O ženama, Feltam

Neki su tako pravični da smatraju da su sve žene loše; a drugi su tako lakoverni da misle da su sve dobre. Nesumnjivo, svaki muškarac zaključuje na osnovu žena koje sam poznaje, ali zato je tu razum da nam usmeri mišljenje iako nemamo iskustva sa celim polom; a pokazuje se da on, kada se podrobno razmotri, zaslužuje veći ugled nego što većina muškaraca misli.

U početku, žena je stvorena kao ravna muškarcu, a jedina razlika bila je u polu – i jedno i drugo bili su ljudi. Ako na osnovu knjiga tvrdimo da su muško i žensko stvoreni kao ljudska bića,  a da je muškarac stavljen ispred žene zato što više vredi, odgovoriću da su prvog dana u tom redosledu bili i veče i jutro (prim: po Postanju,  kao i po kasnijoj hebrejskoj tradiciji, dan počinje zalaskom sunca), pa ipak malo njih će misliti da je  noć bolja. To što je muškarac postavljen da vlada ženom, i da tako bude iznad nje, pre je, verujem, kazna za njen greh nego pravo koje mu daje njegova valjanost. Da su oboje bili postojani, možemo pretpostaviti, ona ne bi nikada bila u tom podređenom položaju: onda ne  bilo prokletstva, oni bi i dalje živeli u prvobitnom stanju, u kome  nije bilo ničega osim blaženstva. Petar Mantir (prim. dominikanac),  je doduše, mišljenja da je muškarac imao prvenstvo i pre Pada; ali Hrozostom kaže on, sumnja u to.

Svi će priznati da je ženino telo lepše i da izaziva veće divljenje nego muškarčevo; da je obdarenije dražima i životima plemenite Prirode, kako za začeće tako i za hranjenje poroda. Zar možemo pomisliti da bi Bog manje vrednu dušu stavio u lepše telo? Kada je muškarac stvoren, rečeno ju je Bog sazdao, kao da se tada bavio uređivanjem lepših prostorija i boljeg sastava. I bez sumnje, njeno telo je toliko dopadljivije da moramo misliti da joj je takva i duša. Filozofija nam kaže da telo nije uzrok duše, ali da ona ipak, uopšte uzevši, prati njegov sklop, tako da su, po prirodi, najlepše spoljašnosti (najvećim delom) punije unujtrašnjih vrlina. Ako je i mesto neko preimućstvo, vidimo da je ona sazdana u raju, dok je muškarac stvoren izvan njega. Izvesno je da su žene po prirodi hladnije nego uzavreli muškarac, pa, sledstveno tome, i umerenije; toplota je ono što mušlkarca navodi na plahovitost i bes, to je ono što ga vodi na divljačno i razuzdano ponašanje. Žene su po prirodi suzdržanije, a suzdržanost je presto i boravište vrline. Odakle potiču najogavnije podlosti ako ne od besramne bezobzirnosti muškarca? Koliko prijatnosti nalazimo u blagoj naravi! Kad žena postane napadna i smela, to nam se ne dopada, kažemo da suviše liči na muškarca; pa ipak, kod nas samih veličamo ono zbog ćega nju osuđujemo. Nije li to nepravda? Svaki čovek je utoliko bolji ukoliko se više približava Bogu. Ni u čemu čovek nije sličniji Njemu nego milosrđu. Pa ipak, žena je mnogo milosrdnija nego muškarac jer pripada polu koji su samilost i sažaljenje prosvetlili mnogo sjajnijim zracima. Bog je, kaže se, ljubav, a siguran sam da se svuda govori da žena po tom osećanju natkriljuje muškarca. Samo su dvojica po svojoj ljubavi nadmašili žesnki rod (David i Jonatan); ako ih podrobnije razmotrite, videćete da bi obojica bila tankoćutne prirode. Znam da žene, kad se pokažu rđavim, spadaju među najgora stvorenja, pa ipak – to se objašnjava istim razlogom: optima corrupta pessima, najbolje stvari kada se iskvare, postaju najgore.

One su stvorenja čije su duše povodljivije nego što su tvrda usmerenja muškaraca; tako se mogu načiniti i boljim i gorim. Likovi Sofokla i Euripida mogu biti podjednako istiniti; a što se tiče poroka brbljivosti, vidim na skupovima da se muškarci sasvim dobro nose sa ženama u jezičavosti. One doduše nisu tako uskipelog duha, pa nisu ni toliko kadre za velika pregnuća. Prirodna toplota više pokreće žustri duh muškarca. Pitoma narav čini žene nešto neodlučnijim, pa ih stoga muškarci optužuju za bojažljivost i nestalnost. Ali muškarci su se uvek sami dogovarali i sprovodili svoju volju, nikada ne saslušavši šta one imaju da kažu. A kako je, onda, lako zaključiti da su one krive. Osim toga, obrazovanje stvara veću razliku između njih i muškaraca nego Priroda. A opravdanost zamerki koje im se stavljaju umanjena je time što potiču od njjihovih neprijatelja, muškaraca.

Diogen je, šetajući s jednim drugim muškarcem, ogorčeno progunđao kada je video dve žene u razgovoru: Pogledaj, zmija i akrep razmenjuju otrov. Uobražen je bio pesnik koji je rekao da ih je Bog, pošto ih je stvorio rđavim, učinio i strašljivim, da bi muškarac mogao vladati njima, jer se inače s njima ne bi moglo izaći na kraj. Sledeći Kaptulov zaključak suviše je uopšten – u njemu on pripisije neiskrenost svim ženama zato što nema povrenja u vlastitu – Moja dragana se zaklinje da bi sve ljude ostavila zbog mene, pa čak i da je sam Jupiter moli. Ona to kaže: ali ono što žene govore svojim voljenima, može se zapisati u brzim vodama na vetru.

Rešen sam  da poštujem vrlinu, kod bilo kog pola je našao. A, uopšte govoreći, mislim da ću je naći više kod žena nego kod muškaraca, mada su one slabije i nezaštićenije. Verujem da su bolje, ali i da se mogu dovesti do toga da budu gore. Niti će me mane navesti da potcenjujem sve, niti će me dobrota nekih učiniti lakovernim u pogledu svih ostalih. Priznajem, međutim, da do sada nisam naišao umilnije i postojanije dobrote kod muškaraca nego kod žena; pa ipak, ni kod njih je nisam našao mnogo.

* Oven Feltam (1602 -1668)  je pisao isključivo eseje.  Bio je vrlo popularan. Prvu zbirku „Razglabanja“  objavio je kada mu je bilo 18 godina.

‘Tajmova’ ličnost godine

                                        

Kada je objavljeno da je svetska ličnost godine 2007.  ruski predsednik  Vladimir Putin, to je izazvalo znatiželju i regovanja koja prate odluke koje idu uz dlaku uobičajenim dnevnim  stereotipima  koja proizvode  mediji i dnevna politika. Međutim, ova Tajmova akcija ne bi ni trajala decenijama da nije uspela da se izdigne iznad dnevnih računica. „Ljudi su skloni da misle da je izbor ličnosti godine nešto nalik na naučni proces“, piše u novogodišnjem broju Ričard Stengel  odvovorni urednik Tajma. Tokom jeseni ja zamolim naše novinare,  urednike i dopisnike da mi pošalju sugestije.  Onda održavamo sastanke. Razgovaram sa pametnim ljudima. Na kraju to mora da bude neko ili nešto što deluje kao ono pravo, nešto što je pomalo neočekivano, neko o kome će čitaoci poželeti da saznaju nešto više.

Tri i po sata koja je ruski predsednik posvetio novinarima najuticajnijeg  svetskog političkog magazina obiluju zanimljivostima. Na početku intervjua novinar kaže da su njih dvojica ista generacija, pa mu on odgovara da nije nikako mogao da se rodi  ‘46. jer je njegov otac upravo došao ranjen iz rata,  dva starija sina su im već umrla i da mami i tati nije padalo na pamet da prave decu.  Rođen sam kasnije, kaže Putin – 1952.  Ruski predsednik ne koristi imejl i ne bloguje.  ( Moram reći da se stidim, ali ne koristim te tehnologije. Ne koristim čak ni telefon. To za mene rade zaposleni u mom kabinetu. Ali, oni to sjajno rade). U trenucima odmora, u porodičnoj kući, sluša Bramsa, Mocarta i  Čajkovskog, omiljena pesma od Bitlsa mu je Jestrdej, drži Bibliju na dohvat ruke u avionu, ruča jastoge i morske plodove, pije probrana vina.

P: Šta su, po vašem mišlenju, američke predrasue  i nerazumevanje kada je reč o Rusiji?  O: Znate, ja verujem da je reč o nerazumevanju. Mislim da se tu radi o nečijem hotimičnom pokušaju da stvori jednu predstavu o Rusiji na temelju koje bi se moglo uticati na našu unutrašnju i spoljnu politiku. To je razlog zbog koga se nastoji da svi poveruju kako je, recimo sasvim u redu ćuškati Ruse. Rusi su još pomalo divlji, ili su tek sišli sa drveta i verovatno ih treba očešljati i i obrijati.

Henri Kisindžer o Putinu: Izuzetno inteligentan, veoma usredsređen na temu  o kojoj razgovarate i izuzetno dobro upućen u spoljnopolitička pitanja. Ne pokušava da zavede ličnim šarmom. Rekao bih da je reč o svojevrsnoj kombinaciji rezervisanosti, znatne inteligencije, sposobnosti za strateško razmišljenje i ruskog nacionalizma. Ne verujem da on na Zapad gleda kao na monolitini blok. Pošto spolnju politiku vodi na temelju sopsrvenog poimanja nacionalnog interesa, ne preza od toga da iskoristi razlike koje na Zapadu postoje ne bi li na taj način ojačao poziciju Rusije.  Njegov osnovni motiv nije ideja da Rusija treba da se priključi zajednici demokratskih država, čak ni zapadnoj zajednici. Ono što želi je poštovanje za Rusiju koja definiše sopstveni identitet.  Amerikancima je teško da proniknu u rusku psihu. Ne treba zaboraviti da su veliki ruski reformatori, kao što su bili Petar Veliki ili Katarina Velika, bili autokrati na unutrašnjem planu, ali su istovremeno, mereno savremenim zapadnim standardima bili progresivnii. Katarina je imala bliske odnose sa filozofima racionalizma, Petar Veliki je slao misije i godinu dana boravio u Evropi. Ako u tom kontekstu sagledate Putina, on sebe doživljava kao reformatora. Verovatno će biti smatran prekretničkom ličnošću u istoriji svoje zemlje, ali on nije demokrata..

                                                                  ***

  (Vjesnikova Pres agencija Mladost, Zagreb 1981.) 

Kisindžerovi memorari u dve knjige  tretiraju  boravak u Beloj kući u vreme vladavine predsednika Niksona,  kada je autor bio zaposlen na poziciji savetnika  za bezbednost.  U istorijskom trenutku kada je trebalo formirati novu spoljnu politiku SAD, izvući državu iz rata u Vijetnamu,  izgraditi osnove za dominaciju u novim uslovima, osigurati poverenje SSSR-a i normalizovanje odnosa sa Kinom, Kisindžer, harvardski profesor, imao je vrlo odgovoran zadatak.  On je imao sposobnost finog, analitičkog povezivanja prošlosti i sadašnjosti i procena razvoja odnosa u budućnosti. U senci Niksona,  čije su ambicije bile da bude „najveći“ predsednik Amerike, a pri tom nije voleo diplomatiju, Kisindžerov zadatak bio je prilično težak i u memoarima predsednika gleda sa izvesneom distancom.