Politička i književna karijera Bendžamina Dizraelija je trajala duže od pedeset godina. Još u ranoj madosti je objavio da kreće u pohod na slavu i moć, ali je na svakom koraku nailazio na  nepoverenje i potcenjivanje.  Njegov otac, Isak D’Izraeli, pristalica Voltera i sledbenik ideja prosvećenog apsolutizmna,  ugledni istoričar i konzervativac, još u vreme Benžaminovog dečaštva, prestao je da piše prezime sa apostrofom, svoje četvoro dece krstio je u Anglikanskoj crkvi i sasvim se povukao iz sinagoge. Uticaj jevrejskog porekla na političke ideje Bendžamina Dizraelija biće  posebno naglašeni u rasparavama o nehrišćanskoj politici u Velikoj istočnoj krizi. Kao pripadnik pravno tolerisane, ali nikada prihvaćene manjine, mladi Dizraeli je dolazio u sukob sa vršnjacima kojima je pokušavao da nemetne svoju volju. Izbačen je iz škole sa dvanaest godina i to je bio kraj njegovog formalnog školovanja.  Ironičan prema svemu što diše, pokazao je (već tada) odlike pravog konzervativca. Bez obzira na to što je obaveza polaganja anglikanse zakletve sprečavala nekonformiste, katolike i Jevreje da stignu do višeg društvenog položaja, svoje obećanje je ispunio postavši dvostruki premijer Velike Britanije, lični prijatelj kraljice Viktorije, prvak Konzervativne stranke i ideolog modernog britanskog konzervativizma i imperijalizma. 

Engleskom se krajem 18. i početkom 19. v. širila istočnjačka moda.  Postojao je i poseban književni žanr – Istočnjačka priča. Mladi naraštaji  Britanaca, oduševljeni romantizmom imali su za uzor Bajrona,  koji je,  proputovao Istok i balkanske zemlje.  No, za razliku od Bajrona, koji je, tako su mene učilii – čitao svake noći  divno čirilični pismo ”da bi odmorio oči”(tako je govorio),  Bendžamin Dizraeli je o ćirilici, Grcima i mladim i starim,   svim Balkancima, posebno slovenskog porekla mislio sve najgore.  Privlačnost  Istoka za sve Anglikance sastojala se u tome što je, sa bezbedne udaljenosti,  u relativnoj izolovanosti, omogućavalo mladim romantičarima napuštanje moralnih obzira. Ako se Dizraeli rukovodio nekim principom (osim fanatizma),  a bio je vrlo principijelan čovek,  u pitanju bi mogao da bude samo moralni relativizam. 

Sledeći socijalni ritual za obilaženjem toplijijh krajeva,  taj čovek je stigao na Baklan 1830. godine, u nameri da se prudruži turskoj vojci.  Nakon rusko- turskog rata nad Balkan su se, poput tamnih oblaka, osim Dizraelija nadvili i Rusi.  Dizraeli se predstavljao  Turcima kao sin engleskog bega i pritom je osećao veliko uzbuđenje. Osim uživanja u turskom duvanu i slatkišima, koje je naprosto obožavao, družio se sa sinom Ali-paše, koji je bio pro evropski orijentisan i tako se oblačio. 

Tada je Dizraeli izgradio buduću politiku Velike Britanije: sa Osmanskim carstvom treba graditi trajno savezništvo da bi se sačuvala ravnoteža velikih sila i suzbila moć Rusije! Britanci, Rusi i Amerikanci su imperijalni narodi. Amerikanci su duhovni  naslednici Evrope.  Temelj imperijalizma je rasa! Mnogi smatraju Dizraelija pretečom cionizma. 

Dizraeli je pisao političke romane ili “romane sa tezom”. U jednom od svoih dela  je uspeo da  Skenderbega proglasio Grkom i princom Epira.  Dizreali je ispunio obećanje i  uspeo da uđe u najviše krugove uz pomoć ljubavnice, žene iz visokog društva udate za pripadnika nižeg plemstva.  Prvi govor u parlementu, prilikom kojeg je i ismejan, završio je saopštenjem ” Sada ću da sednem, ali doći će vreme kada ćete me slušati”.

                                                      

 Dizraeli je optuživao Srbe da vrše genocid u Bosni i  da Srbijom vlada antisemitizam. Kraljici Viktoriji je objašnjavao da je Bosna isto što i Irska. Kada su ga zgroženi Britanci  upozoravali na  turski genocid nad  Bugarima i Rumunima,  a javnost se užasavala nad naslovima  o turskim zločinima,  kao i sva hrišćanska Evropa, Dizraeli je  samo odmahivao rukom, taman kao da mu zuje muve oko uha.   Još od smrti kneza Mihaila 1868. bilo je znakova da je Srbija gubila podršku zvaničnog Petrograda. Rusija je čak blagonaklono gledala na pretenzije knjaza Nikole na srpski presto, nasuprot kandidaturi kneza Milana.  Kako rat sa  nije mogao biti izbegnut, Ristić je predlagao miran prelazak okupirane BIH pod upravu Srbije i Crne Gore, pod sizerenstvom Turske, ali je britanski premijer verovao u tursku pobedu.   Dizraeli se čak  dosetio da podmiti Crnogorce, ali mu to nije pošlo za rukom.  Iste godine (1876)  su  CG i SRB ušle u rat i odnele  ubedljivu pobedu.  Celo krojenje  političke karte Balkana curelo je  je  iz mastila  Dizraelijevog pera. 

Neki vremešniji domaći istoričari bi Istočnom pitanju posvetili neku višetomnu knjigu.  Da bi se razumele Dizraelijeve odluke i njegovo delovanje u tim događajima, bilo je neophodno ukazati na sve činjenice koje su uticale stvaranje predstava i stava od kojih do kraja života nije odstupio.