Izvodi
Premda sam veoma marljivo istraživao, iz istorije se ne vidi sasvim jasno ko je laganje prvi uzdigao do veštine i podesio ga za politiku. Razmotriću stoga samo njegov savremeni sustav, onako kako je ono bilo negovano tokom ovih poslednjih dvadeset godina u južnim krajevima našeg ostrva.
Kada su bogovi porazili divove, kažu nam pesnici (grčki mit o gigantomahiji), Zemlja je, da se osveti, donela na svet svoje poslednje čedo Glasinu(Fama- personifikacija glasina javnog mnjenja, opasno biće koje je stvorila Gea/Zemlja, gnevna na bogove koji su joj porazili sinove gigante. Glasina je krilato čudovište koje kretanjem postaje sve veće i jače, a ima bezbroj ušiju, očiju i usta).
Uglavnom, taj mit se tumači ovako: kad se meteži i bune smire, govorkanja i lažne vesti obilato se šire po narodu. Tako, iz tog razloga, laganje je poslednji odušak potučene, buntovne stranke u državi. Ali savremennici su ovde načinili golema dodavanja u primeni ove veštine, tako da njenom pomoći zadobijaju vlast i ostaju na vlasti, a svete se isto tako kad vlast izgube – kao što se istim oruđima koriste životinje da se nahrane, kad su gladne, i da ujedu one koji na njih nagaze…
…Neki put razmišljam o tome kako bi čovek, kad bi bio obdaren vidovitošću i mogao da vidi laži, kao što ljudi u Škotskoj mogu da vide duhove, kako bi se divno mogao zabavljati u ovom gradu gledanjem različitih oblika, veličina i boja onih rojeva laži što titraju oko glava nekih ljudi, kao mušice konjima oko ušiju u leto….
Ima jedna suštinska tačka u kojoj se politički lažac razlikuje od drugih upražnjavalaca te veštine; naime, on treba da ima sasvim kratko pamćenje zbog raznolikih prilika na koje se može nameriti, kad ljudi drukčije od njega misle, a on se zaklinje na obema stranama protivrečnosti – prema tome kako vidi da su raspoložena lica kojima se obraća…
Imajući u vidu prirodnu sklonost mnogih ljudi da lažu, i gomile da veruje, zbunjivala me je ona maksima, tako česta u ustima sveta – da istina naposletku mora nadvladati. Videli smo kako zamašne svote novca ovog naroda odlaze u šake ljudi koji po svom rodu, obrazovanju, i zasluzi, ne bi mogli da polažu pravo ni na šta više nego da nose naše livreje; drugi pak, koji po svojoj čestitosti, otmenosti i imetku, behu kadri da uvećaju ugled države, ne samo da su bili odgurnuti u stranu kao opasni i beskorisni već su osuđeni prekorima kao jakobiti, ljudi samovlasnih načela i plaćenici Francuske. Moćni podsticaji grada utiču na udaljene izborne jedinice, i sve je to puka sila i prinuda, ma kako spretne smicalice i ujdurme ih podržavale. Kad su videli kako su pučani (provincijalci) iskoristili prvu priliku da se umešaju, ljudi su počeli da strahuju da su njihova imanje, vera, pa i sama monarhija u opasnosti. Kod pučana to nije samo kratkotrajno ludilo od kojeg se mogu brzo izlečiti. Ja, međum, verujem da je ono veoma različito po svojim uzrocima, svojim znacima i svojim posledicama i, pokazaće se da će istina (ma koliko katkad kasno) naposletku nadvladati.
