Širi izbor za NIN-ovu nagradu

Žiri u sastavu: Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Stevan Tontić, Aleksandar Jovanović i Slobodan Vladušić, pročitali su i kritički ocenili 92 romana objavljena na srpskom jeziku  u 2007. godini.  Kako se ista završava kalendarski 31. januara, u obzir će biti uzeti i romani objavljeni do tog datuma, a koje bude predložio izdavač.

13 romana iz prošlogodišnje književne produkcije, po mišljenju žirija, zavređuje pažnju

1. Poljubac, Gordana Ćirjanić (Narodna knjiga)

2. Čuvari i svetrinje, Mirjana Đurđević (Agora)

3. Ruski prozor, Dragan Velikić (Stubovi kulture)

4. Šnit, Igor Marojević (Laguna)

5. Simana, Ranko Risojević (Glas srpski-Grafika)

6. San o ljubavi i smrti, Filip David (Laguna)

7. Feliks, Vladimir Kecmanović (Via Print)

8. Maske Sofije de Montenj , Goran Milašinović (Stubovi kulture)

9. Ludvig, David Albahari (Stubovi kulture)

10. Turnir grbavaca, Laslo Blašković (Geopoetika)

11. Gresi svetog Maksa, Aleksandar Maričević (Mali nemo)

12. Vok On!, Uglješa Šajtinac (Narodna knjiga)

13. PH  Roman, Draško Miletić (Dereta)

Uži izbor biće sačinjen 8. januara,  a ime ovogodišnjeg laureata 17 januara. 

Od nabrojanih naslova,  čitao Poljubac, Ludvig,  San, Ruski prozor, Vok On, Ludvig i naravno Šnit.  Moj favorit je „San o ljubavi i smrti“, a obradovalo bi me da Albahri ili Marojević budu laureati,  kao i Gordana Ćirjanić. Mislim da neće dobiiti  Albahari, kratka je forma, buniće se hajdučija jer o njoj u romanu i reč.  O esijima sam pisao nešto u prethodnom tekstu i upravo to sad i važi, Grbavci su roman, jbte, roman! Smešno.   Albahari je dobio NIN-ovu nagradu za „Mamac“ 1996.  

Treba li reći da Filip David nije nikada bio NIN-ov laureat? Cenim da je mrtva trka samo  između preostala 3 ili 4 naslova koji će ući u uži izbor. Onda, eto NIN-a za Lagunu. Narodna knjiga ima dva dobra kandidata, ali nekad je pola šireg izbora bilo iz njihove štampe.

————————————-

Edit:  UŽI IZBOR ZA NIN-ovu nagradu

————————————-

Nažalost, samo jedan od mojih favorita je ušao u trku na ovogodišnju nagradu. Posle prekjučerašnje sednice žirija u trci za roman godine ostale su knjige Gordane Ćirjanić („Poljubac“), Dragana Velikića („Ruski prozor“),   Draška Miletića („PH roman“) i Vladimira Kecmanovića („Feliks“).

Kako u Srbiji svaki izbor najčešče prođe dva kruga, zamalo se to nije desilo i sa ovogodišnjim užim izborom najbolja 4 romana objavljenih na srpskom jeziku,  kojima je trebalo da se pridruži još jedan kandidat. Po dva glasa imali su „Čuvari svetinje“ Mirjane Đurđevič, „San o ljubavi i smrti“ Filipa Davida i „Turnir grbavaca“ Lasla Blaškovića. Za trku među četiri najbolja nedostajao im je još jedan, treći  glas žirija.   U „Ruskom prozoru“, omnibus bildungs romanu se ukrštaju tri sudbinske priče.  Velikić je bio već nekoliko puta u užem izboru, ali mu se nikad nije osmehnula sreća.  „Dosije Domaševski“ je imao izvestan uspeh u Nemačkoj, ali videćemo kako će sada proći novi roman ljubimca beogradskih novinarki i književne kritike, ili će proći kao glas jednog od Velikićevih romana koji kaže da se sve dobijeno preko crte dvostruko  naplaćuje.  Kecmanovića i Miletića nisam čitao, znam samo da je „Ph roman“ Ljiljana Šop, čije mišljenje poštujem,  izuzetno lepo ocenila.  Bilo kako bilo, navijaću do kraja za Gordanu Ćirjanić.

Sledećeg četvrtka, kada će biti održana poslednja sednica, koja obično počne u podne a završi se na gurku oko 14h,  biće proglašen lauraet, a  dve nedelje potom biće mu uručen ček na 10. 000 € u prostorijama Aero kluba. Proglašenje pobednika ove godine,  obećeno je, biće tačno u podne u prostorijama NIN-a.

—————–

Dragan Velikić dobitnik Nin-ove nagrade 3:2

—————–

Fortočka ili ruski prozor, u metaforičkom kontekstu predstavlja retrospektivni pogled na poslednjih 20 godina naših života.  U obrazloženju stoji da je reč o romanu koji pripada magistralnom toku naše književnosti poslednjih godina.  Magistralni tok naše književnosti bi, verovatno, činila priča o sveopštem udesu, ali geografskom i izbegličkom onih koji mogu da se prepoznaju i time intimistički „zbliže“.  U mom slučaju, eskapizam  je bio nešto drugo.  Nikada mi literatura  Dragana Velikić nije bila bliska,  on je dobar zanatlija; par puta sam sa njim razgovarao i ne sumnjam da je odličan diplomata.  Imao je i bolje  romane, mada je sve to jedna te ista priča. Ovoga puta Velikić  naglašava da je  priča više lična nego što je to bio slučaj sa njegovim prethodnim knjigama.
Ipak, drago mi je, što je odluka doneta tesno.   Drago mi je i to što su baš Milo Lompar i  Stevan Tontić glasali za „Poljubac“ Gordane Ćirjanić. 

Dobro, onda bi,  ako je u pitanju: dajmo NN ambasadoru, bilo sasvim u redu da Vida Ognjenović bude njen seledeći laureat.  Svake godine ona napiše, možda ne roman, ali,  zar je to bitno?

Crta 07

Dešava mi se da pogrešim čitave naslove u originalu ili prevodu,  učitam ih i prevedem  uhu mi prijemčivo.  Često  ih skraćujem na jednu reč. Za mene treba pisati naslove iz jedne, najviše dve reči, na primer „Istorija otkrića“,  „Poslednja legija“, “Aleksandrijski svetionik“. U suprotnom, sve prebacim u sopstveni jezički registar.

Isto mi se događa i sa ličnim imenima ljudi, bez obzira koliko dugo ih poznajem. Još uvek drugare iz gimnazije Aru, Spasu i Vladu,  oslovljavam pogrešno.  Ari kažem Spasa, Spasi Vlada,  i to u prisustvu samo njih trojice.  Da ne bih pogrešio, moram da smislim za njih poseban nadimak. I što je najbolje, svima se to  dopada.  Sad nešto mislim, brata Borisa sam jednom nazvao Ivo, imenom drugog brata od strica. I tako, jednom me je tata zaključao, nisam hteo da kažem da sam gladan. Nisam na tripu, samo na Bronhicilum Elixir N sirupu protiv upale disajnijh puteva, intenzivnog kašlja i šlajmarice. 

U Srbiji godišnje bude objavljeno 15.000  naslova.  Pasionirani čitalac,  kao pasionirani igrač golfa,  ili kladioničar,  može da pročita najviše oko 250 knjiga godišnje.  Čitač – onaj kome je  čitnje knjiga zanimanje, ili je  u bliskoj vezi,   a ja pouzdano znam za tojicu iz javnog života i za njih mogu da garantujem; jedan je urednik i pisac, drugi dramaturg, treći je profesor,  otprilike pročitaju 300 knjiga za 365 dana. Kada je čitanje obaveza, 400 strana se bez problema pročita za jednu noć.  Nažalost, najveći broj onih u Beogradu, koji o knjigama pišu, uopšte ne čitaju knjige. I sve te recenzije po novinama su prepis koji dostavi izdavač. Barem da su izmenili red reči.  Lako je, ne postoji istovetna rečenica koju mogu da napišu dve osobe. Zbog toga su sve liste besmislene.

Deset najboljih romana prevedenih na srpski  u 2007.  godini:

1. Empire „V“ , Viktor Peljevin („Plato“ Beograd)

2. „Čile noću“, Roberto Bolanjo („Laguna, Beograd)

3.  „Siroti i gordi“, Alber Kosri („Geopoetika“, Beograd)

4. „Život je pred tobom“, Romen Gari („Mono&Manana“, Beograd)

5.  „Trg Bokshagen“, Torsten Šulc (Geopoetika, Beograd)

6.  „Norveška šuma“,  Haruki Murakami (Geopoetika, Beograd)

7. „Volvo kamioni“,  Erlend Lu (Geopoetika, Beograd)

8. „Obična žena“, Artur Miler  (Clio, Beograd)

9. Vukovlad, Paul Maurensig  („Geopoetika, Beograd)

10. Mleko i uglalj, Ralf Rotman („Clio“, Beograd)

Ispod crte je DeLilo „Podzemlje“, pandemonijum novije američke istorije. Jenkijevski roman, mnogo buke ulazud.   U  slučaju „Podzemlja“  ne važi opomena da knjige nisu debele, nego svinje.  Preterano slinavo. Za mene, naravno.

Domaći autori obradovali su me dvostruko. Najpre Albahari i David. Njih dvojica u mom registru idu zajedno i desilo se da su negde u isto vreme, negde u oktobru,  objavili svoje nove romane.   Nakon dve decenije,  plemeniti poetični roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti“  sačinjen od Kratkog romana  o ljubavi i Kratkog romana o umiranju. Albaharijev „Ludvig“, ponovo pisan u jednom stubcu, bez pasusa, gust kao istinita priča o prijateljstvu i opesesivnim igrama palanačkog Beograda.   Druge dve knjige su knjige eseja.  Kad sam počeo da se bojim da eseje više niko ne piše, ili su potpuno beznačajne knjige, kojima se pripisuje esejistička  forma jer je “slobodna“,  dakle dvostruko bezvredna,  prof. Milo Lompar je za Narodnu knjigu objavio „Moralističke fragmente“ minujature erudijencije  i kritičkog osvrta na našu svakodnevicu.  „Nasuprot proročanstvu“ knjiga eseja Vide Ognjenović (Arhipelag, Beograd)  je nastala kao plod intelektualnog i javnog angažmana, posebnu draž  čine  svedočenja o značajnim piscima.

    

„Wow! Generation P“

Vrtim se po netu u pokušaju da nađem  informacije o ekranizaciji „Generacije P“,  čije je snimanje otpočelo u proleće, a premijera zakazana za kraj ove godine.  Informacija od 23. oktobra kaže da se film nalazi u produkciji. Još se, znači, kuva.   Piše da je u produkciji još jedan film rađen po noveli V. Peljevina „Budin mali prst“. K’o za inat, znatiželju mi potkrepljuje i intervju sa Jarkevičem objavljen u Politici, čiju će trilogiju uskoro objaviti niški Zograf. Perjanicu postmodernizma i rasne ruske književnosti nosi Viktor Peljevin, o kojem postoji tekst na ovom blogu.  Prošle godine poznanik koji radi za jednu moskovsku IK  govorio mi je o ruskom piscu čije se knjige prodaju brzinom ispijanja vodke.  Pomenuti je postao pisac igrom slučaja, kada je u akciji ruske policije uhvaćen, a potom i  osuđen kao jedan od viđenijih mafijaških bosova. U dokolici zatvorskog tavorenja počeo je da piše  i to vrlo dobro,  ne knjiške i palanačke memoare,  reč je o književnosti, tvrdi moj poznanik.

I, dok čekam film, evo osnovne recenzije  za “Generaciju P“ i odomaka i misli iz Peljevinovih romana:

  

Vivlen Tatarski, zaposlen u najvećoj moskovskoj reklamnoj kompaniji (iznikloj neposredno iz ruske mafije) otkriva da je zapravo ušao u tajno društvo Haldejaca koji poštuju kult sumerske boginje Ištar, a da piramidalna struktura novog kapitalističkog društva odgovara formi magijskog zigurata – Vavilonske kule. Stvarnosti nema. Čitava garnitura ruskih političara, uključujući i ondašnjeg predsednika Jeljcina nije ništa drugo do proizvod moćne virtuelne tehnologije koja ih dovodi na ekrane televizora čineći ih tako stvarnima.
Generation P je još jedna zanimljiva Pljevinova priča o manipulaciji savešću, koja bi trablo da pokaže kako nikakve savesti, kao ni objektivne stvarnosti, zapravo nema. Postoji negde u prostranstvima večnog i leda uspavani Pizdac, hromi pas sa pet nogu, koji će početi da napada i sveti se kada se jednog dana probudi. Je li to generacija P.Ovaj roman je Viktoru Pljevinu doneo svetsku slavu.

* I uop­šte, u ovoj epo­hi vla­da­vi­ne ame­rič­ke pot­kul­tu­re i pe­ćin­skog li­be­ra­li­zma, ni­šta ta­ko ne oda­je pri­pad­nost čo­ve­ka ni­žim kla­sa­ma kao po­zna­va­nje sku­pih sa­to­va i auto­mo­bi­la.” 

*Smešno je govoriti o odgovornosti književnika u epohi neodgovornih vlada”

„Svaki savremeni intelektualac koji na tržištu prodaje svoju eksprertizu čini dve stvari: šalje znake i prostituiše smislove. U suštini to su aspekti jednog voljnog čina, osim kojeg u aktivnosti savremenih filozofa, kulturologa i eksperta nema ničeg…“

„Reč „zapara“ sastoji se od reči „Zapad“ i sufiksa „ra“ kojima se prave imenice poput „buvara“ i „ledara“. Nije li rano da se narod sklon ovakvoj tvorbi reči poziva pod zastavu demokratije i progresa?“

„Ljudima je potrebna otvorena arhitektura duha – open source. Ali judeohrišćani su veoma lukavi. Ispada da je svako ko ljudima koji ponudi takvu arhitekturu – antihrist. Nakakiti u dalekoj budućnosti iz falš zadnjice – to je, zapravo, najipresivnije čudo judeohrišćanstva“.

Стара српска поезија

 

Мач и помор заједно

…У садашње време…

Пустио је Господ на српску земљу:

Прво помор,

И потом и опет мач и помор заједно,

И плењење и глад љуту.

Све ово у дане моје би

И очи моје видеше

И лежаху лешеви помрлих људи српских

По свима улицама великог Београда,

И по свим земљиштима његовим,

И по свим путевима његовим лежаху мртви

И не беше оних који погребавају.

А који живи ходаху,

Не беше у њих изгледа и красоте људске,

Но беху поцрнели од глади.

И тако скончаше

И не оста двести део људи.

Они који су остали

Избегоше из своје земље

И оставише је пусту сву      

                                         Атанасије Даскал Србин

Можда је из манастира Орешковице у Србији (Браничево) избегао у Коморан, у време Велике сеобе, а после прешао у Русију. Тамо је за Софију, сестру руског цара Петра I, саставио спис о српским царевима и пустошењу земље српске.

                                                     ***

- Где да се сакријемо-

И где да се сакријемо

Или одбегнемо?

Земља и небо,

Сунце и месец,

Звезде и море,

Реке и бездани

Вапију на ме           

                                 Теодор Љубавић

По Ђорђу  Трифуновићу један од најбољих српских књижевника 16.века. Штампао је три богослужбене књиге у Горажду (1519-1523).

„Стара српска поезија“  је део Антологије српске поезије у осам књига, коју су током 1992. и 1993. године објавили Српска књижевна задруга  и БИГЗ.  Стара српска књижевност  је настала у кругу византијске цивилизацијске и културне сфере. Kao њен подсистем писана је на посебном језику – српскословенском тј. старословенском језику српске редакције. Друга њена особеност:  писана је  за потребе развијеног српског средњевековног друштва и државе, као и за потребе Цркве.  Овај период књижевности у Срба нарочито је критиковао Скерлић, називајући је „болесном црквеном романтиком“ и „више писменошћу него књижевношћу у правом смислу“. Најбољи зналац тог периода, Павле Поповић, налазио је у  старој књижевности свега неколико вредних песничких текстова…