Berđajev i Sloboda

 

Filozofija slobodnog duha, Nikolaj Berđajev (Dereta, Beograd, 2007)

Berđajev je sa L. Šestovim jedan od začetnika egzistencijalizma. O tome kako je rano odbacio autoritet umesto slobode filozof kaže: Jednostavno, nikad nisam posedovao iskustvo preživljavanja autoretiteta. Nisam znao šta je autoritet u porodici, nisam znao ni to šta je autoritet u školi, nisam poznavao autoritet ni kada sam se bavio filozofijom, a posebno nisam znao šta je to autoritet u religioznom životu. Nisam čak nikad ni pomišljao da postanem profesor jer to podrazumeva postojanje pretpostavljenih autoriteta. Smatrao sam da je moja misao nastala u slobodi.

Kao svoje učitelje u životnom pitanju slobode Berđajev ističe Dostojevskog, Kanta i Ibzena, mada je ovog poslednjeg tek docnije usvojio. Po prirodi stvari, ličnost koja proživljava slobodu i živi za slobodu, mora se sukobiti sa društvom, istorijskom epohom, javnim predrasudama i ukusima, sa svim formama objektivizacije koje predstavljaju granice slobode. U svom životu Berđajev je to mnogo puta iskusio: „Sa socijalnom sredinom,  iz koje sam potekao, prekinuo sam sve veze između dečaštva i mladalaštva“. Zbog borbe za slobodu Berđajev je istupio iz aristokratskog sveta i pridružio se revolucionarnoj levici, marksizmu. Međutim, ubrzo je uvideo da sloboda nije omiljena među marskistima. Kada dolazi do sukoba između ličnosti i društva, ličnosti i javnog mnjenja, mora se biti na strani ličnosti. Napetost koja se javlja u odnosu između socjalizma i slobode konačno ga je dovela do napuštanja socijalističkih ideala u njihovoj marksističkoj i boljševičkoj formi.  To je bio prvi intelektualni i egzistencijalni prelom u filozofskom životu. Njegov duhovni put ga je približio pravoslavlju i ruskoj tradiciji. Iskra nelagode koju se tamo osetio bila je slična istom onom osećanju kojeg je imao u aristokratskoh i marksističkoj sredini: „Ugledao sam onaj isti nasrtaj na slobodu, ono isto neprijateljstvo prema nezavisnosti ličnosti i stvaralaštvu“.

Prva knjiga koju je Berđajev napisao o slobodi je Filozofija slobode, druga knjiga nosi naslov  Filozofija slobodnog duha. Sloboda je misao koja nije zatvorena u diskurzivne, racionalne kategorije evropske filozofije. Kad piše o stvaralaštvu (Smisao stvaralaštva), Berđajev zapaža da ono nije proizvod prirodnog poretka bića ili : ono nije samo jedan od mnogobrojnih prirodnih fenomena. Stvaralaštvo nadilazi prirodu. Koren je u slobodi. Pre Berđajeva jedino slično razmišljanje nailazimo kod čuvenog mističara, Jakova Bemea, koji nije svoja gledišta iznosio u filozofskim kategorijama, već u simbolima i mitovima.

Berđajev tvrdi da sloboda u religioznom životu mora biti obaveza, religiozan čovek mora da bude slobodan.  Crkveno hrišćanstvo, hijerarhija koja je zamenila slobodu prinudom je pokazatelj da je crkva upala u zamlku Velikog Inkvizitora. Apsolutno papstvo, glavno čelo koje misli je užas  i slom.  Sloboda  nije priroda. U prirodi vladaju zakoni determinizma. Slobodan duh i slobodna misao se tome suprotstavljaju.

Identično različito

                                                                    Identično različito, Tihomir Brajović

Reprezentativni tekstovi srpskog, hrvatskog i slovenačkog romantizma (Petar Petrović Njegoš: Gorski vijenac; Ivan Mažuranić: Smrt Smail-age Čengića; France Prešern: Krštenje na Savici), ključni su u stvaranju istorijskih etničkih identiteta u razdoblju romantizma na južnoslovenskom prostoru.  Brajović se u ozbiljnoj teoretskoj studiji bavi tumačenjem  zasnovanim na komparativnoj osnovi, kako i stoji u podnaslovu  (Komparativno – imagološki ogled). Nepobitno se može  govoriti o izvesnoj istosmernosti i genezi kulturnih procesa na Slovenskom Jugu, na čemu insistira autor, istovremeno ukazujuči i na raznolikosti, kako se to kaže – „tekstualnih procedura“. Interesantno je da je mali povod za pisanje i razmišljenje, osim profesionalnog autorovog angažmana,  i SlovLit – sajt koji se bavi pitanjima slovenačkog  jez. i književnosti.  Brajović metodološki „bistri“ sliku o narativnim identitetima koji toliko zbunjuju i raspričavaju.

                                                                  Istorija celibata, Elizabet Abot

U svim svojim različitim oblicima, celibat je oblikovao religiozni i svetovni život. Proplamasji celibata su u klasičnoj poeziji i kemp književnosti, crkvenom i građanskom pravu.  U žanru  popularne  društvene istorije, Elizabet Abot, je već stekla čitalačku publiku u Srbiji, od vremena objavljivanja „Istorije ljubavnice“ pre četiri godine. Intrigantna istorija celibata prati Atenu, Artemidu i Hestiju i sve mitske device, kao i klasične obrede u paganskom i jevrejskom asketizmu, rano hrišćanstvo i ritualni celibat u drugim religijama.  Intrigantna su poglavlja o moći sperme u sportu ili o spermi kao patriotskom eliksiru.  Kroz istoriju, muška seksualnost se shvatala kao pitanje morala i kao fizička pojava. Najbizarnije tumačenje uloge sperme u seksualnom činu dao je Sv. Avgustin: ceo ljudski rod nasledio je prirodu koja je nepovratna obeležena grehom, iz semena smo nikli, svi, osim Isusa. Kroz istoriju celibat je  poštovao i Dejvi Kroket,  Martin Luter King,  izumitelj kornfleksa  Kelog,  Čeroki indijanci,  a danas  je celibat  odlika mnogih sportista. Čednost caruje od davnina i kroz nametnute obrasce ponašanja i kulturne stereotipe.  Abotova se posvetila i analizi   celibata  u književnosti (Milton i čedna Gospa, Tolstojeva Krojcerova sonata,  V.Vulf: Sopstvena soba;  Irvingov Svet po Garpu).  U posmatranju novovekovnog celibata,  autorka se bavi i razmatranjem potiskivane seksualnosti i tuge. Pominju se i  Da Vinči, Luis Kerol, Njutn,  Raskin… Nije umešnost u tome sabrati pabirke istorijskih skripti i onda napisati popularnu društvenu istoriju, kojih ima i previše, Abotova piše učeno i zabavno u isto vreme.  Mali minus: nije obrađen savremeni militarizovani  celibat, zatim celibat u filmskoj umetnosti, što je bilo zanimljivo  pomenuti. (Na primer, osim Razjarenog bika i  kroz neke primere stalnog sociloškog diskursa, mnogo bi bilo zanimljivije analizirati Mad Maxa recimo  i mnogobrojne tipske filmske usamljenike).

I, da, dobrodošli u vek etničkih sukoba.

Barabar

     
Nas dvoje ćemo barabar raditi  na istoj stvari. Biće isto, podjednako. Kao šiške Lj.S., na primer. Jednako u dlaku. Turcizam barabar, preveden na srpski, označavao bi nešto na ravnoj nozi. Ako se ja barabarim, ne znači da sam baraba nego se poredim i pokušavam da budem jednak sa nekim, da budem ravnopravan. Ali, ako sam baraba, onda sam silovatelj i ubica, nasilnik, prostak, uopšte uzev nekakav bašibozluk. Pekić je u svom  nedovršenom Rečniku pokušavao da, između ostalog, navede i naglasi značenja i izvesnih turcizama. Čovek u dokolici može super da se zabavlja igrajući se idiomima, to može da preraste i u društvenu igru. Takođe,  i turcizmi su kao slagalice. Baška ruke, baška noge…Realno, retko kada imamo priliku da budemo barabar sa nekim.

Bratstvo nije barabar još od Biblije, pa je samo bratsvo i jednakost jedan pamfletizam, konstrukcija smišljena u poliičke svrhe. Ljudi nisu podjednako razumni. Jednak sa nekim je odnos dvoje, više nekako ljubavni; čak ni u sportu ne postoje približno jednaki, čak ni tamo gde se uspeh meri u desetinkama sekunde. Ako neko pravi državu, on može da je pravi dve hiljade godina, kao Jevreji, ali država postoji samo onda kad je druge države priznaju, znači – kad država bude zvanično priznata. Barabar. Jedan pederčić mi je tamo, kroz zube i u brk, prebacio nešto o svetskom problemu. I dobro, dobio je svoje, nije da nije. Da budemo barabar, moralo se reagovati. Kad iz Beograda odem nekud, po povratku mi grad uvek izgleda kao da sam se vratio vek unazad. To je utisak stvoren zbog fasada i loše osvetljenosti, nemarnosti i konstantne uspavanosti da se o gradu vodi briga. To je samo prvi utisak; onaj topao vazduh Beograda koji opali u obraze nikad se ne menja, ni po najgoroj zimi, a čini mi se da bez njega ne bih mogao. Kako bih objasnio, to je kao kad nemirno dete mama pljesne malko i iz ljubavi po dupetu, eto, tako i ja sa tim vazduhom po obrazima.

 U četvrtak, u taksiju, setim se da se sutradan, u petak, ne radi i kažem to taksisti koji me je motao okolo naokolo k’o bula u jagode, a ne k’o taksista u rođenom gradu. Koji prazniik? Pa sretenje, Sretnjski Ustav, Karađorđevići i taj rad, još od kad su se Crnogorci bratski otcepili, dan državnost, rođaci.. A je l’? A jest’, ono, kao…Ma, nema više vrednosti, kaže taksista.  I tu se obojica zamislimo. Sutradan, na Sretnje, na ulici neki sa šajkačama psovali one Peruance svirače i psovali im majku indijansku, rekli su im „Jebala vas Indija“. Nisam ih video, samo sam ih čuo, zablenuo sam se odutno baš u tom trenutku negde u izlog, a posle su mi rekli da su imali oko 18 godina i da su nosili šajkače. Pa, dobro, šta sad. Kome smeta, nek se buni, a ne buni se niko, barem ne da ga vide, nego ćutke u krugu istomišljenika. Onako, ko neke pičkice. I na TV-u, tamo su svi hrabri. I ona sa šiškama, sa početka priče. Ona naročito. I oni političari što liče na Sunđera Boba. Ja ih zovem Kockalonci. Kad ih vidim kažem „E’o ga opet ovaj Kockalonac“. Danas, po radovanju  što smo se ponovo sreli, u razgovoru sa nekima, po prolasku onako sa slušalicom pored male biblioteke u hodiniku,  ugledam jednu od svojih omiljenih, jednu od najlepših knjiga. Trenutak pravog osećaja.
Handke ima postojanu fiksaciju: da ogoljuje, potkazuje i negira utvrđene sisteme tumačenja i prosuđivanja; da ne ponavlja ništa što je utvđeno kao forma i uspostavljeno kao mogućnost korišćenja, pa i razvijanja, čak ni ono što je sam dosegao.Novom gledanju se nudi sve: prisno i poznato, nevažno i trivijalno, potisnuto i zaboravljeno. Handke smatra da poetsko mišljenje uvek iznova stvara svet. Ona stvara pojmove i nosi budućnost. Reakcija sveta i mišljenje, a ne otkrivanje sveta je zadatak književnosti. Poezija kao životni projekt.
Trenutak pravog osećaja.