zaključiti da su one krive. Osim toga, obrazovanje stvara veću razliku između njih i muškaraca nego Priroda. A opravdanost zamerki koje im se stavljaju umanjena je time što potiču od njjihovih neprijatelja, muškaraca.

Diogen je, šetajući s jednim drugim muškarcem, ogorčeno progunđao kada je video dve žene u razgovoru: Pogledaj, zmija i akrep razmenjuju otrov. Uobražen je bio pesnik koji je rekao da ih je Bog, pošto ih je stvorio rđavim, učinio i strašljivim, da bi muškarac mogao vladati njima, jer se inače s njima ne bi moglo izaći na kraj. Sledeći Kaptulov zaključak suviše je uopšten - u njemu on pripisije neiskrenost svim ženama zato što nema povrenja u vlastitu - Moja dragana se zaklinje da bi sve ljude ostavila zbog mene, pa čak i da je sam Jupiter moli. Ona to kaže: ali ono što žene govore svojim voljenima, može se zapisati u brzim vodama na vetru.

Rešen sam  da poštujem vrlinu, kod bilo kog pola je našao. A, uopšte govoreći, mislim da ću je naći više kod žena nego kod muškaraca, mada su one slabije i nezaštićenije. Verujem da su bolje, ali i da se mogu dovesti do toga da budu gore. Niti će me mane navesti da potcenjujem sve, niti će me dobrota nekih učiniti lakovernim u pogledu svih ostalih. Priznajem, međutim, da do sada nisam naišao umilnije i postojanije dobrote kod muškaraca nego kod žena; pa ipak, ni kod njih je nisam našao mnogo.

* Oven Feltam (1602 -1668)  je pisao isključivo eseje.  Bio je vrlo popularan. Prvu zbirku “Razglabanja”  objavio je kada mu je bilo 18 godina.

Eseji u tranziciji

“Pred vratima Evrope stoji čuvar. Jednog dana došao mu je čovek sa sela, muškarac, i zamolio ga da uđe u Evropu, na šta mu je čuvar odgovorio da sada ne može da ga pusti. Čovek se zamislio i upitao ga li će mu kasnije biti dozvoljeno da uđe. “Moguće je”, odgovara cuvar, “ali sada ne može”.

Pošto su, kao i uvek, vrata Evrope otvorena, a čuvar se malo pomerio u srtranu, covek se sagnuo kako bi video šta ima unutra. Čuvar je to primetio, nasmejao se i rekao: Ako baš toliko želiš, probaj ipak da uđeš bez obzira na moju zabranu. Ali zapamti, ja sam nosilac vlasti. Unutra je mnogo sala i ispred vrata svake stoji čuvar, a svaki ima veću vlast od prethodnog.

Čovek sa sela nije očekivao tolike teškoce, mislio je da je svakome i po svakom vremenu, omogućeno da uđe u Evropu. Ali kada je pažljivije pogledao čuvara i zapazio njegov preteći stav, odlučio je da malo sačeka dok ne dobije dozvolu. Čuvar mu je tada dao jednu hoklicu i rekao mu da sedne pored vrata. I on tamo sedi danima i godinama. Više puta pokušava da dobije dozvolu da uđe i dosađuje čuvaru svojim molbama. Čuvar ga često ispituje, o zavičaju i još koječemu, ali postavlja pitanja onako nezainteresovano, kako samo velicine umeju – i uvek mu odgovara da ne može da ga pusti unutra.

Tokom dugih godina covek netremice posmatra čuvara.  Zaboravio je da postoje i drugi čuvari i ovaj mu se cini kao jedina prepreka na ulasku u Evropu. Kune nesrećne okolnosti – prvih godina bezobzirno i na sav glas, a kasnije, već ostareo, samo je mrmljao u bradu. Podetinjio je, a dugogodišnjim proucavanjem čuvara zapazio je cak i buve u kragni njegove bunde, pa i njih sada moli da mu pomognu i nateraju čuvara da promeni odluku. Na kraju i njegov vid slabi i već ne zna da li je oko njega mrak ili ga oči varaju. Sada, medutim, u mraku jasno razaznaje nekakav stalni blesak koji zrači kroz vrata Evrope. Ali nije mu preostalo još mnogo vremena da živi. U predsmrtnom casu sve pouke prošlog vremena  se spajaju u jedno jedino pitanje koje dosad nije postavljao čuvaru:

Svi teže Evropi, je l’ da? Zašto za sve ove godine niko osim mene nije poželeo ovuda da uđe?

Cuvar je video da je coveku došao kraj i da bi njegov glas dopro do osuđenog, dreknuo je: Niko osim tebe nije mogao da priđe ovde jer je ovaj ulaz bio odreden samo za tebe. Sada idem da ga zatvorim!

Ne, ne grešite. Ovo je poznata prica o zakonu Franca Kafke iz njegovog romana “Proces”, piše Alek Popov, bugarski pisac, koji svet analizira iz perspektive uloge jezika i književnosti, pre svega, kao i uloge pisca, odgovornog promatraca i tumaca sveta. U navedenom eseju, Popov je reč “zakon” zamenio sa “Evropom”.

Eseji nisu ništa drugo do razgovori sa citaocem. U Srba, osim kritickih ogleda, i stilskih vežbi razlicitih formi,  oni nisu narocito cenjeni, niti prisutni,  iako su eseji najslobodniji oblik licnog izražavanja na slobodne teme. A cini se da smo u slobodnim disciplinama najbolji. Rertoricki.  Trebalo bi da pali, ali ne.  Pa opet, citaoce koji su imali priliku da,  u izdanju Geopoetike,  procitaju prvu objavljenu knjigu, roman “Mislija London” Aleksa Popova,  zbirku eseja “ Saputnik radikalnog mislioca” doživece bliskom. Popov je izbegao svaku pretencioznost teksta i,  zanimljivošcu ideja,  aktuelnošcu tema nije izbegao ozbiljan komentar. “Radanje teksta iz džungle”, “Književnost i stres”, “Pisac kao savest”, “Iznesite književni blok”, “Vrata Evrope”, “Blagostanje Zapada placeno je deficitom IStoka”,  “Afera Buš – book”, “Darvin onlajn”, “Nacija u razvodu”  govore o  afrmaciji uloge pisca.

Hint za  antologiju žanra:

“Engleski esej”, Veselin Kostic (SKZ, Beograd, 2003)

I u njoj eseji: Bekona, Hola, Feltama, Kaulija, Svifta, Beloka, Rasela, Stivensona, Kolridža, Šelija, Lema, Popa, V. Vulf, Adera, Hakslija…