Prošao april, isteklo je vreme maju, pola juna ode,  a  vreme jesenje. Prošle godine,  u maju mesecu,  umro je  Stevan  Raičković.  Srpska književna zadruga je pesniku  dodelila Nagradu za životno delo nekoliko godina pre smrti.  Pesničku čast ispiisivao je duže od šest dececnija.  Govorili su da je pesnik tišine, slično je naslovljena (Pesma tišine),  jedna od njegovih prvih pesama , kojom je ušao  zvanićno u svet značajih na malom pesničkom prostoru.   Nisam čitao Raičkovića, ni onda kada sam ga upoznao, čitao sam ga tek kada je umro.  Dobro, možda svega nekoliko pesama pre toga, izgovor je da  poeziji nisam mnogo prijemčiv.  Stevan Raičković je umro 6.maja 2007. godine neposredno pred davanje u štampu knjige Male proze, poslednje koje je sam priredio.   U tim pesničkim intimnim mapama našao sam priču koja nosi naslov Crni Vladimir.  I mogao sam da plačem dok sam je  čitao, ali nije to važno, kao što kaže FMD kojeg je Raičković citirao na početku jedne svoje zbirke pesama  ” Ono što ja govorim, to ne odgovara mojim mislima, to je ponižavanje tih misli”. Evo priče o Vladimiru…

Од свих нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор.

Чуо сам да сте песник-рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету.

Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено. Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести.

А шта ће ти то, Владимире? -питао сам

Па тако…Ако останем жив да имам за успомену кад сам боловао…А ако не останем…. Шта ако не останеш? – покушао сам да се насмејем, не бих ли му на шалу окренуо овакву мисао.

Па тако…Нека остане вама…

Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лице. Очекивао је песму. Тих дана је био забаталио и лекове. Нисам га видео ни храну да узима.  Једном смо у ходнику заподели и овакав разговор.

Како си успео, Владимире, да се толико разболиш?  – Много сам радио…Косио сам и ноћу…

Од мог првог разговора са Владимиром Пурићем, који се збио већ другог или трећег дана по мом доласку у болницу, ја сам скоро заборавио на своју болест и као да сам отпочео да болујем његову. Најтеже ми је у овој, ионако опакој болсти, пала она нова компликација везана за песму, јер сам у њу и ја, заиста равноправно био умешан. Желео сам да бар њу одстраним, па да тако, макар и привидно, ублажим ову двоструку болест. Уистину, ово је био једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од ногоа што ја, заправо, једино и знам.

Тако су почели да се ређају записи, који у неку руку и не носе баш адекватно име, јер су скоро свој целовити облик, далеко пре записивања, добијали у глави. Записивани су тек касније, обично ноћу, кад би болница заспала, у ходнику где је једино и горела светслост.  На овако нешто ме је нагонила околност што сам се даноноћно налазио у заједничкој собо, а нисам поседова навику да пишем пред другима.

После неколико дана  сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање почело. Уместо да изађем у сусрет  Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи. Истина, ометала ме је и једна чудна околност: никако нисам успевао да се определим за начин на који би песма о боловању Владимира Пурића могла понајбоље да одговори својој намени, то јест њему. Напокон сам решио да и то сазнам од њега.  Па каква би волео да буде та песма, Владимире?… Онако проста, једноставна?… Као народна? Мучио сам се погодим онакву реч на коју би Владимир, као блиску, могао да реагује. Поменуо сам десетерац, чак и гусле. Међутим, после дужег ћутања, он се сам изрекао: Па енка буде онако…ко оно кад је умирао Бранко Радичевић…

По први пут откад се познајемо, као да сам осетио како сеовај црни човек у тренутку сасвим осветлио изнутра – и како тек сад заправо видим. Иако је целог жоивота био земљорадник, тежак, у њему јепред крај ипак победио Циганин луталица, са лаком, виолинском душом. Тако је настао и крај мојим дилемама о песми: Песма о боловаљу Владимира Пурића  – Владимир Пурић из Сопота села/Бол болује ево зима цела/ У белој соби црн Владимир лежи/ Гледа: за окном последњи снег снежи/ Све крај њега тоне у белину меку/ Само он мисли на црну мисо неку/ ОНда се сети: месеца у воћу/ И себе како коси жито ноћу/ Очима ме питаш, видим, Владимире/ Да л ће да се коси или да умире?/ Косићеш, црни Владимире. Ево. Нисам ти залуд ради лека пево.

Овај запис сам једног јутра прочитао Владмиру Пурићу. Дао сам му после тога рукопис. Ставио га је у коверат и гурнуо у фиоку свог сточића, поред лекова. Био је толико узнемирен, а тако слаб да није успео да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му поново наишао један од оних тренутака, сада све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и поприча.

Неколико дана након оног, када сам му дао рукопис, морао сам да напустим болницу. При поласку сам се распитивао код лекара о Владимировом стању. Сви су ми говорили да су му дани избројани.

Иако станујем недалко од болнице, коју сам напустио, још нисам свратио до ње да се распитам о крају Владимира Пурића. Не умем ни сам себи да објасним како је дошло до овога. Прошле су већ две године о тада: ево пада и други снег. И ја, пошто још увек немам правих доказа о његовој смрти, ево могу помало и да замишљам како тај снег можда и не завејава један далеки гроб, него се полако осипа по његовој црној коси…

                                               ***

Šta je lepo ovih dana.  Film JUNO nije loš i OST je dobar, i dva lika budućih roditelja, potencijalnih usvojitelja,  tu su Bell& Sebastian; za ponovno gledanje lep je film Ostrvo Petra Mamonova. Nešto mi se juće gledao taj film i miran sam ko buba popac, ona iz pesme MS Srpkinje.  Radi me poetika danas do ručka, majq mu…Muzika za jun – Belle and  Sebastian…  Što je odvratno kad te žena prevari sa golmanom, mislim od svih igrača golman, kec na dresu, rogovi u vreći.   Odvratno je ovih dana i što su me isključili sa kablovske. I da bi me kaznili za građansku neposlušnost, stavili su mi na kvaku od ulaznih vrata ono, kao u hotelima što imate da okačite  na vratima Do Not Disturb. To je meni okačio kablovski inkvizitor, da svi vide šta piše: ISKLJUČEN zbog neplaćanja! Danima je stajalo i SVI su videli jer nisam bio pri gajbi.  A fudbal?  Sad mi stoji na vratima od dnevne sobe ISKLJUČEN ZBOG NEPLAĆANJA . I tako, radi MK,  več neko vreme, to je glavna vest …ali me mrzi da se duvam, ima vremena…