Nas dvoje ćemo barabar raditi  na istoj stvari. Biće isto, podjednako. Kao šiške Lj.S., na primer. Jednako u dlaku. Turcizam barabar, preveden na srpski, označavao bi nešto na ravnoj nozi. Ako se ja barabarim, ne znači da sam baraba nego se poredim i pokušavam da budem jednak sa nekim, da budem ravnopravan. Ali, ako sam baraba, onda sam silovatelj i ubica, nasilnik, prostak, uopšte uzev nekakav bašibozluk. Pekić je u svom  nedovršenom Rečniku pokušavao da, između ostalog, navede i naglasi značenja i izvesnih turcizama. Čovek u dokolici može super da se zabavlja igrajući se idiomima, to može da preraste i u društvenu igru. Takođe,  i turcizmi su kao slagalice. Baška ruke, baška noge…Realno, retko kada imamo priliku da budemo barabar sa nekim.

Bratstvo nije barabar još od Biblije, pa je samo bratsvo i jednakost jedan pamfletizam, konstrukcija smišljena u poliičke svrhe. Ljudi nisu podjednako razumni. Jednak sa nekim je odnos dvoje, više nekako ljubavni; čak ni u sportu ne postoje približno jednaki, čak ni tamo gde se uspeh meri u desetinkama sekunde. Ako neko pravi državu, on može da je pravi dve hiljade godina, kao Jevreji, ali država postoji samo onda kad je druge države priznaju, znači - kad država bude zvanično priznata. Barabar. Jedan pederčić mi je tamo, kroz zube i u brk, prebacio nešto o svetskom problemu. I dobro, dobio je svoje, nije da nije. Da budemo barabar, moralo se reagovati. Kad iz Beograda odem nekud, po povratku mi grad uvek izgleda kao da sam se vratio vek unazad. To je utisak stvoren zbog fasada i loše osvetljenosti, nemarnosti i konstantne uspavanosti da se o gradu vodi briga. To je samo prvi utisak; onaj topao vazduh Beograda koji opali u obraze nikad se ne menja, ni po najgoroj zimi, a čini mi se da bez njega ne bih mogao. Kako bih objasnio, to je kao kad nemirno dete mama pljesne malko i iz ljubavi po dupetu, eto, tako i ja sa tim vazduhom po obrazima.

 U četvrtak, u taksiju, setim se da se sutradan, u petak, ne radi i kažem to taksisti koji me je motao okolo naokolo k’o bula u jagode, a ne k’o taksista u rođenom gradu. Koji prazniik? Pa sretenje, Sretnjski Ustav, Karađorđevići i taj rad, još od kad su se Crnogorci bratski otcepili, dan državnost, rođaci.. A je l’? A jest’, ono, kao…Ma, nema više vrednosti, kaže taksista.  I tu se obojica zamislimo. Sutradan, na Sretnje, na ulici neki sa šajkačama psovali one Peruance svirače i psovali im majku indijansku, rekli su im „Jebala vas Indija”. Nisam ih video, samo sam ih čuo, zablenuo sam se odutno baš u tom trenutku negde u izlog, a posle su mi rekli da su imali oko 18 godina i da su nosili šajkače. Pa, dobro, šta sad. Kome smeta, nek se buni, a ne buni se niko, barem ne da ga vide, nego ćutke u krugu istomišljenika. Onako, ko neke pičkice. I na TV-u, tamo su svi hrabri. I ona sa šiškama, sa početka priče. Ona naročito. I oni političari što liče na Sunđera Boba. Ja ih zovem Kockalonci. Kad ih vidim kažem „E’o ga opet ovaj Kockalonac”. Danas, po radovanju  što smo se ponovo sreli, u razgovoru sa nekima, po prolasku onako sa slušalicom pored male biblioteke u hodiniku,  ugledam jednu od svojih omiljenih, jednu od najlepših knjiga. Trenutak pravog osećaja.
Handke ima postojanu fiksaciju: da ogoljuje, potkazuje i negira utvrđene sisteme tumačenja i prosuđivanja; da ne ponavlja ništa što je utvđeno kao forma i uspostavljeno kao mogućnost korišćenja, pa i razvijanja, čak ni ono što je sam dosegao.Novom gledanju se nudi sve: prisno i poznato, nevažno i trivijalno, potisnuto i zaboravljeno. Handke smatra da poetsko mišljenje uvek iznova stvara svet. Ona stvara pojmove i nosi budućnost. Reakcija sveta i mišljenje, a ne otkrivanje sveta je zadatak književnosti. Poezija kao životni projekt.
Trenutak pravog osećaja.