“Wow! Generation P”

Vrtim se po netu u pokušaju da nađem  informacije o ekranizaciji “Generacije P”,  čije je snimanje otpočelo u proleće, a premijera zakazana za kraj ove godine.  Informacija od 23. oktobra kaže da se film nalazi u produkciji. Još se, znači, kuva.   Piše da je u produkciji još jedan film rađen po noveli V. Peljevina “Budin mali prst”. K’o za inat, znatiželju mi potkrepljuje i intervju sa Jarkevičem objavljen u Politici, čiju će trilogiju uskoro objaviti niški Zograf. Perjanicu postmodernizma i rasne ruske književnosti nosi Viktor Peljevin, o kojem postoji tekst na ovom blogu.  Prošle godine poznanik koji radi za jednu moskovsku IK  govorio mi je o ruskom piscu čije se knjige prodaju brzinom ispijanja vodke.  Pomenuti je postao pisac igrom slučaja, kada je u akciji ruske policije uhvaćen, a potom i  osuđen kao jedan od viđenijih mafijaških bosova. U dokolici zatvorskog tavorenja počeo je da piše  i to vrlo dobro,  ne knjiške i palanačke memoare,  reč je o književnosti, tvrdi moj poznanik.

I, dok čekam film, evo osnovne recenzije  za ”Generaciju P” i odomaka i misli iz Peljevinovih romana:

  

Vivlen Tatarski, zaposlen u najvećoj moskovskoj reklamnoj kompaniji (iznikloj neposredno iz ruske mafije) otkriva da je zapravo ušao u tajno društvo Haldejaca koji poštuju kult sumerske boginje Ištar, a da piramidalna struktura novog kapitalističkog društva odgovara formi magijskog zigurata - Vavilonske kule. Stvarnosti nema. Čitava garnitura ruskih političara, uključujući i ondašnjeg predsednika Jeljcina nije ništa drugo do proizvod moćne virtuelne tehnologije koja ih dovodi na ekrane televizora čineći ih tako stvarnima.
Generation P je još jedna zanimljiva Pljevinova priča o manipulaciji savešću, koja bi trablo da pokaže kako nikakve savesti, kao ni objektivne stvarnosti, zapravo nema. Postoji negde u prostranstvima večnog i leda uspavani Pizdac, hromi pas sa pet nogu, koji će početi da napada i sveti se kada se jednog dana probudi. Je li to generacija P.Ovaj roman je Viktoru Pljevinu doneo svetsku slavu.

* I uop­šte, u ovoj epo­hi vla­da­vi­ne ame­rič­ke pot­kul­tu­re i pe­ćin­skog li­be­ra­li­zma, ni­šta ta­ko ne oda­je pri­pad­nost čo­ve­ka ni­žim kla­sa­ma kao po­zna­va­nje sku­pih sa­to­va i auto­mo­bi­la.” 

*Smešno je govoriti o odgovornosti književnika u epohi neodgovornih vlada”

“Svaki savremeni intelektualac koji na tržištu prodaje svoju eksprertizu čini dve stvari: šalje znake i prostituiše smislove. U suštini to su aspekti jednog voljnog čina, osim kojeg u aktivnosti savremenih filozofa, kulturologa i eksperta nema ničeg…”

“Reč “zapara” sastoji se od reči “Zapad” i sufiksa “ra” kojima se prave imenice poput “buvara” i “ledara”. Nije li rano da se narod sklon ovakvoj tvorbi reči poziva pod zastavu demokratije i progresa?”

“Ljudima je potrebna otvorena arhitektura duha - open source. Ali judeohrišćani su veoma lukavi. Ispada da je svako ko ljudima koji ponudi takvu arhitekturu - antihrist. Nakakiti u dalekoj budućnosti iz falš zadnjice - to je, zapravo, najipresivnije čudo judeohrišćanstva”.

Joca Jovanović: mlad i zdrav kao ruža

                                                                                                             

Decenijama nakon što je snimljen, upornošću i borbom mladih ljudi, koji su su na FDU u Beogradu učili o filmu, gledajući na času kadrove iz Jovanovićevog dela,  film”Mlad i zdrav kao ruža” prikazan je na najpre FEST-u, a kako je najavljeno, uskoro ga očekuje premijera i  na RTS-u.  Nije za utehu  što je do pre tri godine Jovanovićevo ime bilo nepoželjno u zvaničnim institucijama koje se filmom kod nas “bave”,  velika stvar je još uvek isterati, makar i na mišiće,  dobre i plemenite stvari do kraja.  U znak poštovanja prema Joci Jovanoviću,  evo o čemu smo razgovarali pred premijeru na FEST-u pre nepune dve godine.

 ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ, РЕДИТЕЉ

  ХТЕО САМ ДА БУДЕМ СВЕДОК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Редитељ, сценариста, монтажер и теоретичар филма  Јован Јовановић - Јоца, рођен је у Београду 1940. године. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Његов дипломски средњеметражни играни филм „Изразито ја”  проглашен је најбољим страним филмом  у свим категоријама на Фестивалу младих аутора у Њујорку ( у жирију су, поред осталих, били  Стивен Спилберг, Енди Ворхол,  Мајкл Николс, Питер Богданович). Документарни играни средњеметражни филм  „Колт 15 Гап” награђен је на  наколико филмских фестивала, ушао у Антологију  филмова фестивала у Оберхаузену, а амерички историчар филма  Барнау га је уврстио у своју књигу „Историја светског документарног филма!  Почетком 90-их  Јован Јоца Јовановић одлази у Љубљану где предаје на  Филмској школи.  Ускоро се очекује излазак из штампе његове две књиге „Филмско мишљење, основи филмске режије” и „Специфичности драматургије филма”.  Филмски редитељ особеног рукописа, Јован Јовановић, снимио је 1971. године један од најзначјнијих филмова модерне српске кинематографије  „Млад и здрав као ружа” у којем глуме  Драган Николић, Данило Бата Стојковић и Алаксандар Гаврић.  Домаћој филмској публици познат је и као аутор филма „Пејзажи у магли” и низа документарних филмова.  Након 35 година у бункеру, „Млад и здрав као ружа” у препуној сали Центра „Сава” доживео је овације, док је Жири ФИПРЕСЦИ  43. ФЕСТ-а доделио Специјално признање филму .  Ускоро се очекује и улазак филма у домаће биоскопе, као и ДВД издање овог филма.

• Господине Јовановићу, како бисте жанровски окарактерисали филм „Млад и здрав као ружа”?

-Мислим да филмови морају бити жанровски. Морају да имају прецизну причу, да имају жанровског јунака, када је реч о филму „Млад и здрав као ружа” - то је криминалистички филм  о једном младом преступнику који не бира средства да  живи онако како сам жели, изван неког морала,  Ничеалистички, то је воља за моћ.

• Ви овде моралност постављате као принцип слободе?
• - Светом криминала владају они који су биолошки јаки и имају веома јаку социјалну интелигенцију и који немају никакве моралне задршке да би остварили своје циљеве. Мене је занимао проблем криминализације света, ми морамо да знамо да је на почетку 21. века цео свет нека врста криминалне џунгле. Грађански морал практично нигде не функционише, и онда се суочавамо са једном врстом лицемерства. Сaвез белих људи и западне цивилизације се показао као један свет лажних моралних вредности.

• Те 1971. године какви филмови су снимани у Југославији?
• Није било оваквих радикалних филмова као што је то „Млад и здрав као ружа”. Нису се уопште снимали филмови коју су окренути животу и реалности. Филмови су били неке литерарне приче, ниједан није био окренут истраживању реалности, а тек кроз истраживање се долази до неких истина.
• Филм је приказан на Филмском фестивалу у Пули 1971. да би након приказивања у Београду био забрањен. Како је прошао ту прву цензуру?
• - Филм има цензурисани картон, он је тада, у време када је настао био веома шокантан, јер показује да се у да се тадашњој Југославији појављује једна генерација младих криминалаца које користи Служба државне безбедности за своје интересе. Оно што је нарочито шокирало људе је, што на крају филма главни јунак каже „Ја сам будућност Југославије”, дакле будућност је насиље, оружје, дрога, криминал… Криминогени елементи су будућност земље. Увек постоје такозвани душебрижници, заправо, групе за притисак које је филм шокирао, без обзира што је приказивао истину. Ја сам имао проблем и када сам радио и документарни филм о наркоманима. „Пејзаже у магли” је Савез бораца хтео да забрани, они су тврдили да не постоји наркоманија и да је неће ни бити. Једва сам успео да и овај филм не буде забрањен. Ја нисам допринео да овај сада филм „Млад и здрав као ружа” буде приказан. Захваљујући једном млађој генерацији филмскох критичара који су сазнали за филм, дошли су до копије и по њима, ради се о једном генијалном филму. Они мисле да је то један филм снимљен у духу најбољих америчких филмова, Драган Николић изгледа као америчка филмска звезда. Скоро 5 година, ови млади људи су упорно покушавали да јавност види овај филм.
• -
• Ваши филмови „Изразито ја” и „Колт 15 Гап” доживели су изузетан успех у Америци. Као изразити таленат доживели сте судбину да као такав не будете препознати у сопственој средини?

-Да, ја сам снимио филмску причу као у  „Таксисти”, али седам година пре Скорсеза. Мој  је снимљен 1969.  и био је дистрибуиран у Америци. То је филм о једном младом  човеку који хоће да пуца на људе, практично исто као што ради Де Ниро, и мој филм је добио награду у свим жанровима као најбољи страни филм. Након Скорсезеовог филма отишао сам у америчку амбасаду и рекао да је овај други плагијат, на шта сам добио одговор да то јесте тако али да ја немам заштићен сценарио, што је, такође, била истина.  „Колт 15 Гап” је филм о једном марксистичком фанатику  и филм о томе да  југословенска радничка класа никда неће доживети срећну будућност, већ ће ући у беду. Већ тада  је кренула  нека привредна криза у Југославији, ја сам се руководио књигом економисте Поповића  који је тврдио да  је Југославија практично банкротирала  крајем 50-их, и да је земља практично живела на инфузијама.  Привредни колапс је био узрок и каснијем грађанском рату.

Мене су трипут звали да идем у Америку, и да сам отишао, вероватно бих тамо остао. Али, ја сам имао једну дилему, иако ми је била понуђена Фулбрајтова стипендија, и да приказујем своје филмове у Америци и држим предавања о филму на универзитетима, ја сам остао јер сам хтео да будем сведок једног времена и да забележим шта се дешавало у Србији и Југославији.  Проблем са комунистима и социјалистима у Југосдлавији је био тај што су они изградили један систем медиокритета и хтели су да униште свакога ко је био талентованији. То је био свет конформиста, а не свет слободоумних људи. Ја бих био најсрећнији када би било могуће да живимо у неком иделаном  комунистичком друштву, али то је немогуће и нереално.  У књизи „Сакривено лице југословенског филма” ја сам направио генезу како је политичка партија Југославије изманипилисала медије. Ту се види да је идеологија продуковала национализме, да је СК под привидом пролетерског интернационализма у Југославији, резултовао коначним грађанским ратом. У кинематографију су улазили људи који о њој ништа нису знали, којима је било најважније да буду морално - политички подобни, били су неталенти. Снимани су партизански филмови који су неретко приказивали фалсификоване историјске чињенице , као што је то на пример филм „Битка на Неретви” Вељка Булајића.

• Колико пратите новију кинематографију у Србији ?
• - Пратим онолико колико могу, али мислим да новији филмови не говоре практично ништа о драми која се дешава у Србији .

Сценарији су конструкција реалности или су покушаји  као „Зона Замфирова” или „Ивкова слава” екранизације литературе, али је питање колико су филмски занимљиви.  Мислим да фимска уметност захтева да филм буде ангажован. Ја имам пуно искуства и много сам разговарао са публиком која увек подржава моје филмове. Људи ван граница ове земље желе да виде нове филмове из Србије  који су истинити!

 

Nestanak objektivne realnosti

Izlazak svake knjige Viktora Peljevina u Rusiji je kulturni dogadjaj broj jedan, dok ga casopis Njujorker svrstava u šest najboljih evropskih pisaca.

 

Peljevin, po obrazovanju inženjer, prvu priču objavljuje 1989. godine i za kratko vreme postaje nova zvezda SF literature. Zbirka priča “Plava svetiljka” donosi mu rusku književnu nagradu “Malog Bukera” . Naredne godine objavljuje svoj prvi roman “Omon Ra”, veličanstvenu nadrealnu satiru savremenog ruskog društva, koja ga izbacuje u orbitu popularnosti. Reputacija Viktora Peljevina vrtoglavo raste od 2000. godine, čak mu i popularna zapadna štampa posvećuje pažnju, dok ga knjizevni kriticari smatraju najboljim ruskim piscem od pada komunizma.

 

Dok se trude da smisle žanrovsku odrednicu njegovih knjiga, jer fantastika definitivno nije zanrovska odrednica Peljevinovog opusa, ovaj autor mladje generacije, izjavljuje da je postao pisac zato što nije želeo da svakog dana ide na posao.

 Peljevin je godinama pisao tekstove na temu istočnog misticizma, ali je njegova prevashodna preokupacija aktuelna ruska realnost. On koristi postmodernistički obrazac, duhovno se oslanjajuci na tradiciju ruske fantastike, ali je, istovremeno, i pod uticajima globalne pop kulture. Njegov jezik i stil se u Rusiji porede sa Gogoljevim, prave se paralele izmedju njega i Bulgakova, a u Americi su oduševljeni Peljevinovim cinizmom, koji ih podseca na Jozefa Helera.

 

Ažurnošću  IK “Plato”, ubrzo posle premijere u Moskvi, novi roman Viktora Peljevina “Sveta knjiga vukodlaka” našao se i pred beogradskom čitalackom publikom, koja je imala priliku da se upozna sa njegovim delima “Generacija P”, “Čapajev i praznina”, “Omon Ra” i “Dijalektika prelaznog perioda, iz niotkuda u nikuda”.

 

Provokativnim naslovom “Sveta knjiga vukodlaka”, Peljevin nastavlja da govori i kritikuje svet menadžera, upravljaca i otudjenosti. Glavni junak romana je žena koja moze da se pretvori u prostitutku. U tom nestanku objektivne realnosti i stvaranju iluzija, nalazi se metaforičan okvir za sliku savremenog društva.

” U svojstvu konsultanta nije nam potrebna nikakva Svetska banka ili tamo nekakav Monetarni fond, koji ce da nam pokaze taj Kohov bacil, a onda da nam podmece lavor. To smo vec videli. Kao, samo se vi smelo vinite iznad ponora, sto jace tresnite na dno, a onda cete cuti uctive aplauze medjunarodne zajednice”

Sv. knjiga vukodlaka