Evo još jedne knjige koju je priredio i uredio Jovica Aćin,  koji sa neverovatnom, dečačkom radošću, otkriva i sačinjva knjige  u kojoj su  svetovi pisaca koji crtaju i slikara koji pišu.  

                            

Izvornik ove knjige je verodostojni dnevnik koji je objavljen u Parizu 1901. godine. Kada se,  1893, posle prvog boravka sa Tahitija vratio u Pariz, Gogen je naumio da objavi svoj dnevnik Noa Noa. Prepis beleški poverio je simbolističkom pesniku Šarlu  Morisu, koji je u časopisu objavljivao opširne izvode 1897,  (do) dajući tekstu svoje pesme, komentare i prepravljajući izvornik, u čemu je preterivao, pa je Gogen reagovao i objavio svoju novu verziju 1901. godine.

Istovremeno, Gogen je na Tahitiju ukrašavao svoj primerak rukopisa akvarelima, drvorezima, svakojakim dokumentima i fotografijama, dopunjujući ga i tekstovima o maorskoj kulturi i ostrvskom životu. Tako je slikar sačinio ne samo dnevnik već i pravi manifest o umetnosti, prirodi i drami divljeg sveta.  Taj album pod nazivom Drevni maorski kult, danas se nalazi u Luvru u Odeljenju crteža.  Zbog toga,  ova knjiga,  verodostojna i celovina,  objavljena po prvi put na srpskom jeziku, ima i svoju bibliofilsku vrednost.  Kao izvornik prevoda poslužilo je zajedničko jezgro Morisove verzije iz koje su odstranjeni svi njegovi dodaci i Gogenov, ukrašen primerak Dnevnik maorskog kulta. 

Nebojša Zdravković tvrdi da bilo ko makar nešto zna o Gogenu,  teško da se neće složiti s tim da je  veliki slikar bio čudovište.  Odrekao se sigurne i uspešne bankarske karijere, ostavio je i ženu sa petoro dece. I u mladosti je bio sklon avanturizmu - oplovio je mora kao član posade trgovačke mornarice.  Onda je uskočio u impresionizam da bi se, nedugo potom, usprotivio impresionistima i proglasio svet razdvajanja boja. Njgove su slike tajanstveno silovite i prestupnički divlje, tako tvrde.  Gogen je bio biseksualac, uzimao sve što mu se dopada.  I mnogo je priča o njemu. Ono na čemu su mu  zavideli je što su smatali da je hrabrar; zavideli su mu na sreći koju je imao da,  kao poslednji belac,  iskusi dalekosežnu tahićansku kulturu. 

Dnevnik je samo delimično dokumentarističko svedočenje, najveći njegov  deo je plod Gogenove imaginacije. Kad se posle putovanja na kraju skrasio na Markizama,  gde će i umreti, iza njega su ostala mnogobrojna dela, ali je sutradan, posle njegove smrti, tamnošnji biskup spalio dvadesetak njegovih slika, smatrajući ih paganskim.  U stvari,  verovatno su svi njegovi savremenici crkavali od ljubomore jer je, za razliku od njih, Gogen umeo da diše.

E sad, nema veze…I tako, ko je gledao sinoć Marka Jankovića, to je onaj što verovatno liči na Marka Kraljevića,  i UN (Utisak nedelje) i to miksano, kao ja, ni pakao mu neće teško pasti.  E, a kako to da neko ne ume da vuče rečenicu bez ponavljanja ponavljanja dvaput dvaput iste iste reč reči u govoru, u govoru, katastrofa, rođaci.  Ma, odzvanja to. Eho efekat, kamenolom o praznu kantu.  I to je političar…      I cvrči cvrči cvrčak cvrčak na vrhu vrhu crne crne smrče smrče …Kontaminiraše me načisto. Da bih se dekontaminirao, pola dana  sam čistio  eustahijevu tubu od mudrolija. I pevao sam u automobilu.  Kako pevaju dečaci,  pravi soul vokali.  Sad mi nije ništa, Hey Mister Tough…