Prošao april, isteklo je vreme maju, pola juna ode,  a  vreme jesenje. Prošle godine,  u maju mesecu,  umro je  Stevan  Raičković.  Srpska književna zadruga je pesniku  dodelila Nagradu za životno delo nekoliko godina pre smrti.  Pesničku čast ispiisivao je duže od šest dececnija.  Govorili su da je pesnik tišine, slično je naslovljena (Pesma tišine),  jedna od njegovih prvih pesama , kojom je ušao  zvanićno u svet značajih na malom pesničkom prostoru.   Nisam čitao Raičkovića, ni onda kada sam ga upoznao, čitao sam ga tek kada je umro.  Dobro, možda svega nekoliko pesama pre toga, izgovor je da  poeziji nisam mnogo prijemčiv.  Stevan Raičković je umro 6.maja 2007. godine neposredno pred davanje u štampu knjige Male proze, poslednje koje je sam priredio.   U tim pesničkim intimnim mapama našao sam priču koja nosi naslov Crni Vladimir.  I mogao sam da plačem dok sam je  čitao, ali nije to važno, kao što kaže FMD kojeg je Raičković citirao na početku jedne svoje zbirke pesama  ” Ono što ja govorim, to ne odgovara mojim mislima, to je ponižavanje tih misli”. Evo priče o Vladimiru…

Од свих нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор.

Чуо сам да сте песник-рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету.

Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено. Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести.

А шта ће ти то, Владимире? -питао сам

Па тако…Ако останем жив да имам за успомену кад сам боловао…А ако не останем…. Шта ако не останеш? - покушао сам да се насмејем, не бих ли му на шалу окренуо овакву мисао.

Па тако…Нека остане вама…

Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лице. Очекивао је песму. Тих дана је био забаталио и лекове. Нисам га видео ни храну да узима.  Једном смо у ходнику заподели и овакав разговор.

Како си успео, Владимире, да се толико разболиш?  - Много сам радио…Косио сам и ноћу…

Од мог првог разговора са Владимиром Пурићем, који се збио већ другог или трећег дана по мом доласку у болницу, ја сам скоро заборавио на своју болест и као да сам отпочео да болујем његову. Најтеже ми је у овој, ионако опакој болсти, пала она нова компликација везана за песму, јер сам у њу и ја, заиста равноправно био умешан. Желео сам да бар њу одстраним, па да тако, макар и привидно, ублажим ову двоструку болест. Уистину, ово је био једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од ногоа што ја, заправо, једино и знам.

Тако су почели да се ређају записи, који у неку руку и не носе баш адекватно име, јер су скоро свој целовити облик, далеко пре записивања, добијали у глави. Записивани су тек касније, обично ноћу, кад би болница заспала, у ходнику где је једино и горела светслост.  На овако нешто ме је нагонила околност што сам се даноноћно налазио у заједничкој собо, а нисам поседова навику да пишем пред другима.

После неколико дана  сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање почело. Уместо да изађем у сусрет  Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи. Истина, ометала ме је и једна чудна околност: никако нисам успевао да се определим за начин на који би песма о боловању Владимира Пурића могла понајбоље да одговори својој намени, то јест њему. Напокон сам решио да и то сазнам од њега.  Па каква би волео да буде та песма, Владимире?… Онако проста, једноставна?… Као народна? Мучио сам се погодим онакву реч на коју би Владимир, као блиску, могао да реагује. Поменуо сам десетерац, чак и гусле. Међутим, после дужег ћутања, он се сам изрекао: Па енка буде онако…ко оно кад је умирао Бранко Радичевић…

По први пут откад се познајемо, као да сам осетио како сеовај црни човек у тренутку сасвим осветлио изнутра - и како тек сад заправо видим. Иако је целог жоивота био земљорадник, тежак, у њему јепред крај ипак победио Циганин луталица, са лаком, виолинском душом. Тако је настао и крај мојим дилемама о песми: Песма о боловаљу Владимира Пурића  - Владимир Пурић из Сопота села/Бол болује ево зима цела/ У белој соби црн Владимир лежи/ Гледа: за окном последњи снег снежи/ Све крај њега тоне у белину меку/ Само он мисли на црну мисо неку/ ОНда се сети: месеца у воћу/ И себе како коси жито ноћу/ Очима ме питаш, видим, Владимире/ Да л ће да се коси или да умире?/ Косићеш, црни Владимире. Ево. Нисам ти залуд ради лека пево.

Овај запис сам једног јутра прочитао Владмиру Пурићу. Дао сам му после тога рукопис. Ставио га је у коверат и гурнуо у фиоку свог сточића, поред лекова. Био је толико узнемирен, а тако слаб да није успео да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му поново наишао један од оних тренутака, сада све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и поприча.

Неколико дана након оног, када сам му дао рукопис, морао сам да напустим болницу. При поласку сам се распитивао код лекара о Владимировом стању. Сви су ми говорили да су му дани избројани.

Иако станујем недалко од болнице, коју сам напустио, још нисам свратио до ње да се распитам о крају Владимира Пурића. Не умем ни сам себи да објасним како је дошло до овога. Прошле су већ две године о тада: ево пада и други снег. И ја, пошто још увек немам правих доказа о његовој смрти, ево могу помало и да замишљам како тај снег можда и не завејава један далеки гроб, него се полако осипа по његовој црној коси…

                                               ***

Šta je lepo ovih dana.  Film JUNO nije loš i OST je dobar, i dva lika budućih roditelja, potencijalnih usvojitelja,  tu su Bell& Sebastian; za ponovno gledanje lep je film Ostrvo Petra Mamonova. Nešto mi se juće gledao taj film i miran sam ko buba popac, ona iz pesme MS Srpkinje.  Radi me poetika danas do ručka, majq mu…Muzika za jun - Belle and  Sebastian…  Što je odvratno kad te žena prevari sa golmanom, mislim od svih igrača golman, kec na dresu, rogovi u vreći.   Odvratno je ovih dana i što su me isključili sa kablovske. I da bi me kaznili za građansku neposlušnost, stavili su mi na kvaku od ulaznih vrata ono, kao u hotelima što imate da okačite  na vratima Do Not Disturb. To je meni okačio kablovski inkvizitor, da svi vide šta piše: ISKLJUČEN zbog neplaćanja! Danima je stajalo i SVI su videli jer nisam bio pri gajbi.  A fudbal?  Sad mi stoji na vratima od dnevne sobe ISKLJUČEN ZBOG NEPLAĆANJA . I tako, radi MK,  več neko vreme, to je glavna vest …ali me mrzi da se duvam, ima vremena…

  “Bezgranična zabava - uspon masovne kulture 1850-1970″,  Kaspar Maze (Službeni glasnik, Beograd, 200

———

Kultura je istovremeno jedan od načina da se čovek zabavi: naime, kultura je uvećavanje sposobnosti za još više zadovoljstva ove vrste;  isto je sa naukama i lepim umetnostima. Drugi način je  iskorišćavanje; ono nas čini sve manje sposobnim za dalji užitak.   (Imanuel Kant)

Negacija niže vredne, sirove, vulgarne, potkupljive i snishodljive, jednom rečju: prirodne volje podrazumeva afirmaciju prefinjenog, uzvišenog karaktera onih koji umeju da nađu zadovoljstvo u uzvišenom, prefinjenom, izuzetnom, dobrovoljnom uživanju lišenom interesa i svrhe (Pjer Burdije)

Zadovoljstvo je “X” u onoj jednačini koja traži odgovor na pitanje zašto uopšte postoje umetnosti (Leonard Bernstajn)

——–

Životni stndard, šanse za obrazovanje, očekivani životni vek i socijalna sigurnost velike većine u industrijskim društvima bitno su se popravilitokom 20.veka. Ipak, uživanje normalnog građanina u jelu i piću, odeći i kvalitetu stanovanja, udobnostima i slobodnom vremenu nikad neće dostići nivo i obim onoga što su imali viši slojevi oko 1900. Mereno prema narodskim snovima o zemlji Dembeliji, naše blagostanje daleko zaostaje za izobiljem koje se vekovima zamišljalo.  Drukčije je sa masovnom kulturom.  Tehnika i jeftine sprave za emitovanje učinili su umetničku senzaciju i estetsko iskustvo svakodnevnim, u meri  u kojoj su pre 1900. u najboljem slučaju fantazirali pisci utopija. Vilhemu II su se smejali zbog ljubavi ljubavi prema putovanjima, repertorar večernje zabave bio je nekada siromašan.

Ako bismo masovnu kulturu posmatrali kao jedno od najvećih čuda napretka, onda bi popularne umetnosti i zabave, ma koliko se na njih žalili, postale potporni stubovi društvenog status quo.  One se ubrajaju u priznato imovinsko stanje.  Definicija egzistencijalnog minimuma se promeila. Moderne masovne umetnosti i zabave u slobodo vreme predstavljaju zakasneli produkt industrijskog društva. Popularne umetnosti i zabave postale su opšta kultura. Učestvovanje  u njima ne povlači za sobom isključenje iz “dobrog društva” i retko ko se odriče tog učestvovanja.

Kasper Maze se bavi  usponom masovne kultire od 1850. godine do kraja sedme decenije prošlog veka.  Prezrene zabave niže klase, uprkos žestokom otporu, procvetale su u osnovnu kulturu masovnog društva - u međuvremenu im se udvaraju i najmoćniji, a poštuje ih čak i zahtevna kritika. Moderno društvo je orijentisano ka uspehu, a hrana tog uspeha je popularna kultura.   

Ilustrujmo jednim primerom ono o čemu govori Maze. Proleće je, a ja živim u Srbiji. Jedan od oblika civilizovanja razonode je bavljenje sportom. Baket je majka mara svake dokolice, od detinjstva, pa dok rade kolena. Ne bih o tradicionalnom blejanju subotom pre podne po kafićima, zaboleo me mozak juče u kafiću  od priča o bogatstvu, automobilima i ribima.   Dakle, kafić je alternativa kilavim radovanima, stoga pogledajmo snimak, odnosno video klip:

Na Kontinentu se sport razvio u osnovni oblik masovne kulture - kao spektakl i zabavna roba, ali i kao medijum telesnog traganja za emancipacijom i ličnim iskustvom.  Krajem 19. v. pojavljuju se i prvi sportski časopisi.  Lepota i spretnost, snaga i izdržljivost sportista, izrabljivanje tela i materijala privlačili su mase gledalaca koji su plaćali, kao i kupce sportskih izveštaja, ljudi su počeli i da se klade na pobednika.  Uspešni bokseri i rvači, fudbaleri i biciklisti postali su ličnosti s kojima se identifikovao “mali čovek s ulice” i oličenje demokratskih principa učinaka.  Uvežbati svoje telo za sebe i za tim, spoznati sopstvenu snagu i granicu - takve tendencije ka individualizaciji najbolje su se razvijale u modernim sportskim disciplinama.   Sportisti su postali legende i uzor mladih. Sportski uspesi ujedinjuju naciju; prvi zabeleženi trijumf ujedinjenja nacije putem sportskog događaja u novovekovnoj istoriji bili su masovni sportski događaji.  Fudbal, jeftini romani i bioskop izvukli su poštenog zbunjenog građanina iz kuće i oteli mu dobar deo ušteđevine.  Postoji i svet u dnevnoj sobi. I u kafani. I rokenrol.  I mnogo toga još. A svi se podjednako zabavljamo.

        Politička i književna karijera Bendžamina Dizraelija je trajala duže od pedeset godina. Još u ranoj madosti je objavio da kreće u pohod na slavu i moć, ali je na svakom koraku nailazio na  nepoverenje i potcenjivanje.  Njegov otac, Isak D’Izraeli, pristalica Voltera i sledbenik ideja prosvećenog apsolutizmna,  ugledni istoričar i konzervativac, još u vreme Benžaminovog dečaštva, prestao je da piše prezime sa apostrofom, svoje četvoro dece krstio je u Anglikanskoj crkvi i sasvim se povukao iz sinagoge. Uticaj jevrejskog porekla na političke ideje Bendžamina Dizraelija biće  posebno naglašeni u rasparavama o nehrišćanskoj politici u Velikoj istočnoj krizi. Kao pripadnik pravno tolerisane, ali nikada prihvaćene manjine, mladi Dizraeli je dolazio u sukob sa vršnjacima kojima je pokušavao da nemetne svoju volju. Izbačen je iz škole sa dvanaest godina i to je bio kraj njegovog formalnog školovanja.  Ironičan prema svemu što diše, pokazao je (već tada) odlike pravog konzervativca. Bez obzira na to što je obaveza polaganja anglikanse zakletve sprečavala nekonformiste, katolike i Jevreje da stignu do višeg društvenog položaja, svoje obećanje je ispunio postavši dvostruki premijer Velike Britanije, lični prijatelj kraljice Viktorije, prvak Konzervativne stranke i ideolog modernog britanskog konzervativizma i imperijalizma. 

Engleskom se krajem 18. i početkom 19. v. širila istočnjačka moda.  Postojao je i poseban književni žanr - Istočnjačka priča. Mladi naraštaji  Britanaca, oduševljeni romantizmom imali su za uzor Bajrona,  koji je,  proputovao Istok i balkanske zemlje.  No, za razliku od Bajrona, koji je, tako su mene učilii - čitao svake noći  divno čirilični pismo ”da bi odmorio oči”(tako je govorio),  Bendžamin Dizraeli je o ćirilici, Grcima i mladim i starim,   svim Balkancima, posebno slovenskog porekla mislio sve najgore.  Privlačnost  Istoka za sve Anglikance sastojala se u tome što je, sa bezbedne udaljenosti,  u relativnoj izolovanosti, omogućavalo mladim romantičarima napuštanje moralnih obzira. Ako se Dizraeli rukovodio nekim principom (osim fanatizma),  a bio je vrlo principijelan čovek,  u pitanju bi mogao da bude samo moralni relativizam. 

Sledeći socijalni ritual za obilaženjem toplijijh krajeva,  taj čovek je stigao na Baklan 1830. godine, u nameri da se prudruži turskoj vojci.  Nakon rusko- turskog rata nad Balkan su se, poput tamnih oblaka, osim Dizraelija nadvili i Rusi.  Dizraeli se predstavljao  Turcima kao sin engleskog bega i pritom je osećao veliko uzbuđenje. Osim uživanja u turskom duvanu i slatkišima, koje je naprosto obožavao, družio se sa sinom Ali-paše, koji je bio pro evropski orijentisan i tako se oblačio. 

Tada je Dizraeli izgradio buduću politiku Velike Britanije: sa Osmanskim carstvom treba graditi trajno savezništvo da bi se sačuvala ravnoteža velikih sila i suzbila moć Rusije! Britanci, Rusi i Amerikanci su imperijalni narodi. Amerikanci su duhovni  naslednici Evrope.  Temelj imperijalizma je rasa! Mnogi smatraju Dizraelija pretečom cionizma. 

Dizraeli je pisao političke romane ili “romane sa tezom”. U jednom od svoih dela  je uspeo da  Skenderbega proglasio Grkom i princom Epira.  Dizreali je ispunio obećanje i  uspeo da uđe u najviše krugove uz pomoć ljubavnice, žene iz visokog društva udate za pripadnika nižeg plemstva.  Prvi govor u parlementu, prilikom kojeg je i ismejan, završio je saopštenjem ” Sada ću da sednem, ali doći će vreme kada ćete me slušati”.

 Dizraeli je optuživao Srbe da vrše genocid u Bosni i  da Srbijom vlada antisemitizam. Kraljici Viktoriji je objašnjavao da je Bosna isto što i Irska. Kada su ga zgroženi Britanci  upozoravali na  turski genocid nad  Bugarima i Rumunima,  a javnost se užasavala nad naslovima  o turskim zločinima,  kao i sva hrišćanska Evropa, Dizraeli je  samo odmahivao rukom, taman kao da mu zuje muve oko uha.   Još od smrti kneza Mihaila 1868. bilo je znakova da je Srbija gubila podršku zvaničnog Petrograda. Rusija je čak blagonaklono gledala na pretenzije knjaza Nikole na srpski presto, nasuprot kandidaturi kneza Milana.  Kako rat sa  nije mogao biti izbegnut, Ristić je predlagao miran prelazak okupirane BIH pod upravu Srbije i Crne Gore, pod sizerenstvom Turske, ali je britanski premijer verovao u tursku pobedu.   Dizraeli se čak  dosetio da podmiti Crnogorce, ali mu to nije pošlo za rukom.  Iste godine (1876)  su  CG i SRB ušle u rat i odnele  ubedljivu pobedu.  Celo krojenje  političke karte Balkana curelo je  je  iz mastila  Dizraelijevog pera. 

Neki vremešniji domaći istoričari bi Istočnom pitanju posvetili neku višetomnu knjigu.  Da bi se razumele Dizraelijeve odluke i njegovo delovanje u tim događajima, bilo je neophodno ukazati na sve činjenice koje su uticale stvaranje predstava i stava od kojih do kraja života nije odstupio.

Evo još jedne knjige koju je priredio i uredio Jovica Aćin,  koji sa neverovatnom, dečačkom radošću, otkriva i sačinjva knjige  u kojoj su  svetovi pisaca koji crtaju i slikara koji pišu.  

Izvornik ove knjige je verodostojni dnevnik koji je objavljen u Parizu 1901. godine. Kada se,  1893, posle prvog boravka sa Tahitija vratio u Pariz, Gogen je naumio da objavi svoj dnevnik Noa Noa. Prepis beleški poverio je simbolističkom pesniku Šarlu  Morisu, koji je u časopisu objavljivao opširne izvode 1897,  (do) dajući tekstu svoje pesme, komentare i prepravljajući izvornik, u čemu je preterivao, pa je Gogen reagovao i objavio svoju novu verziju 1901. godine.

Istovremeno, Gogen je na Tahitiju ukrašavao svoj primerak rukopisa akvarelima, drvorezima, svakojakim dokumentima i fotografijama, dopunjujući ga i tekstovima o maorskoj kulturi i ostrvskom životu. Tako je slikar sačinio ne samo dnevnik već i pravi manifest o umetnosti, prirodi i drami divljeg sveta.  Taj album pod nazivom Drevni maorski kult, danas se nalazi u Luvru u Odeljenju crteža.  Zbog toga,  ova knjiga,  verodostojna i celovina,  objavljena po prvi put na srpskom jeziku, ima i svoju bibliofilsku vrednost.  Kao izvornik prevoda poslužilo je zajedničko jezgro Morisove verzije iz koje su odstranjeni svi njegovi dodaci i Gogenov, ukrašen primerak Dnevnik maorskog kulta. 

Nebojša Zdravković tvrdi da bilo ko makar nešto zna o Gogenu,  teško da se neće složiti s tim da je  veliki slikar bio čudovište.  Odrekao se sigurne i uspešne bankarske karijere, ostavio je i ženu sa petoro dece. I u mladosti je bio sklon avanturizmu - oplovio je mora kao član posade trgovačke mornarice.  Onda je uskočio u impresionizam da bi se, nedugo potom, usprotivio impresionistima i proglasio svet razdvajanja boja. Njgove su slike tajanstveno silovite i prestupnički divlje, tako tvrde.  Gogen je bio biseksualac, uzimao sve što mu se dopada.  I mnogo je priča o njemu. Ono na čemu su mu  zavideli je što su smatali da je hrabrar; zavideli su mu na sreći koju je imao da,  kao poslednji belac,  iskusi dalekosežnu tahićansku kulturu. 

Dnevnik je samo delimično dokumentarističko svedočenje, najveći njegov  deo je plod Gogenove imaginacije. Kad se posle putovanja na kraju skrasio na Markizama,  gde će i umreti, iza njega su ostala mnogobrojna dela, ali je sutradan, posle njegove smrti, tamnošnji biskup spalio dvadesetak njegovih slika, smatrajući ih paganskim.  U stvari,  verovatno su svi njegovi savremenici crkavali od ljubomore jer je, za razliku od njih, Gogen umeo da diše.

E sad, nema veze…I tako, ko je gledao sinoć Marka Jankovića, to je onaj što verovatno liči na Marka Kraljevića,  i UN (Utisak nedelje) i to miksano, kao ja, ni pakao mu neće teško pasti.  E, a kako to da neko ne ume da vuče rečenicu bez ponavljanja ponavljanja dvaput dvaput iste iste reč reči u govoru, u govoru, katastrofa, rođaci.  Ma, odzvanja to. Eho efekat, kamenolom o praznu kantu.  I to je političar…      I cvrči cvrči cvrčak cvrčak na vrhu vrhu crne crne smrče smrče …Kontaminiraše me načisto. Da bih se dekontaminirao, pola dana  sam čistio  eustahijevu tubu od mudrolija. I pevao sam u automobilu.  Kako pevaju dečaci,  pravi soul vokali.  Sad mi nije ništa, Hey Mister Tough…

                                                        Petar Milošević (”Službeni glasnik”, Beograd, 200

Kolekciju ‘Moderna tradicija’ čine interpretacije prevratničkih,
inovativnih književnih činjenica koje su, istovremeno, i važan segment
moderne evropske književne bastine. U kolekciji će biti objavljivane
studije i rasprave koje, u mnogo čemu, iniciraju i novi, moderni kritički
dijalog o epohalnim poetskim projektima srpske književnosti.

Prva knjiga ove kolekcije POEZIJA APSURDA VASKA POPE autora Petra
Miloševica, studija je o apsurdu u pesničkoj umetnosti velikog pesnika
svetskog formata, dakle o pesniku koji u svojoj poeziji manifestuje sve
bitne osobine književnosti i filozofije apsurda, a istovremeno taj
poetički model obogaćuje specifičnim rezultatima u svetu lirike.
Pristupajuci na potpuno nov način temi apsurda u poeziji Vaska Pope autor
pokazuje da je u svojim stihovima Popa bio radikalniji i od Beketa.

Petar Miloševic je profesor srpske književnosti na univerzitetu u
Budimpesti. ‘Poezija apsurda Vaska Pope’ je njegova doktorska disertacija.
Autor je nekoliko romana i ‘Antologije srpske poezije u Madjarskoj’.

Kniiževnost apsurda  nastupa neposredno posle nadrealizma, poslednjeg značajnog pravca modernizma (avangarde), od četrdesetih do pedesetih godina (Kami, Beket, Popa). Znači, afirmacija književnosti apsurda pada između modernizma i postmodernizma, stoji između njih i možda ne treba odlučiti kojem pripada (više).  Popa sistematski razmatra i odbacuje osnovne umetničke iluzije modernizma (kulu od slonovače, estetizaciju smrti i kult lepote). Time označava kraj modernizma, ali pitanje je da li još iznutra ili već spolja.  Osnovna crta postmodernizma je nepoverenje prema takozvanim velikim pričama (Liotar: Postmoderno stanje).  U Beketovom Kraju partije (1957) jedan od junaka, Ham, ponovo  (u nastavcima) pokušava da ispriča svoju veliku priču, ali uzalud: drugi člam tandema poslednjih ljudi, Klov, ne pokazuje interesovanje za hamovu priču (samo glumi),  a Ham nije u stanju da je ispriča : VELIKA PRIČA NEMA NI GLAVU NI REP, A NEMA VIŠE NI KO DA JE SLUŠA.     U Popinom Sporednom nebu (1986) pesma  Priča o jednoj priči takođe govori o besmislenosti velike priče.  (Bila jednom jedna priča/ Završila se/ Pre svog početka/ I počinjala)

 Popa ne stvara poeziju apsurda pod uticajem drame apsurda jer u doba rađanja njegovog pesničkog modela (dakle tokom 1940-ih godina) drama apsurda još nije postojala. Ovo je možda prvi slučaj da naša književnost ne preuzima svetske modele nego ih stvara.

*

Zavodnik

Jedan miluje nogu stolice

Sve dok se stolica ne pokrene

I da mu nogom slatki znak
Drugi ljubi ključaonicu

Ljubi je kako je samo ljubi

Sve dok mu ključaonica poljubac

Ne uzvrati

Treći stoji po strani

Bulji u onu dvojicu

I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

***

Filozofija slobodnog duha, Nikolaj Berđajev (Dereta, Beograd, 2007)

Berđajev je sa L. Šestovim jedan od začetnika egzistencijalizma. O tome kako je rano odbacio autoritet umesto slobode filozof kaže: Jednostavno, nikad nisam posedovao iskustvo preživljavanja autoretiteta. Nisam znao šta je autoritet u porodici, nisam znao ni to šta je autoritet u školi, nisam poznavao autoritet ni kada sam se bavio filozofijom, a posebno nisam znao šta je to autoritet u religioznom životu. Nisam čak nikad ni pomišljao da postanem profesor jer to podrazumeva postojanje pretpostavljenih autoriteta. Smatrao sam da je moja misao nastala u slobodi.

Kao svoje učitelje u životnom pitanju slobode Berđajev ističe Dostojevskog, Kanta i Ibzena, mada je ovog poslednjeg tek docnije usvojio. Po prirodi stvari, ličnost koja proživljava slobodu i živi za slobodu, mora se sukobiti sa društvom, istorijskom epohom, javnim predrasudama i ukusima, sa svim formama objektivizacije koje predstavljaju granice slobode. U svom životu Berđajev je to mnogo puta iskusio: “Sa socijalnom sredinom,  iz koje sam potekao, prekinuo sam sve veze između dečaštva i mladalaštva”. Zbog borbe za slobodu Berđajev je istupio iz aristokratskog sveta i pridružio se revolucionarnoj levici, marksizmu. Međutim, ubrzo je uvideo da sloboda nije omiljena među marskistima. Kada dolazi do sukoba između ličnosti i društva, ličnosti i javnog mnjenja, mora se biti na strani ličnosti. Napetost koja se javlja u odnosu između socjalizma i slobode konačno ga je dovela do napuštanja socijalističkih ideala u njihovoj marksističkoj i boljševičkoj formi.  To je bio prvi intelektualni i egzistencijalni prelom u filozofskom životu. Njegov duhovni put ga je približio pravoslavlju i ruskoj tradiciji. Iskra nelagode koju se tamo osetio bila je slična istom onom osećanju kojeg je imao u aristokratskoh i marksističkoj sredini: “Ugledao sam onaj isti nasrtaj na slobodu, ono isto neprijateljstvo prema nezavisnosti ličnosti i stvaralaštvu”.

Prva knjiga koju je Berđajev napisao o slobodi je Filozofija slobode, druga knjiga nosi naslov  Filozofija slobodnog duha. Sloboda je misao koja nije zatvorena u diskurzivne, racionalne kategorije evropske filozofije. Kad piše o stvaralaštvu (Smisao stvaralaštva), Berđajev zapaža da ono nije proizvod prirodnog poretka bića ili : ono nije samo jedan od mnogobrojnih prirodnih fenomena. Stvaralaštvo nadilazi prirodu. Koren je u slobodi. Pre Berđajeva jedino slično razmišljanje nailazimo kod čuvenog mističara, Jakova Bemea, koji nije svoja gledišta iznosio u filozofskim kategorijama, već u simbolima i mitovima.

Berđajev tvrdi da sloboda u religioznom životu mora biti obaveza, religiozan čovek mora da bude slobodan.  Crkveno hrišćanstvo, hijerarhija koja je zamenila slobodu prinudom je pokazatelj da je crkva upala u zamlku Velikog Inkvizitora. Apsolutno papstvo, glavno čelo koje misli je užas  i slom.  Sloboda  nije priroda. U prirodi vladaju zakoni determinizma. Slobodan duh i slobodna misao se tome suprotstavljaju.

                                                                    Identično različito, Tihomir Brajović

Reprezentativni tekstovi srpskog, hrvatskog i slovenačkog romantizma (Petar Petrović Njegoš: Gorski vijenac; Ivan Mažuranić: Smrt Smail-age Čengića; France Prešern: Krštenje na Savici), ključni su u stvaranju istorijskih etničkih identiteta u razdoblju romantizma na južnoslovenskom prostoru.  Brajović se u ozbiljnoj teoretskoj studiji bavi tumačenjem  zasnovanim na komparativnoj osnovi, kako i stoji u podnaslovu  (Komparativno - imagološki ogled). Nepobitno se može  govoriti o izvesnoj istosmernosti i genezi kulturnih procesa na Slovenskom Jugu, na čemu insistira autor, istovremeno ukazujuči i na raznolikosti, kako se to kaže - “tekstualnih procedura”. Interesantno je da je mali povod za pisanje i razmišljenje, osim profesionalnog autorovog angažmana,  i SlovLit - sajt koji se bavi pitanjima slovenačkog  jez. i književnosti.  Brajović metodološki “bistri” sliku o narativnim identitetima koji toliko zbunjuju i raspričavaju.

                                                                  Istorija celibata, Elizabet Abot

U svim svojim različitim oblicima, celibat je oblikovao religiozni i svetovni život. Proplamasji celibata su u klasičnoj poeziji i kemp književnosti, crkvenom i građanskom pravu.  U žanru  popularne  društvene istorije, Elizabet Abot, je već stekla čitalačku publiku u Srbiji, od vremena objavljivanja “Istorije ljubavnice” pre četiri godine. Intrigantna istorija celibata prati Atenu, Artemidu i Hestiju i sve mitske device, kao i klasične obrede u paganskom i jevrejskom asketizmu, rano hrišćanstvo i ritualni celibat u drugim religijama.  Intrigantna su poglavlja o moći sperme u sportu ili o spermi kao patriotskom eliksiru.  Kroz istoriju, muška seksualnost se shvatala kao pitanje morala i kao fizička pojava. Najbizarnije tumačenje uloge sperme u seksualnom činu dao je Sv. Avgustin: ceo ljudski rod nasledio je prirodu koja je nepovratna obeležena grehom, iz semena smo nikli, svi, osim Isusa. Kroz istoriju celibat je  poštovao i Dejvi Kroket,  Martin Luter King,  izumitelj kornfleksa  Kelog,  Čeroki indijanci,  a danas  je celibat  odlika mnogih sportista. Čednost caruje od davnina i kroz nametnute obrasce ponašanja i kulturne stereotipe.  Abotova se posvetila i analizi   celibata  u književnosti (Milton i čedna Gospa, Tolstojeva Krojcerova sonata,  V.Vulf: Sopstvena soba;  Irvingov Svet po Garpu).  U posmatranju novovekovnog celibata,  autorka se bavi i razmatranjem potiskivane seksualnosti i tuge. Pominju se i  Da Vinči, Luis Kerol, Njutn,  Raskin… Nije umešnost u tome sabrati pabirke istorijskih skripti i onda napisati popularnu društvenu istoriju, kojih ima i previše, Abotova piše učeno i zabavno u isto vreme.  Mali minus: nije obrađen savremeni militarizovani  celibat, zatim celibat u filmskoj umetnosti, što je bilo zanimljivo  pomenuti. (Na primer, osim Razjarenog bika i  kroz neke primere stalnog sociloškog diskursa, mnogo bi bilo zanimljivije analizirati Mad Maxa recimo  i mnogobrojne tipske filmske usamljenike).

I, da, dobrodošli u vek etničkih sukoba.

     
Nas dvoje ćemo barabar raditi  na istoj stvari. Biće isto, podjednako. Kao šiške Lj.S., na primer. Jednako u dlaku. Turcizam barabar, preveden na srpski, označavao bi nešto na ravnoj nozi. Ako se ja barabarim, ne znači da sam baraba nego se poredim i pokušavam da budem jednak sa nekim, da budem ravnopravan. Ali, ako sam baraba, onda sam silovatelj i ubica, nasilnik, prostak, uopšte uzev nekakav bašibozluk. Pekić je u svom  nedovršenom Rečniku pokušavao da, između ostalog, navede i naglasi značenja i izvesnih turcizama. Čovek u dokolici može super da se zabavlja igrajući se idiomima, to može da preraste i u društvenu igru. Takođe,  i turcizmi su kao slagalice. Baška ruke, baška noge…Realno, retko kada imamo priliku da budemo barabar sa nekim.

Bratstvo nije barabar još od Biblije, pa je samo bratsvo i jednakost jedan pamfletizam, konstrukcija smišljena u poliičke svrhe. Ljudi nisu podjednako razumni. Jednak sa nekim je odnos dvoje, više nekako ljubavni; čak ni u sportu ne postoje približno jednaki, čak ni tamo gde se uspeh meri u desetinkama sekunde. Ako neko pravi državu, on može da je pravi dve hiljade godina, kao Jevreji, ali država postoji samo onda kad je druge države priznaju, znači - kad država bude zvanično priznata. Barabar. Jedan pederčić mi je tamo, kroz zube i u brk, prebacio nešto o svetskom problemu. I dobro, dobio je svoje, nije da nije. Da budemo barabar, moralo se reagovati. Kad iz Beograda odem nekud, po povratku mi grad uvek izgleda kao da sam se vratio vek unazad. To je utisak stvoren zbog fasada i loše osvetljenosti, nemarnosti i konstantne uspavanosti da se o gradu vodi briga. To je samo prvi utisak; onaj topao vazduh Beograda koji opali u obraze nikad se ne menja, ni po najgoroj zimi, a čini mi se da bez njega ne bih mogao. Kako bih objasnio, to je kao kad nemirno dete mama pljesne malko i iz ljubavi po dupetu, eto, tako i ja sa tim vazduhom po obrazima.

 U četvrtak, u taksiju, setim se da se sutradan, u petak, ne radi i kažem to taksisti koji me je motao okolo naokolo k’o bula u jagode, a ne k’o taksista u rođenom gradu. Koji prazniik? Pa sretenje, Sretnjski Ustav, Karađorđevići i taj rad, još od kad su se Crnogorci bratski otcepili, dan državnost, rođaci.. A je l’? A jest’, ono, kao…Ma, nema više vrednosti, kaže taksista.  I tu se obojica zamislimo. Sutradan, na Sretnje, na ulici neki sa šajkačama psovali one Peruance svirače i psovali im majku indijansku, rekli su im „Jebala vas Indija”. Nisam ih video, samo sam ih čuo, zablenuo sam se odutno baš u tom trenutku negde u izlog, a posle su mi rekli da su imali oko 18 godina i da su nosili šajkače. Pa, dobro, šta sad. Kome smeta, nek se buni, a ne buni se niko, barem ne da ga vide, nego ćutke u krugu istomišljenika. Onako, ko neke pičkice. I na TV-u, tamo su svi hrabri. I ona sa šiškama, sa početka priče. Ona naročito. I oni političari što liče na Sunđera Boba. Ja ih zovem Kockalonci. Kad ih vidim kažem „E’o ga opet ovaj Kockalonac”. Danas, po radovanju  što smo se ponovo sreli, u razgovoru sa nekima, po prolasku onako sa slušalicom pored male biblioteke u hodiniku,  ugledam jednu od svojih omiljenih, jednu od najlepših knjiga. Trenutak pravog osećaja.
Handke ima postojanu fiksaciju: da ogoljuje, potkazuje i negira utvrđene sisteme tumačenja i prosuđivanja; da ne ponavlja ništa što je utvđeno kao forma i uspostavljeno kao mogućnost korišćenja, pa i razvijanja, čak ni ono što je sam dosegao.Novom gledanju se nudi sve: prisno i poznato, nevažno i trivijalno, potisnuto i zaboravljeno. Handke smatra da poetsko mišljenje uvek iznova stvara svet. Ona stvara pojmove i nosi budućnost. Reakcija sveta i mišljenje, a ne otkrivanje sveta je zadatak književnosti. Poezija kao životni projekt.
Trenutak pravog osećaja.

Izvodi

Premda  sam veoma marljivo istraživao, iz istorije se ne vidi sasvim jasno ko je laganje prvi uzdigao do veštine i podesio ga za politiku. Razmotriću stoga samo njegov savremeni sustav, onako kako je ono bilo negovano tokom ovih poslednjih dvadeset godina u južnim krajevima našeg ostrva.     

Kada su bogovi porazili divove, kažu nam pesnici (grčki mit o gigantomahiji), Zemlja je, da se osveti, donela na svet svoje poslednje čedo Glasinu(Fama- personifikacija glasina javnog mnjenja, opasno biće koje je stvorila Gea/Zemlja, gnevna na bogove koji su joj porazili sinove gigante. Glasina je krilato čudovište koje kretanjem postaje sve veće i jače, a ima bezbroj ušiju, očiju i usta).

Uglavnom, taj mit se tumači ovako: kad se meteži i bune smire, govorkanja i lažne vesti obilato se šire po narodu. Tako, iz tog razloga, laganje je poslednji odušak  potučene, buntovne stranke u državi. Ali savremennici su ovde načinili golema dodavanja u primeni ove veštine, tako da njenom pomoći zadobijaju vlast i ostaju na vlasti, a svete se isto tako kad vlast izgube - kao što se istim oruđima koriste životinje da se nahrane, kad su gladne, i da ujedu one koji na njih nagaze…

…Neki put razmišljam o tome kako bi čovek, kad bi bio obdaren vidovitošću i mogao da vidi laži, kao što ljudi u Škotskoj mogu da vide duhove, kako bi se divno mogao zabavljati u ovom gradu gledanjem različitih oblika, veličina i boja onih rojeva laži što titraju oko glava nekih ljudi, kao mušice konjima oko ušiju u leto….

Ima jedna suštinska tačka u kojoj se politički lažac razlikuje od drugih upražnjavalaca te veštine; naime, on treba da ima sasvim kratko pamćenje zbog raznolikih prilika na koje se može nameriti, kad ljudi drukčije od njega misle, a on se zaklinje na obema stranama protivrečnosti - prema tome kako vidi da su raspoložena lica kojima se obraća…

Imajući u vidu prirodnu sklonost mnogih ljudi da lažu, i gomile da veruje, zbunjivala me je ona maksima, tako česta u ustima sveta - da istina naposletku mora nadvladati. Videli smo kako zamašne svote novca ovog naroda odlaze u šake ljudi koji po svom rodu, obrazovanju, i zasluzi, ne bi mogli da polažu pravo ni na šta više nego da nose naše livreje; drugi pak, koji  po svojoj čestitosti, otmenosti i imetku, behu kadri da uvećaju ugled države, ne samo da su bili odgurnuti u stranu kao opasni i beskorisni već su osuđeni prekorima kao jakobiti,  ljudi samovlasnih načela i plaćenici Francuske. Moćni podsticaji grada utiču na udaljene izborne jedinice, i sve je to puka sila i prinuda, ma kako spretne smicalice i ujdurme ih podržavale.  Kad su videli kako su pučani (provincijalci) iskoristili prvu priliku da se umešaju, ljudi su počeli da strahuju da su njihova imanje, vera, pa i sama monarhija u opasnosti. Kod pučana to nije samo kratkotrajno ludilo od kojeg se mogu brzo izlečiti. Ja, međum, verujem da je ono veoma različito po svojim uzrocima, svojim znacima i svojim posledicama i, pokazaće se da će istina (ma koliko katkad kasno) naposletku nadvladati.

Drugarstvo nije ptica…ptica odleti

 ——-

Najpoznatiji domaći pisci u pauzi između pisanja obraćaju se svojim čitaocima putem blogova komentarišući dnevna događanja  

——–

Izdavačka kuća Laguna se pobrinula da na svom sajtu ima aktuelne blogove domaćih pisaca. Poštovaoci i ljubitelji rada Filipa Davida, Nikole Malovića, Igora Marojevića, Uroša Petrovića, Gorana Skrobonje, Miomira Petrovića, Zvonka Karanovića, Ane Vučković, autori romana Srpski psiho (Aleksandar Ilić i Željko Obrenović),  dok čekaju na nove romane ovih pisaca, imaju prilike da prate njihov  rad i osvrt na sadašnji tenutak putem BLOGA  na sajtu izdavača.

 Laguna  je omogućila  čitaocima da ostanu u interakciji sa piscima,  tako što mogu ostavljati komentare  i  na taj način,  nastaviti komunikaciju o temama kojima su se pisci bavili u svojim blogovima.

 Za početak, sa zadovoljstvom ću svom blogroll-u pridružiti link Miomira Petrovića i  Igora Marojevića

Nisam siguran koliko  će  autori često ažurirari blogove. Uživajte dok traje (akcija).

 Sređujući neke foldere sa starih kompova i  svo to brdo od nekih reči i fotografija, naletim slučajno na dve fotografije pisaćih mašina. Jedna je pripadala Danilu Kišu, a vlasnik druge mašine je bio Ivo Andrić.  Jedna je bela, druga crne boje. Iz jeroplana bih znao ko je vlasnik koje mašine.  Samo jedan od njih je mogao da kuca na Wanderto Werke stroju.  Drugi je  tvrdio  da je pisanje mutacija gena i bio je obdaren mnogim talentima.

    M.C. Adler Schreibmaschinen

by Paul Auster. Final script 

               Pol dobija zadatak da napiše božićnu priču za časopis. Međutim, ima samo 4 dana i nijednu ideju. Požali se Ogiju koji mu kaže da ima pun džak božićnih priča i da će mu pomoći, ako mu Pol plati ručak. Sledećeg dana dva prijatelja se sastaju u restoranu… Svake godine u vreme Božića  obavezno na nekoj TV prikazuju Smoke.  Tada se prisetim kako je Oster nekad bio genijalan.

PAUL
(Settling in)
So. Are we ready?

AUGGIE
Ready. Any time you are.

PAUL
I’m all ears.

AUGGIE
Okay.
(Pause. Thinks)
You remember how you once asked me how I
started taking pictures? Well, this is the
story of how I got my first camera. As a matter
of fact, it’s the only camera I’ve ever had.
Are you following me so far?

PAUL
Every word.

AUGGIE
(Close-up of AUGGIE’S face)
Okay.
(Pause)
So this is the story of how it happened.
(Pause)
Okay.
(Pause)
It was the summer of ’seventy-six, back when I
first started working for Vinnie. The summer of
the bicentennial.
(Pause)
A kid came in one morning and started stealing
things from the store. He’s standing by the
rack of paperbacks near the front window
stuffing skin magazines under his shirt. It
was crowded around the counter just then, so I
didn’t see him at first….

AUGGIE’S face dissolves into PAUL’S. Black-and-white footage begins: we
see AUGGIE acting out the events he describes to PAUL. This scene
exactly duplicates the events shown earlier in Scenes 2 and 3 — with
one difference. The thief is now ROGER GOODWIN, the same person who
beat up PAUL in Scene 54, the same person whose picture AUGGIE has just
noticed in the newspaper. The events unfold in silence, accompanied by
AUGGIE’S voice-over narration.

AUGGIE (VOICE-OVER)
But once I noticed what he was up to, I started
to shout. He took off like a jackrabbit, and by
the time I managed to get out from behind the
counter, he was already tearing down Seventh
Avenue. I chased after him for about half a
block, and then I gave up. He’d dropped
something along the way, and since I didn’t
feel like running anymore, I bent down to see
what it was.

We see AUGGIE chasing the kid, giving up, and bending down for the
wallet. He starts walking back to the store.

AUGGIE (VOICE-OVER)
It turned out to be his wallet. There wasn’t
any money inside, but his driver’s license was
there, along with three or four snapshots. I
suppose I could have called the cops and had
him arrested. I had his name and address from
the license, but I felt kind of sorry for him.
He was just a measly little punk, and once I
looked at those pictures in his wallet, I
couldn’t bring myself to feel very angry at
him….

We see AUGGIE examining the pictures. Close-ups of the pictures.

AUGGIE (VOICE-OVER)
Roger Goodwin. That was his name. In one of the
pictures, I remember, he was standing next to
his mother. In another one, he was holding some
trophy he got from school and smiling like he
just won the Irish Sweepstakes. I just didn’t
have the heart. A poor kid from Brooklyn
without much going for him, and who cared about
a couple of dirty magazines, anyway?

Cut to Jack’s Restaurant. The WAITER arrives at the table with their
orders.

WAITER
Here you go, boys. Two corned beef sandwiches.
Two ginger ales. The fast way. The simple way.
(He leaves)

PAUL
(Putting mustard on his sandwich)
And?

AUGGIE
(Taking a sip of his drink)
So I held onto the wallet. Every once in a
while I’d get a little urge to send it back to
him, but I kept delaying and never did anything
about it.
(Puts mustard on his sandwich)
Then Christmas rolls around, and I’m stuck with
nothing to do. Vinnie was going to invite me
over, but his mother got sick, and he and his
wife had to go down to Florida at the last
minute.
(Takes a bite of the sandwich, chews)
So I’m sitting in my apartment that morning,
feeling a little sorry for myself, and then I
see Roger Goodwin’s wallet lying on a shelf in
the kitchen. I figure what the hell, why not do
something nice for once, and I put on my coat
and go out to return the wallet… .

Cut to black-and-white footage: the housing projects in Boerum Hill. We
see AUGGIE wandering alone among the buildings, bundled up against the
cold. At the same time, we hear:

AUGGIE (VOICE-OVER)
The address was over in Boerum Hill, somewhere
in the projects. It was freezing out that day,
and I remember getting lost a few times trying
to find the right building. Everything looks
the same in that place, and you keep going over
the same ground thinking you’re somewhere else.
Anyway, I finally get to the apartment I’m
looking for and ring the bell…

Shot of AUGGIE walking down a corridor in the housing projects;
graffiti on the cinder-block walls. He stops in front of a door and
pushes the buzzer.

AUGGIE (VOICE-OVER)
Nothing happens. I assume no one’s there, but I
try again just to make sure. I wait a little
longer, and just when I’m about to give up, I
hear someone shuffling to the door. An old
woman’s voice asks, “Who’s there?” and I say
I’m looking for Roger Goodwin. “Is that you,
Roger?” the old woman says, and then she undoes
about fifteen locks and opens the door….

Shot of a very old black woman, GRANNY ETHEL, opening the door. A
rapturous, expectant smile is on her face. Even though the scene
unfolds in silence, we see AUGGIE and GRANNY ETHEL mouthing the
dialogue that AUGGIE repeats to PAUL.

AUGGIE (VOICE-OVER)
She has to be at least eighty, maybe ninety
years old, and the first thing I notice about
her is she’s blind. “I knew you’d come. Roger,”
she says. “I knew you wouldn’t forget your
Granny Ethel on Christmas.” And then she opens
her arms as if she’s about to hug me.

We see AUGGIE hesitate for a second. As he reports the next little part
of the story, we see him giving in, opening his arms, and hugging
GRANNY ETHEL. The hug is then repeated in somewhat slower motion, then
again in slow motion; then again, in very slow motion: then again in
motion so slow that it appears as a sequence of still photographs.

AUGGIE (VOICE-OVER)
I don’t have much time to think, you understand.
I had to say something real fast, and before I
knew what was happening, I could hear the words
coming out of my mouth. “That’s right, Granny
Ethel,” I said. “I came back to see you on
Christmas.” Don’t ask me why I did it. I don’t
have any idea. It just came out that way, and
suddenly this old woman’s hugging me there in
front of the door, and I’m hugging her back. It
was like a game we both decided to play –
without having to discuss the rules. I mean,
that woman knew I wasn’t her grandson. She was
old and dotty, but she wasn’t so far gone that
she couldn’t tell the difference between a
stranger and her own flesh and blood. But it
made her happy to pretend, and since I had
nothing better to do anyway, I was happy to go
along with her….

AUGGIE and GRANNY ETHEL enter the apartment and sit down in chairs in
the living room. We see them talking, laughing. Meanwhile, we hear:

AUGGIE (VOICE-OVER)
So we went into the apartment and spent the day
together. Every time she asked me a question
about how I was, I would lie to her. I told her
I’d found a good job in a cigar store. I told
her I was about to get married. I told her a
hundred pretty stories, and she made like she
believed every one of them. “That’s fine,
Roger,” she would say, nodding her head and
smiling. “I always knew things would work out
for you….”

The camera pans slowly through GRANNY ETHEL’S apartment, lingering
momentarily on various objects. Among other things, we see portraits of
Martin Luther King, Jr., John F. Kennedy, family photographs, balls of
yarn, knitting needles. By the time this visual tour is completed, we
see AUGGIE entering the apartment again, wearing his coat and carrying
a large bag of groceries. As described in the simultaneous narration:

AUGGIE (VOICE-OVER)
After a while, I started getting hungry. There
didn’t seem to be much food in the house, so I
went out to a store in the neighborhood and
brought back a mess of stuff. A precooked
chicken, vegetable soup, a bucket of potato
salad, all kinds of things. Ethel had a couple
of bottles of wine stashed in her bedroom, and
so between us we managed to put together a
fairly decent Christmas dinner….

We see AUGGIE and GRANNY ETHEL at the dining-room table: eating the
food, drinking the wine, talking.

AUGGIE (VOICE-OVER)
We both got a little tipsy from the wine, I
remember, and after the meal was over we went
out to sit in the living room where the chairs
were more comfortable…

We see AUGGIE leading GRANNY ETHEL by the arm and helping her into a
chair. Then AUGGIE leaves the living room and walks to the bathroom
down the hall.

AUGGIE (VOICE-OVER)
I had to take a pee, so I excused myself and
went to the bathroom down the hall. That’s
where things took another turn. It was ditsy
enough doing my little jig as Ethel’s
grandson, but what I did next was positively
crazy, and I’ve never forgiven myself for
it….

We see AUGGIE in the bathroom. As he pees, we see the boxes of cameras,
just as he describes them.

AUGGIE (VOICE-OVER)
I go into the bathroom, and stacked up against
the wall next to the shower, I see a pile of
six or seven cameras. Brand-new, thirty-five
millimeter cameras, still in their boxes. I
figure this is the work of the real Roger, a
storage place for one of his recent hauls.
I’ve never taken a picture in my life, and I’ve
certainly never stolen anything, but the moment
I see those cameras sitting in the bathroom, I
decide I want one of them for myself. Just like
that. And without even stopping to think about
it, I tuck one of the boxes under my arm and go
back to the living room….

We see AUGGIE return to the living room with the camera. GRANNY ETHEL
is sleeping soundly in her chair. AUGGIE puts the camera down, clears
the table, and washes the dishes in the kitchen.

AUGGIE (VOICE-OVER)
I couldn’t have been gone for more than three
minutes, but in that time Granny Ethel had
fallen asleep. Too much Chianti, I suppose. I
went into the kitchen to wash the dishes, and
she slept on through the whole racket, snoring
like a baby. There didn’t seem to be any point
in disturbing her, so I decided to leave. I
couldn’t even write a note to say good-bye,
seeing that she was blind and all, so I just
left. I put her grandson’s wallet on the table,
picked up the camera again, and walked out of
the apartment… .

We see AUGGIE bending over the sleeping GRANNY ETHEL and deciding not
to wake her. We see him put the wallet on the table and pick up the
camera. We see him walking out of the apartment. Shot of the closing
door.

AUGGIE (VOICE-OVER)
And that’s the end of the story.

Cut to PAUL’S face. PAUL and AUGGIE are sitting at the table, eating
the last bites of their sandwiches.

PAUL
Did you ever go back to see her?

AUGGIE
Once, about three or four months later. I felt
so bad about stealing the camera, I hadn’t
even used it yet. I finally made up my mind to
return it, but Granny Ethel wasn’t there
anymore. Someone else had moved into the
apartment, and he couldn’t tell me where she
was.

PAUL
She probably died.

AUGGIE
Yeah, probably.

PAUL
Which means that she spent her last Christmas
with you.

AUGGIE
I guess so. I never thought of it that way.

PAUL
It was a good deed, Auggie. It was a nice thing
you did for her.

AUGGIE
I lied to her, and then I stole from her. I
don’t see how you can call that a good deed.

PAUL
You made her happy. And the camera was stolen
anyway. It’s not as if the person you took it
from really owned it.

AUGGIE
Anything for art, eh, Paul?

PAUL
I wouldn’t say that. But at least you’ve put
the camera to good use.

AUGGIE
And now you’ve got your Christmas story, don’t
you?

PAUL
(Pause. Thinks)
Yes, I suppose I do.

PAUL looks at AUGGIE. A wicked grin is spreading across AUGGIE’S face.
The look in his eyes is so mysterious, so fraught with the glow of some
inner delight, that PAUL begins to suspect that AUGGIE has made the
whole thing up. He is about to ask AUGGIE if he has been putting him on
– but then stops, realizing that AUGGIE would never tell him. PAUL
smiles.

PAUL (cont’d)
Bullshit is a real talent, Auggie. To make up a
good story, a person has to know how to push
all the right buttons.
(Pause)
I’d say you’re up there among the masters.

AUGGIE
What do you mean?

PAUL
I mean, it’s a good story.

AUGGIE
Shit. If you can’t share your secrets with your
friends, what kind of friend are you?

PAUL
Exactly. Life just wouldn’t be worth living,
would it?

AUGGIE is still smiling. PAUL smiles back at him. AUGGIE lights a
cigarette; PAUL lights a little cigar. They blow smoke into the air,
still smiling at each other.

The camera follows the smoke as it rises toward the ceiling. Close-up
of the smoke. Hold for three, four beats.

The screen goes black. Music begins to play. Final credits.

Neki su tako pravični da smatraju da su sve žene loše; a drugi su tako lakoverni da misle da su sve dobre. Nesumnjivo, svaki muškarac zaključuje na osnovu žena koje sam poznaje, ali zato je tu razum da nam usmeri mišljenje iako nemamo iskustva sa celim polom; a pokazuje se da on, kada se podrobno razmotri, zaslužuje veći ugled nego što većina muškaraca misli.

U početku, žena je stvorena kao ravna muškarcu, a jedina razlika bila je u polu - i jedno i drugo bili su ljudi. Ako na osnovu knjiga tvrdimo da su muško i žensko stvoreni kao ljudska bića,  a da je muškarac stavljen ispred žene zato što više vredi, odgovoriću da su prvog dana u tom redosledu bili i veče i jutro (prim: po Postanju,  kao i po kasnijoj hebrejskoj tradiciji, dan počinje zalaskom sunca), pa ipak malo njih će misliti da je  noć bolja. To što je muškarac postavljen da vlada ženom, i da tako bude iznad nje, pre je, verujem, kazna za njen greh nego pravo koje mu daje njegova valjanost. Da su oboje bili postojani, možemo pretpostaviti, ona ne bi nikada bila u tom podređenom položaju: onda ne  bilo prokletstva, oni bi i dalje živeli u prvobitnom stanju, u kome  nije bilo ničega osim blaženstva. Petar Mantir (prim. dominikanac),  je doduše, mišljenja da je muškarac imao prvenstvo i pre Pada; ali Hrozostom kaže on, sumnja u to.

Svi će priznati da je ženino telo lepše i da izaziva veće divljenje nego muškarčevo; da je obdarenije dražima i životima plemenite Prirode, kako za začeće tako i za hranjenje poroda. Zar možemo pomisliti da bi Bog manje vrednu dušu stavio u lepše telo? Kada je muškarac stvoren, rečeno ju je Bog sazdao, kao da se tada bavio uređivanjem lepših prostorija i boljeg sastava. I bez sumnje, njeno telo je toliko dopadljivije da moramo misliti da joj je takva i duša. Filozofija nam kaže da telo nije uzrok duše, ali da ona ipak, uopšte uzevši, prati njegov sklop, tako da su, po prirodi, najlepše spoljašnosti (najvećim delom) punije unujtrašnjih vrlina. Ako je i mesto neko preimućstvo, vidimo da je ona sazdana u raju, dok je muškarac stvoren izvan njega. Izvesno je da su žene po prirodi hladnije nego uzavreli muškarac, pa, sledstveno tome, i umerenije; toplota je ono što mušlkarca navodi na plahovitost i bes, to je ono što ga vodi na divljačno i razuzdano ponašanje. Žene su po prirodi suzdržanije, a suzdržanost je presto i boravište vrline. Odakle potiču najogavnije podlosti ako ne od besramne bezobzirnosti muškarca? Koliko prijatnosti nalazimo u blagoj naravi! Kad žena postane napadna i smela, to nam se ne dopada, kažemo da suviše liči na muškarca; pa ipak, kod nas samih veličamo ono zbog ćega nju osuđujemo. Nije li to nepravda? Svaki čovek je utoliko bolji ukoliko se više približava Bogu. Ni u čemu čovek nije sličniji Njemu nego milosrđu. Pa ipak, žena je mnogo milosrdnija nego muškarac jer pripada polu koji su samilost i sažaljenje prosvetlili mnogo sjajnijim zracima. Bog je, kaže se, ljubav, a siguran sam da se svuda govori da žena po tom osećanju natkriljuje muškarca. Samo su dvojica po svojoj ljubavi nadmašili žesnki rod (David i Jonatan); ako ih podrobnije razmotrite, videćete da bi obojica bila tankoćutne prirode. Znam da žene, kad se pokažu rđavim, spadaju među najgora stvorenja, pa ipak - to se objašnjava istim razlogom: optima corrupta pessima, najbolje stvari kada se iskvare, postaju najgore.

One su stvorenja čije su duše povodljivije nego što su tvrda usmerenja muškaraca; tako se mogu načiniti i boljim i gorim. Likovi Sofokla i Euripida mogu biti podjednako istiniti; a što se tiče poroka brbljivosti, vidim na skupovima da se muškarci sasvim dobro nose sa ženama u jezičavosti. One doduše nisu tako uskipelog duha, pa nisu ni toliko kadre za velika pregnuća. Prirodna toplota više pokreće žustri duh muškarca. Pitoma narav čini žene nešto neodlučnijim, pa ih stoga muškarci optužuju za bojažljivost i nestalnost. Ali muškarci su se uvek sami dogovarali i sprovodili svoju volju, nikada ne saslušavši šta one imaju da kažu. A kako je, onda, lako zaključiti da su one krive. Osim toga, obrazovanje stvara veću razliku između njih i muškaraca nego Priroda. A opravdanost zamerki koje im se stavljaju umanjena je time što potiču od njjihovih neprijatelja, muškaraca.

Diogen je, šetajući s jednim drugim muškarcem, ogorčeno progunđao kada je video dve žene u razgovoru: Pogledaj, zmija i akrep razmenjuju otrov. Uobražen je bio pesnik koji je rekao da ih je Bog, pošto ih je stvorio rđavim, učinio i strašljivim, da bi muškarac mogao vladati njima, jer se inače s njima ne bi moglo izaći na kraj. Sledeći Kaptulov zaključak suviše je uopšten - u njemu on pripisije neiskrenost svim ženama zato što nema povrenja u vlastitu - Moja dragana se zaklinje da bi sve ljude ostavila zbog mene, pa čak i da je sam Jupiter moli. Ona to kaže: ali ono što žene govore svojim voljenima, može se zapisati u brzim vodama na vetru.

Rešen sam  da poštujem vrlinu, kod bilo kog pola je našao. A, uopšte govoreći, mislim da ću je naći više kod žena nego kod muškaraca, mada su one slabije i nezaštićenije. Verujem da su bolje, ali i da se mogu dovesti do toga da budu gore. Niti će me mane navesti da potcenjujem sve, niti će me dobrota nekih učiniti lakovernim u pogledu svih ostalih. Priznajem, međutim, da do sada nisam naišao umilnije i postojanije dobrote kod muškaraca nego kod žena; pa ipak, ni kod njih je nisam našao mnogo.

* Oven Feltam (1602 -1668)  je pisao isključivo eseje.  Bio je vrlo popularan. Prvu zbirku “Razglabanja”  objavio je kada mu je bilo 18 godina.

Kada je objavljeno da je svetska ličnost godine 2007.  ruski predsednik  Vladimir Putin, to je izazvalo znatiželju i regovanja koja prate odluke koje idu uz dlaku uobičajenim dnevnim  stereotipima  koja proizvode  mediji i dnevna politika. Međutim, ova Tajmova akcija ne bi ni trajala decenijama da nije uspela da se izdigne iznad dnevnih računica. “Ljudi su skloni da misle da je izbor ličnosti godine nešto nalik na naučni proces”, piše u novogodišnjem broju Ričard Stengel  odvovorni urednik Tajma. Tokom jeseni ja zamolim naše novinare,  urednike i dopisnike da mi pošalju sugestije.  Onda održavamo sastanke. Razgovaram sa pametnim ljudima. Na kraju to mora da bude neko ili nešto što deluje kao ono pravo, nešto što je pomalo neočekivano, neko o kome će čitaoci poželeti da saznaju nešto više.

Tri i po sata koja je ruski predsednik posvetio novinarima najuticajnijeg  svetskog političkog magazina obiluju zanimljivostima. Na početku intervjua novinar kaže da su njih dvojica ista generacija, pa mu on odgovara da nije nikako mogao da se rodi  ‘46. jer je njegov otac upravo došao ranjen iz rata,  dva starija sina su im već umrla i da mami i tati nije padalo na pamet da prave decu.  Rođen sam kasnije, kaže Putin - 1952.  Ruski predsednik ne koristi imejl i ne bloguje.  ( Moram reći da se stidim, ali ne koristim te tehnologije. Ne koristim čak ni telefon. To za mene rade zaposleni u mom kabinetu. Ali, oni to sjajno rade). U trenucima odmora, u porodičnoj kući, sluša Bramsa, Mocarta i  Čajkovskog, omiljena pesma od Bitlsa mu je Jestrdej, drži Bibliju na dohvat ruke u avionu, ruča jastoge i morske plodove, pije probrana vina.

P: Šta su, po vašem mišlenju, američke predrasue  i nerazumevanje kada je reč o Rusiji?  O: Znate, ja verujem da je reč o nerazumevanju. Mislim da se tu radi o nečijem hotimičnom pokušaju da stvori jednu predstavu o Rusiji na temelju koje bi se moglo uticati na našu unutrašnju i spoljnu politiku. To je razlog zbog koga se nastoji da svi poveruju kako je, recimo sasvim u redu ćuškati Ruse. Rusi su još pomalo divlji, ili su tek sišli sa drveta i verovatno ih treba očešljati i i obrijati.

Henri Kisindžer o Putinu: Izuzetno inteligentan, veoma usredsređen na temu  o kojoj razgovarate i izuzetno dobro upućen u spoljnopolitička pitanja. Ne pokušava da zavede ličnim šarmom. Rekao bih da je reč o svojevrsnoj kombinaciji rezervisanosti, znatne inteligencije, sposobnosti za strateško razmišljenje i ruskog nacionalizma. Ne verujem da on na Zapad gleda kao na monolitini blok. Pošto spolnju politiku vodi na temelju sopsrvenog poimanja nacionalnog interesa, ne preza od toga da iskoristi razlike koje na Zapadu postoje ne bi li na taj način ojačao poziciju Rusije.  Njegov osnovni motiv nije ideja da Rusija treba da se priključi zajednici demokratskih država, čak ni zapadnoj zajednici. Ono što želi je poštovanje za Rusiju koja definiše sopstveni identitet.  Amerikancima je teško da proniknu u rusku psihu. Ne treba zaboraviti da su veliki ruski reformatori, kao što su bili Petar Veliki ili Katarina Velika, bili autokrati na unutrašnjem planu, ali su istovremeno, mereno savremenim zapadnim standardima bili progresivnii. Katarina je imala bliske odnose sa filozofima racionalizma, Petar Veliki je slao misije i godinu dana boravio u Evropi. Ako u tom kontekstu sagledate Putina, on sebe doživljava kao reformatora. Verovatno će biti smatran prekretničkom ličnošću u istoriji svoje zemlje, ali on nije demokrata..

                                                                  ***

  (Vjesnikova Pres agencija Mladost, Zagreb 1981.) 

Kisindžerovi memorari u dve knjige  tretiraju  boravak u Beloj kući u vreme vladavine predsednika Niksona,  kada je autor bio zaposlen na poziciji savetnika  za bezbednost.  U istorijskom trenutku kada je trebalo formirati novu spoljnu politiku SAD, izvući državu iz rata u Vijetnamu,  izgraditi osnove za dominaciju u novim uslovima, osigurati poverenje SSSR-a i normalizovanje odnosa sa Kinom, Kisindžer, harvardski profesor, imao je vrlo odgovoran zadatak.  On je imao sposobnost finog, analitičkog povezivanja prošlosti i sadašnjosti i procena razvoja odnosa u budućnosti. U senci Niksona,  čije su ambicije bile da bude “najveći” predsednik Amerike, a pri tom nije voleo diplomatiju, Kisindžerov zadatak bio je prilično težak i u memoarima predsednika gleda sa izvesneom distancom.