„On mora da umre da bi spasio naš narod…“
Prema istorijskim podacima, na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, Konstantin je priznao samo četiri jevanđelja: po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Niko među njima nije bio jedan od Dvanaestorice. Hrišćanska crkva ova četiri jevanđelja priznaje kao Sveto pismo. To su pripovesti o svemu što je Bog učinio za ljudski rod za života, propovedanja i vaskrsnuća Isusovog. Zbirka spisa, napisana na koptskom jeziku, koju crkva nije prihvatila, ispisana je najpre na grčkom (Codex Thacos), postala je dostupna javnosti 1999. godine. Varnavino jevanđelje se čuva u Beču, postoji u jednom rukopisnom primerku i tamo je pohranjeno već dva veka.
Po čemu se jevanđelje Jude Iskariotskog razlikuje od dogmatskog. U dokrtrini marijanskog učenja stoji Marijino doživotno devičanstvo. Juda je, kao i svaki strogo vaspitani Jevrejin, mogao da prihvati Isusa samo kao prvorođenog u zakonitom braku. Neka učenja Isusova razlikovala su se od čvrstog učenja Tore, Dvanaestorica apostola su se često preispitivala i čudila Isusovim odlukama, a najviše Juda. Liberalno gledanje na Sabat, prekoravanje i incident na pijaci koji se po zakonima Izrailja poštuje, dodirivanje žene ( Isusovo dodirivanje žene koja mu nije supruga moglo bi se smatrati kršenjem pobožnosti, bilo je zabranjeno i da žene poslužuju za stolom; čovek ni pod kakvim okolnostima ne sme dozvoliti da ga služi žena bila ona odrasla ili dete). Isus je učio bogatog pobožnog mladiča da sve svoje bogatstvo raspodeli sirotinji, ali je, opet, drugom prilikom bogatom lihvaru, krvopiji, dozvolio da zadrži polovinu svog bogatstva. Juda je o tome razmišljao. Kao blagajnik, morao je da se stara o tome da pet hiljada ljudi bude nahranjeno sa pet riba, a Juda nije bio čudotvorac. Da li gladan čovek koji veruje u Boga može da bude sit? Naravno, ako veruje u čuda.
Kao onaj koji je dobio zadatak od učitelja, Jovana Krstitelja, da bude Isusov sledbenik, Juda je očekivao uspostavljanje Davidovog prestola. Za njega je Isusova žrtva bila bespotrebna, i od trenutka kada je Isus prorokovao sopstvenu smrt i vaskrsnuće, Juda se trudio da njegov učitelj ne stigne u Jerusalim. Da bude sačuvan. Više od svega, žudeo je za slobodom svog naroda. Po jevrejskom verovanju JHVH će podići sina Davidovog koji će obnoviti kraljevski presto u Jerusalimu. Isus nikada nije prihvatio ulogu vladara i vojskovođe; on je lečio grešne i bolesne, a greh i bolest se po knjizi Samuilovoj smatraju jedino u vlasti Boga. I Konstantinova jevanđelja kažu da su Isusa učenici sledili upravo u nadi da će uspostaviti novo carstvo. Juda ne veruje da je Isus Sin Božji, kao što se tvrdi u jovanovskoj tradiciji, i kako je definisano na saboru u Nikeji i u Kehedonu. Juda veruje u mesijanskog sina Božjeg na osnovu Psalma.
U redosledu događaja u Jerusalimu sva 4 jevanđelja pišu isto, ali sa razlikom u vremenskom dešavanju, jedino vaskrsenja nema u Markovom jevanđelju, mislim, niko nije video vaskrsle. Juda nije izdao Hrista, nikako ga nije prodao za 30 srebrnjaka, jedini je pored žena (koje su uvek najviše u veri) sledio Hrista i posle osude do Golgote, svi su se apostoli razbežali, neki uečenici i goli, bez gaća, a ostale su žene. Juda se nije obesio (Knigama je zabranjeno), živeo je dugo, a kako je završio, piše o tome Venijamin Iskariotski, sin Judin, može da se čita.
Knjiga je opremljena identično kao i matično londonsko izdanje; odličan prelom, posebnu draž čine crveni istaknuti delovi teksta koji su direktni citati ili parafraze Biblije u prevodu autora.
Kako je knjiga objavljena prošle godine, jako su mi zanimljive izostale reakcije, čak i ljubitelja bestselera. Oni nisu aprirorno loši, to zna svako dete. Judina priča je priča o veri, veri u čoveka, boga, narod, svoju zemlju. I, priča o prijateljstvu. Postoji malo dobrih priča o prijateljstvu, najbolja je Gilgameš, a ni Juda nije loš.
