Kada je objavljeno da je svetska ličnost godine 2007.  ruski predsednik  Vladimir Putin, to je izazvalo znatiželju i regovanja koja prate odluke koje idu uz dlaku uobičajenim dnevnim  stereotipima  koja proizvode  mediji i dnevna politika. Međutim, ova Tajmova akcija ne bi ni trajala decenijama da nije uspela da se izdigne iznad dnevnih računica. “Ljudi su skloni da misle da je izbor ličnosti godine nešto nalik na naučni proces”, piše u novogodišnjem broju Ričard Stengel  odvovorni urednik Tajma. Tokom jeseni ja zamolim naše novinare,  urednike i dopisnike da mi pošalju sugestije.  Onda održavamo sastanke. Razgovaram sa pametnim ljudima. Na kraju to mora da bude neko ili nešto što deluje kao ono pravo, nešto što je pomalo neočekivano, neko o kome će čitaoci poželeti da saznaju nešto više.

Tri i po sata koja je ruski predsednik posvetio novinarima najuticajnijeg  svetskog političkog magazina obiluju zanimljivostima. Na početku intervjua novinar kaže da su njih dvojica ista generacija, pa mu on odgovara da nije nikako mogao da se rodi  ‘46. jer je njegov otac upravo došao ranjen iz rata,  dva starija sina su im već umrla i da mami i tati nije padalo na pamet da prave decu.  Rođen sam kasnije, kaže Putin - 1952.  Ruski predsednik ne koristi imejl i ne bloguje.  ( Moram reći da se stidim, ali ne koristim te tehnologije. Ne koristim čak ni telefon. To za mene rade zaposleni u mom kabinetu. Ali, oni to sjajno rade). U trenucima odmora, u porodičnoj kući, sluša Bramsa, Mocarta i  Čajkovskog, omiljena pesma od Bitlsa mu je Jestrdej, drži Bibliju na dohvat ruke u avionu, ruča jastoge i morske plodove, pije probrana vina.

P: Šta su, po vašem mišlenju, američke predrasue  i nerazumevanje kada je reč o Rusiji?  O: Znate, ja verujem da je reč o nerazumevanju. Mislim da se tu radi o nečijem hotimičnom pokušaju da stvori jednu predstavu o Rusiji na temelju koje bi se moglo uticati na našu unutrašnju i spoljnu politiku. To je razlog zbog koga se nastoji da svi poveruju kako je, recimo sasvim u redu ćuškati Ruse. Rusi su još pomalo divlji, ili su tek sišli sa drveta i verovatno ih treba očešljati i i obrijati.

Henri Kisindžer o Putinu: Izuzetno inteligentan, veoma usredsređen na temu  o kojoj razgovarate i izuzetno dobro upućen u spoljnopolitička pitanja. Ne pokušava da zavede ličnim šarmom. Rekao bih da je reč o svojevrsnoj kombinaciji rezervisanosti, znatne inteligencije, sposobnosti za strateško razmišljenje i ruskog nacionalizma. Ne verujem da on na Zapad gleda kao na monolitini blok. Pošto spolnju politiku vodi na temelju sopsrvenog poimanja nacionalnog interesa, ne preza od toga da iskoristi razlike koje na Zapadu postoje ne bi li na taj način ojačao poziciju Rusije.  Njegov osnovni motiv nije ideja da Rusija treba da se priključi zajednici demokratskih država, čak ni zapadnoj zajednici. Ono što želi je poštovanje za Rusiju koja definiše sopstveni identitet.  Amerikancima je teško da proniknu u rusku psihu. Ne treba zaboraviti da su veliki ruski reformatori, kao što su bili Petar Veliki ili Katarina Velika, bili autokrati na unutrašnjem planu, ali su istovremeno, mereno savremenim zapadnim standardima bili progresivnii. Katarina je imala bliske odnose sa filozofima racionalizma, Petar Veliki je slao misije i godinu dana boravio u Evropi. Ako u tom kontekstu sagledate Putina, on sebe doživljava kao reformatora. Verovatno će biti smatran prekretničkom ličnošću u istoriji svoje zemlje, ali on nije demokrata..

                                                                  ***

  (Vjesnikova Pres agencija Mladost, Zagreb 1981.) 

Kisindžerovi memorari u dve knjige  tretiraju  boravak u Beloj kući u vreme vladavine predsednika Niksona,  kada je autor bio zaposlen na poziciji savetnika  za bezbednost.  U istorijskom trenutku kada je trebalo formirati novu spoljnu politiku SAD, izvući državu iz rata u Vijetnamu,  izgraditi osnove za dominaciju u novim uslovima, osigurati poverenje SSSR-a i normalizovanje odnosa sa Kinom, Kisindžer, harvardski profesor, imao je vrlo odgovoran zadatak.  On je imao sposobnost finog, analitičkog povezivanja prošlosti i sadašnjosti i procena razvoja odnosa u budućnosti. U senci Niksona,  čije su ambicije bile da bude “najveći” predsednik Amerike, a pri tom nije voleo diplomatiju, Kisindžerov zadatak bio je prilično težak i u memoarima predsednika gleda sa izvesneom distancom.