Svedoci

Intenzivno pratim vesti o  eskalaciji sukoba stanovnika pariskih geta sa policijom. Najgluplji mogući hedlajn donosi novosadski Dnevnik „Sukob mladih sa policijom“ (i maaa-san burek i rezanci s makom), dok nemušti iz unutrašnjih redakcija uglavnom sklapaju šuplje priče.  Referentni su britanski kanali,  sasvim objektivno, njihovi reporteri prenose sa lica mesta i priču o realnim  povodima i razlozima socijalnog nezadovoljstva imigranata i objektivne krize u koju je zaglibila francuska vlada.

Predsednik Sarkozi  je bio na čelu policije pre dve godine i uspešno je ugušio pobunu slabo organizovanih demonstranata.  Ovih dana je trgovao sa Kinezima i potpisao neku vrstu nuklarnog ugovora vrednu 20 milijardi $. U senci događaja u matici, promakao mu je i štrajk železničara i ponovni skup studenata koji traže autonomiju univerziteta.

Francuska policija još uvek nije saopštila rezultate istrage saobraćajne nesreće u kojoj su poginula dva 14. godišnja dečaka iz Vilje le Bel.  Prema nezvaničnoj verziji te zvaničnoj priči svedoka,  policija nije pružila pomoć nastradalima.  U pariska  geta policija retko zalazi iz bezbednosnih razloga, a i kada to čini,  šalje pripadnike manjina iz svojih redova.  Kvartovi izgledaju nadrealno, dobar deo stanova nema struju ni vodu, većina  ljudi nikada neće dobiti papire,  radne dozvole, njihova deca  najčešće ne idu u škole,   jer su  ex kolonizatori i eksploatatori njihovih domicilnih država tako odlučili.

Francuska zahvaljujući imigrantima ima najboljeg fudbalera Evrope i, opet, zahvaljujući istim ima muziku koja se zove RAI, muziku Magreba. Khaled, Chab Mami, Didi,  ili npr.  zvezde rap muzike- 113 . Ljudi imaju ozbiljne, angažovane tekstove, koncerti su im fenomenalni.  Arabian Groovie i RAI se raduje životu. Ja iskreno verujem da je to adut koji pobeđuje.

J’ai la tête dure comme un melon, un parpin
Raconte des baratins qu’au parquet
Mes parents sont venus ici pour forcer le destin
Né en France mais quand même clandestain
Comme un clandestain
Qui vient de voir la Tour Eiffel pour la première fois
Au future restrein de cette jeunesse
Qui trouve trop long le chemain des études
Dans la rue à se forger une réput’
Ferais n’importe quoi pour des tunes
Malin comme lifré
On ouvre son coeur
Quelle joie de pouvoir se rappeler l’estal comme la JSKRefrain113
Jeunesse perdue vouée à l’interim
On n’est pas difficile à cerner
Dans notre mode de vie y a pas d’intrigue
On n’a pas choisis où on attérit
Dans les situations terribles dans lesquelles on se met
Parfois on périt
Chez nous tout va trop vite
On repli de justice
On ne compte pas toucher à la lotterie
Fume des saloperies
En attendant de voir ce que la vie leur réserve
Que Dieu te préserve
Au milieu d’ceux qui se sentent seuls
Comme au milieu du desertMami113
J’adresse une rime aux vermines
Numéro 1 de la débrouille
Du bitume, des briques
Qui veulent briller comme le Real Madrid
Se mettre à l’abri
Qu’on me porte pas l’ayne
Je suis comme toi
D’une famille qui n’avait pas de tunes
Que tu sois tennis man ou balrine
Ecoute, là-bas ça reflète bien le fait qu’on en parle
Vu qu’à Microude, ma base,
Un quartier que la police quadrille
Les rampars de la ville et les murs de prison
On les rase quand ça devient grave
La patience vole en éclat avec les par-brises
‘Fia, je plainds nos mères meskina
Stanna éna khouk
Je veux juste être hna fel blace
Pour une daétia ouled bledna
Pour la jeunesse dans un coma  (Cheb Mami&113 – Clando)Evo još jedne poruke iz geta. ( Biće knjiga i ima ih na metar, samo što je, ponekad, život inventivniji) 

1001 film za života

  

Format:	22.00
ISBN:	953-6926-18-0
Broj stranica:	959
Uvez:	tvrdi
Godina izdanja:	2004
Izdavač:	Stanek VARAŽDIN
Preveo(la):	MARKO FANČOVIĆ, GORAN MARINIĆ

 Kada priređivač želi da u jednoj knjizi objedini sve tekstove posvećene određenoj temi,  on sastavi antologiju.  Poštujući hronologiju predmeta istraživanja i zadate vrednosne kriterijume autorima je, kao po pravilu, manje stalo do zaniljivosti štiva, koliko do preciznog nabrajanja biblio ili bilo koje -grafije. Čak i kada je u pitanju film, kao najzabavniji medij,  priređivači vole da guše.  Kad pišu filmske antologije, autori se susreću i sa objektivnim problemom: kako 4 slona strpati u fiću. Jedna od zamki su i mnogobrojni popisi filmova, glasanja za najboljih 50, 100, svih vremena, po žanrovima, američkih, evropskih, najboljih po glasovima publike ili filmske kritike.  Svaki izbor je ograničen, uvek neko neopravdano nije nabrojan, a tu je i kriterijum subjetivnosti, a može i populizma.. Klasičan kanon popisa filmova je opšte mesto, koje nisu mogli zaobići ni autori ove knjige, a to su: top, najomiljeniji, učestalost sa kojom se pominju, ali to su referentne tačke od kojih se nije moglo pobeći.

Pojam filmskog autora, priređivači ove antologije shvatili su u najširem smislu, tako da uključuje ne samo reditelje već i glumce i producente.  Slobodan „ulaz u knjigu“ dobila su dela visoke fimske umetnosti, ali i  ruski formalistički eksperimenti, i tako redom došlo se i do onih „nižih“ žanrova (slapstick komedija, gangsterskih filmova iz 30tih, pa čak i onih o čijoj bi se estetskoj vrednosti moglo porazmisliti ( Projekt Veštica iz Blera, Ružičasti flamingosi), otvorena populistička dela (Top Gun), kao i filmovi sa moralističkom ili ideološkom konotacijom ( Salo, Trijumf volje, Rađanje jedne nacije). Sve nabrojeno nikako ne ide na štetu  fimskim klasicima (Građanin Kejn, Rašomon..). U ovoj antologiji oni, ipak, zauzimaju i glavno mesto, ali tu su i : akcioni, dokumentarni  SF,  eksperimentalni, kratkometražni, ratni, noir,  vesterni, animirani i avangardni. 

Brojni autori tekstova, njih preko 30 su filmski urednici, kritičari, profesori književnosti, istoričari filma, romanopisci, novinari… Za razliku od svih filmskih enciklopedija, antologija, ova je knjiga za one koji ne mogu bez filma, istovremeno motivišući pasionirane gledaoce da o filmu razgovaraju. Razgovor je najbolji kada se o filmu zna „podatak više“. Knjiga je zabavna i zbog toga je jedna od najboljih ikad objavljenih filmskih antologija. Nema izbegavanja ni sholastike, ali bez gnjavaže, tako da je odličan alat svima koji se filmom bave. Od ostalih „alata“ razlikuje se po tome što će je pravi ljubitelj pročitati u dahu.

Nije baš sasvim poptuno tačno da je knjiga na hrvatski prevedena 2004. Pouzdano znam jer je merkam od tada, i  nije bila prevedena. Spletom srećnih okolnosti dobio sam je na poklon,  u inostranstvu, dabome. Zabavan je čak i ovaj hrvatski prevod, tipa naiđete na “ Zameo ih vjetar“ – Gone with the Wind. I naslov je malo slobodan, u  originalu glasi „1001 Movies you must see before you die“.

Takva

TAKVA – STRAH PRED BOGOM

(Takva – Özer Kiziltan, TUR/GER 2006.) Kontroverzni film o islamskom fundamentalisti koji otkriva čari modernog društva… Pobednik ovogodišnjeg Sarajevskog filmskog festivala, turska drama o uticaju religije na pojedinca i odupiranju pojedinca religiji „TAKVA – STRAH PRED BOGOM“ je debitantsko ostvarenje reditelja Ozera Kiziltana.  Film će biti prikazan na Festivalu autorskog filma 3. decembra u 20h u DKC-u.  

Sufi, islamski šeik traži od Muharema (Erkan Kan), usamljenog srednjovečnog i duboko religioznog čoveka, pomoć oko administrativnih i finansijskih poslova, odnosno sakupljanjem kirija za stanove, radnje i skladišta koje ova verska zajednica poseduje. Muharem je pošten, ljubazan i naivan čovek i pristaje da pomogne.

 Nekoliko nedelja kasnije, Muharem je pozvan da živi u bogosloviji, i on nerado pristaje. Dobija kola, svog vozača, odelo, sat, mobilni telefon i sve ono što nikada nije imao. Transformacija od jednostavnog religioznog čoveka do proračunatog biznismena ga dovodi do potpunog sloma. Njemu je teško da se izbori sa kontradikcijom između njegove vere i biznisa koji se obavlja, kao i da shvati povlašćeni tretmani koji odjednom dobija gde god se pojavi. U jednom trenutku odbija da uzme kiriju od siromašne porodice i njegovi nadređeni ga kritikuju, jer uvek će biti i bogatih i siromašnih, a organizacija obezbeđuje edukaciju novim sledbenicima koji će pomoći siromašnima… Muharem ima stalne seksualne noćne more koje su preterane i neverovatne. Njegova reakcija na korupciju religijskih ljudi dolazi do vrhunca… Komentarišući film, reditelj Kiziltan koji se izjašnjava kao ateista, rekao je jednom novinaru da ne postoji razlika između ateizma i religije.

 On vrlo efikasno i dokumentaristički prikazuje promene koje doživljava pojedinac kojem su ponuđena razna iskušenja kojima nije mogao odoleti. Kako njegov dojučerašnji Bog gleda na njegove slabosti pitanje je ne samo islamskih fundamentalista nego svakodnevice hrišćanskog sveta.

Priča funkcioniše u bilo kojoj zajednici u kojoj religija igra bitniju ulogu.  Film je dobio mnogobrojne nagrade na Festivalima: Berlinale FIPIRESCI nagrada, Antalya Golden Orange Film Festival – najbolja muška uloga, najbolja režija, najbolja fotografija, scenario, muzika, kostim, šminka; Istanbul – Najbolja muška uloga, nominacija za najbolji film; Nominacija za Grand prix na Flanders festivalu; Sarajevo – Nagrada žirija za najbolji film, Srce Sarajeva za najbolju fotografiju. 

 

Sam Shepard/ Motelski zapisi, Mesec jastreba

             Najznačajniji američki dramatičar „svog naraštaja“, Sem Šepard,  je dobio Pulicerovu nagradu, ali mu nikad nisu dali Oskara.  Bogato životno iskustvo je preneo u 40 dramskih tekstova, kao i scenarija za kultne filmove kao što su „Zabriskie Point“ i  „Paris, Texas“.  Manje je poznato da je objavio nekoliko sjajnih knjiga pesama, poetskih priča i dnevničkih zabeleški.  Takvu zbirku,  u kojoj su objedinjeni ne-dramski tekstovi do „Krstrarenja rajem“  objavio je  “Šareni dućan“ iz Koprivnice. Ova knjiga je značajna jer je iskorak iz onog dramskog, što Šeparda određuje,  i sve zabeleške, nežne krhotine, narativne pesme i apstraktne verbalne konstrukcije jasno ukazuju da je Sem Šepard  krem američkog postmodernizma.  I, još nešto,  svi zapisi su životni kredo kojim je autor obeležio američko iskustvo u proteklih, evo skoro 5 decenija.

Nosio sam led Nini Simone. Uvek je bila ljubazna. Zvala me je „Mileni“. Donosio bih joj čitava velika siva plastična kolica puna ldeda da rashlađuje viski. Skinula bi svoju blond periku i bacila na pod. Ispod, njena prava kosa bila je kratka kao da je ošišana crna ovca. Oglulila bi veštačke trepavice i prilepila ih na ogledalo.  Kapci su joj bili  debeli i obojeni u plavo. Uvek bi me podsetili na jednu od onih egipatskih kraljica kakve sam viđao u National Geographicu. Mokra koža joj se sjajila.  Ogrnula bi plavi peškir oko vrata i nagnula napred naslonivši oba lakta na kolena. Znoj joj se slivao sa lica i kapao na crveni betonski pod među nogama….. Napolju na ulici još uvek sam čio njen glas kako se probijao kroz zidove: Bilo bi rajski vratiti se kući tebi….

šareni dućan je bio vrlo inventivan u opremanju knjige, svaku pesmu i svaki zapis, lirsku crticu, prati ilustracija. Tako su priložene fotografije automobila,  omiljenih albuma, muzičara,  koltova, američkih pejsaža, aviona, političara….

Da si još uvek ovde/Zagrlio bih te/ Protresao ti kolena/ Duvao u oba uva

Ti, koja si pisala k’o zmaj/ Šta li ti se uvuklo u žile/ Koja te to zelena krv/ Otplavila u propast

Da si još uvek ovde/ Rasparao bih tvoj strah/ Da visi sa tebe/ U dugim trakama/ Dronjci užasa

Okrenuo bih/Prema vetru/ Svinuo ti karlicu preko kolena/ Grizao ti zatiljak/

Dok ne bi otvorila usta životu.

Ovo nema veze sa Šepardom, ovo je jedan od mojih omiljenih bendova, a i takpe je, konačno. Smorio sam se za kolajnu.

Genesis

  Sveto Pismo je more

Koje može da prepliva jagnje,                                   

A da se udavi slon“  (Sv. Grigorije Bogoslov)

Knjiga postanja je knjiga zapisanog Predanja naše ljudske i svetske istorije. Beršit – jevrejski naziv prve knjige Sv. Pisma  Starog zaveta, kao i imena ostalih knjiga u Tori (Zakonu, Petoknjižju) nije prvobitan, nego je  naziv prve knjige iz koje je  uzeta njena prva reč: Be-rešit ‘U-početku’.  U talmudskoj literaturi knjiga se naziva Knjiga Dela Početka.  Poslednja knjiga Biblije je Otkrovenje Jovanovo i ona govori o ispunjenju onoga što je, ovom, prvom knjigom, započeto. 

Sveto Pismo Starog Zaveta prevedeno je,  počev od 3.v. pre Hrista i nadalje, na grčki jezik (LXX) od strane aleksandrijskih Jevreja, znalaca grčkog jezika, i to je najstariji, najbolji, najtačniji prevod jevrejskog teksta, koji je u vreme prevođenja, a pre konačne Masoretske redakcije (vek posle Hrista) postojao i postoji do danas. 

Studijski prevod prve knjige – Knjige postanja, uporedo sa jevrejskog (MT- masoretskog) teksta i grčkog prevoda Sedamdesetorice mudrih ljudi (LXX- Septuaginta),  uradio je Episkop Hercegovački Atanasije, koristeći se dobrim poznavanjem jevrejskog, grčkog, slovenskog i drugih jezika na koje je Sveto Pismo do sada prevođeno. Septuaginta je bila vekovima jedina Biblija Crkve, sve do Jeronimonovog prevoda na latinski (Vulgata), koji se zatim nametnuo Zapadu, mada ni tada nije usvojena cela Biblija samo sa jevrejskog (Psaltir).  Filon Aleksandrijski je smatrao jevrejske prevodioce LXX prorocima i jerofantima, a ne samo prevodiocima.  Ruska Pravoslavna crkva je zvanično odobrila prevod St. Zaveta sa jevrejskog na ruski tek 1875. godine, kada je prevod štampan, uz oštro protivljenje crkvenih zvaničnika.

Prevod Knjige postanja urađen je u dva stubca: u jednom je masoretski, a u drugom tekst  Septuaginte. Prevod je propraćen i kraćim objašnjenjima – sholijama, filološkog, istorijskog, geografskog i sličnog sadržaja, koristeći stara i savremena objašnjenja i komentare uglednih biblista,  sa  jakim osloncem na kanon, ali izuzetno dobro urađenim jer se pominju i predanja i daju filozofski osvrti i tumačenja.

Kada se dođe, na primer, do Glave 22. Knjige Postanja o Žrtvovanju Isaka sledi sholija:

„Božje iskušenje pravednoga i vernoga Avraama da prinese na žrtvu sina Isaka, koga je toliko želeo kao naslednika, i koga mu je Bog toliko obećavao i najzad u starosti dao, bila je nečuvena i do tada najveća drama.  Poznato je da je od ovog događaja protestant Kirkegor napravio čitavu svoju, iskrenu, ali tipično zapadnu „filozofiju egzistencije“,  kao strepnje i agonije.  Razlog Kirkegoerove anksioznosti: kriva vera, ili tačnije: blagodetni doživljaj vere, vere u Boga, a bez Boga (živoga).  Jevrejsko predanje vezivanje Isaka za žrtvovanje naziva se Akedah, i taj događaj se poštuje kao simvol žrtve radi Boga, ali ne ljudskih žrtava jer su one u Sv. Pismu zabranjene. Hristos je postradao, a Isak nije stradao jer je bio preobraz Hrista. Ali je on uplašio, strah zadao ljudima, jer je bila za divljenje nova tajna: sin vođen od oca na goru za klanje. Isak ćuti vezan kao ovan, nije se uplašio noža, niti se ustrašio vatre, nego je nosio u sebi preobraz Hrista.  „

  Kod Karavađa Isak izgleda prestravljeno, da je i mene strah. Dugo mi se motala sterotipna priča o  razlozima iskušavanja  odanosti  pravednika,  a stvar je u strahu. Slon.

Jevanđelje po Judi

„On mora da umre da bi spasio naš narod…“

Prema istorijskim podacima, na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, Konstantin je priznao samo četiri jevanđelja: po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Niko među njima nije bio jedan od Dvanaestorice. Hrišćanska crkva ova četiri jevanđelja priznaje kao Sveto pismo. To su pripovesti o svemu što je Bog učinio za ljudski rod za života, propovedanja i vaskrsnuća Isusovog. Zbirka spisa, napisana na koptskom jeziku, koju crkva nije prihvatila, ispisana je najpre na grčkom (Codex Thacos), postala je dostupna javnosti 1999. godine. Varnavino jevanđelje  se čuva u Beču, postoji u jednom rukopisnom primerku i tamo je pohranjeno već dva veka.

Po čemu se jevanđelje Jude Iskariotskog razlikuje od dogmatskog. U dokrtrini marijanskog učenja stoji Marijino doživotno devičanstvo. Juda je, kao i svaki strogo vaspitani Jevrejin, mogao da prihvati Isusa samo kao prvorođenog u zakonitom braku. Neka učenja Isusova razlikovala su se od čvrstog učenja Tore,   Dvanaestorica apostola su se često preispitivala i čudila Isusovim odlukama, a najviše Juda. Liberalno gledanje na Sabat, prekoravanje i incident na pijaci koji se po zakonima Izrailja poštuje, dodirivanje žene ( Isusovo dodirivanje žene koja mu nije supruga moglo bi se smatrati kršenjem pobožnosti, bilo je zabranjeno i da žene poslužuju za stolom; čovek ni pod kakvim okolnostima ne sme dozvoliti da ga služi žena bila ona odrasla ili dete). Isus je učio bogatog pobožnog mladiča da sve svoje bogatstvo raspodeli sirotinji, ali je, opet, drugom prilikom bogatom lihvaru, krvopiji, dozvolio da zadrži polovinu svog bogatstva. Juda je o tome razmišljao. Kao blagajnik, morao je da se stara o tome da pet hiljada ljudi bude nahranjeno sa pet riba, a Juda nije bio čudotvorac. Da li gladan čovek koji veruje u Boga može da bude sit? Naravno, ako veruje u čuda.
Kao onaj koji je dobio zadatak od učitelja, Jovana Krstitelja, da bude Isusov sledbenik, Juda je očekivao uspostavljanje Davidovog prestola. Za njega je Isusova žrtva bila bespotrebna, i od trenutka kada je Isus prorokovao sopstvenu smrt i vaskrsnuće, Juda se trudio da njegov učitelj ne stigne u Jerusalim. Da bude sačuvan. Više od svega, žudeo je za slobodom svog naroda. Po jevrejskom verovanju JHVH će podići sina Davidovog koji će obnoviti kraljevski presto u Jerusalimu. Isus nikada nije prihvatio ulogu vladara i vojskovođe; on je lečio grešne i bolesne, a greh i bolest se po knjizi Samuilovoj smatraju jedino u vlasti Boga. I Konstantinova jevanđelja kažu da su Isusa učenici sledili upravo u nadi da će uspostaviti novo carstvo. Juda ne veruje da je Isus Sin Božji, kao što se tvrdi u jovanovskoj tradiciji, i kako je definisano na saboru u Nikeji i u Kehedonu. Juda veruje u mesijanskog sina Božjeg na osnovu Psalma.
U redosledu događaja u Jerusalimu sva 4 jevanđelja pišu isto, ali sa razlikom u vremenskom dešavanju, jedino vaskrsenja nema u Markovom jevanđelju, mislim, niko nije video vaskrsle. Juda nije izdao Hrista, nikako ga nije prodao za 30 srebrnjaka, jedini je pored žena (koje su uvek najviše u veri) sledio Hrista i posle osude do Golgote, svi su se apostoli razbežali, neki uečenici i goli, bez gaća, a ostale su žene. Juda se nije obesio (Knigama je zabranjeno), živeo je dugo, a kako je završio, piše o tome Venijamin Iskariotski, sin Judin, može da se čita.

Knjiga je opremljena identično kao i matično londonsko izdanje; odličan prelom, posebnu draž čine crveni istaknuti delovi teksta koji su direktni citati ili parafraze Biblije u prevodu autora.

Kako je knjiga objavljena prošle godine, jako su mi zanimljive izostale reakcije, čak i ljubitelja bestselera. Oni nisu aprirorno loši, to zna svako dete. Judina priča je priča o veri, veri u čoveka, boga, narod, svoju zemlju. I, priča o prijateljstvu. Postoji malo dobrih priča o prijateljstvu, najbolja je Gilgameš, a ni Juda nije loš.

Izdavači i otkup knjiga

Od fudbala do seksa

Dragana MATOVIĆ, 1. novembar 2007 („Večernje novosti“)

APSOLUTNI hit među bibliotekarima, na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture za otkup knjiga, je “Šta vam majka nikad nije rekla o seksu” Hilde Hačerson, u izdanju “Platoa”. Uzeli su čak 660 primeraka ! Ovo izdanje ženama daje “informacije koje su im potrebne da bi donosile odgovorne, obrazovanjem motivisane odluke o tome kada, sa kim i kako da izraze svoju seksualnost”!
Na konkursu je najbolje prošao italijansko-srpski izdavač “Evro-Đunti”, saznaju “Novosti”. Otkupljeno je 7.483 primerka njihovih izdanja u vrednosti od 6.258.935 dinara. Sa samo tri naslova slovenački izdavač “Mladinska knjiga” (registrovan i na ovim prostorima) našao se na drugom mestu – bibliotekari su kupili njihove knjige za 4.253.000 dinara. Na trećem je “Plato” sa 13 naslova, a otkupljeno je 3.139 primeraka njihovih izdanja u vrednosti od 4.227.270,50 dinara.
Podsetimo, po prvi put sredstva za otkup, od 90 miliona dinara, nisu obezbeđena iz budžetom predviđenog fonda za ovu svrhu, već iz Nacionalnog investicionog plana. Izdvojeno je dva puta više novca nego prošle godine!

Komisija u koj su bili Aljoša Mimica, Borislav Radović, Donka Špiček, Milan Vlajčić, Milan Vukomanović i Radoš Sekulović pravila je širi spisak naslova. Posebno je vodila računa da publikacije treba da budu od izuzetnog značaja za kulturu. Brinuli su da se na spisku sa koga su bibliotekari birali naslove nađu vredna i dragocena dela i nisu pristali da, kao prethodnih godina, “dele milostinju” pojedinim izdavačima.Komisija nije gledala ni cenu knjige. Posebnu pažnju poklonili su upravo kapitalnim i skupim izdanjima. Od 117 izdavača (prošle godine ih je bilo 131) otkupljeno je oko 400 naslova (prethodne godine je bilo dva puta više).

Izuzetno dobro prošli su izdavači dečjih knjiga. Bibliotekari su kupili 7.312 primeraka od ponuđenih 12 naslova, u izdanju “Buklenda”, u vrednosti od 3.175.848 dinara. Najmlađi članovi biblioteka ostaće uskraćeni za izdanja “Kreativnog centra”, ne zbog stroge komisije, već zato što je izdavač zaboravio da pošalje knjige na konkurs. Interesantno je da ni slikovnice nisu prošle, saznajemo, jer je komisija zauzela stav da je retko koje dete od tri godine član biblioteke.

Mada se na širem spisku našlo samo jedno izdanje “Mona i Manjane” – “Istorijski atlas sveta”, ovaj izdavač je više nego dobro prošao. Otkupljena su 403 primerka ove veoma luksuzne i skupe knjige, za koju će izdavač dobiti čak 2.659.000 dinara! Njihovo kapitalno izdanje Larusove enciklopedije “Tajna društva” nije uvršteno na spisak, jer je državna komisija procenila da ne treba otkupiti delo u kome se govori i o Al Kaidi!

Na listi za otkup našlo samo 16 naslova “Narodne knjige”, što je u odnosu na prethodne godine višestruko manje. Otkupljeno je knjiga u vrednosti od 1.284.533 dinara. I drugi izdavači sa velikom produkcijom, poput “Lagune” i “Alnarija”, prošli su loše. Od “Lagune” je kupljeno 1.525 knjiga za 730.247 dinara, a, među kapitalnim izdanjima “Alnarija” najviše pohvala komisije dobila je njihova “Enciklopedija fudbala”. Komisija je konstatovala da su oba izdavača, saznaju “Novosti”, poslala izdanja iz prthodnih godina, što nije bilo u skladu sa pravilima konkursa.

Desetak naslova “Stubova kulture”, među kojima su knjige Vide Ognjenović, Radoslava Petkovića, Jovice Aćina, Miodraga Matickog, Davida Albaharija, Ljubomira Simovića, Svetlane Velmar-Janković, otkupljene su za 1.650.355 dinara. Bibliotekari su odabrali 2.650 knjiga u izdanju “Čigoje”, u vrednosti od 917.865 dinara. Najviše su tražene “Ludosti uma” Ratka Božovića. Od “Paideie” otkupljena su samo tri naslova za 478.000 dinara.

Deset “Kliovih” naslova bibliotekari su uzeli u 3.266 primeraka i vrednosti od 3.056.000 dinara. Od “Geopoetike” najviše su kupovali romane Orhana Pamuka, tako da će ovaj izdavač zahvaljujući otkupu dobiti 1.266.372 dinara, a od “Derete” su otkupljene knjige za 2.248. 000, od “Rada” za 1.284.533.

Zavod za udžbenike bibliotekama je prodao 6.308 knjiga za 4.221.736,4 dinara, a “Službeni glasnik” 3.150 primeraka za 3.631.151 dinara. U Srpskoj književnoj zadruzi su veoma zadovoljni otkupljenim knjigama u vrednosti od 1.178.000 dinara. Izdanja beogradske “Prosvete” i Matice srpske, nažalost, neće biti otkupljena. Nisu poslali knjige – nisu znali za otkup(?!).
Tri kapitalna dela kuće “Draganić”, monografije “Svetila Fruške gore” Dinka Davidova i “Manastir Privina Glava”, kao i Dela Jovana Sterije Popovića, otkupljena su za 1.500.000 dinara. Mali izdavač “Jasen” je sa pet knjiga zaradio 1.745.000 dinara, a otkupljene su knjige i od zrenjaninske “Agore”, “Kairosa” , kruševačke “Gutenbergove galaksije”, Eparhije šumadijske, novosadskih “Ljubitelja knjige”, vršačkog KOV, pančevačkog “Malog Nema”, kraljevačke “Povelje”, čačanske “Legende”.
Na kokurs su se javila i dva domaća distributera – “Buk bridž” i “Krug” i prošla.
“Novosti” saznaju da, ukoliko izdavač ne bude imao dovoljno primeraka pojedinih izdanja, ovog puta, neće moći ih zameni drugim naslovom. Većina bibliotekara je veoma zadovoljna što im je data šansa da sami biraju knjige za svoje biblioteke. Ali je bilo i onih, koji su nezadovoljni spiskom komentarisali da ne znaju na šta će da potroše pare.

VIDOJKOVIĆ ISPAO
ROMAN “Uspon i pad parkinsonove bolesti” za koji je Svetislav Basara ove godine dobio “Ninovu” nagradu našao se na listi za otkup. Takođe, otkupljena je zbirka stihova “Neznan” Novice Tadića za koju je dobio “Mešu Selimovića”, zatim “Pročitano u tvojim očima” Jovice Aćina, dobitnika ugledne “Vitalove” nagrade. Međutim, komisija nije uvrstila novi roman “Sve Crvenkape su iste” Marka Vidojkovića, koji je sa Aćinom podelio prošle godine ovu nagradu.

ZA BOLESNIKE I OSUĐENIKE
VEĆI deo knjiga koje su stigle u Ministarstvo kulture, na konkurs koji je poništen, biće poslat na Kosovo i Metohiju. Jedan deo je već u vrtićima, Zavodu za cerebralnu paralizu, Institutu za majku i dete, u Zvečanskoj, Kliničkom centru, Gerontološkom centru u Pančevu, KBC “Bežanijska kosa”. Čak su Kazneno-popravni domovi zahvaljujući poništenom konkursu, posle mnogo godina, osvežili svoje biblioteke.

PRVI PUT
NA spisku za otkup publikacija, po prvi put, našao se i Dom kulture “Sveti Sava” u Leposaviću. A, takođe prvi put, otkupljene su knjige i novopazarskog izdavača verske literature “El kelmaha”.

Marojević uživo

Igor Marojević je jedini predstavnik Srbije na festivalu “Književnost uživo” koji se, u organizaciji Hrvatskog društva pisaca i PEN Centra, po četvrti put održava u Zagrebu od 2. do 6. novembra. Učesnici ove manifestacije su etablirani autori iz celog sveta: Žan Klod Bernar, Mišel Degi, Žan Pjer Balpe, Žan Lik Paran (Francuska), Patricija Vaskoto (Italija), Keri Šoun Kejs (SAD), Lase Sederberg (Švedska), Erik Stinus (Danska), Diter M. Gref (Nemačka), Anhela Garsija (Kolumbija), Mohamed Magani (Alžir), Haris Vlavianos (Grčka), Sergej Gandlevski (Rusija), Tugrul Tanjol (Turska), ali i nekoliko pisaca iz Hrvatske, te po jedan iz Srbije, Slovenije i Makedonije. Srpski učesnik, Marojević, nastup će imati 5. novembra, i on će osim čitanja podrazumevati autorski intervju koji će s njim pred publikom voditi predsednik Hrvatskog PEN centra, pesnik Zvonko Maković. Kao i prošlih godina, festival će obezbediti ediciju knjižica koje će dvojezično reprezentovati svakog učesnika po jednim autorskim radom i biografijom 

Srbija je inspirativna za trilere

Разговор са поводом: Дејан Зечевић, редитељ  

                      Србија је инспиративна за трилере

Након два месеца пуковник Војно безбедоносне агенције се буди из коме. Не сећа се ничега што има везе са његовим досадшњим животом. Покушавајућу да састави матрицу, сазнаје да је имао жену и сина. Човек који тврди да му је најбољи пријатељ открива му прошли идентитет, али  други човек тврди да поседује информације о смрти његове породице. Главни јунак пристаје да се упусти у игру коју му нуди полицајац….

 Ово је синопсис  новог филма Дејана Зечевића „Четврти човек“  чије је снимање завршено 20. фебруара, након девет недеља. Продукцију филма радила је кућа „Викторија филм“ и копродуцентске куће „Тиволи Филмпродакшн“ и „Концепт филм“,   уз финансијску подршку  Минисарства за културу Републике Србије,  и уз помоћ Филмског  центра Србије и МУП-а.    Ауторски део екипе, поред  редитеља и сценаристе Дејана Зечевића чине и Бобан Јевтић, косценариста,  Горан Воларевић,  диретктор фотографије, Тијана Марић, сценограф, Петар Марковић, монтажа.  За глумце у филму Дејан Зечевић каже да их је бирао не само по осећају, већ и  по томе какво је њихово виђење сценарија након читања.  Улоге у  „Четвртом човеку“ поверио је : Николи Коју,  Драгану Петровићу, Богдану Диклићу, Марији Каран, Драгану Николићу,  Борису Миливојевићу, Семки Соколовић Берток, Миодрагу Крстовићу,  Феђи Стојановићу, Власти Велисављевић,  Бори Ненић и Јакову Јевтовићу. У фим ноар-у који се одиграва у паралелном свету тајних служби тече старомодна прича о морерним временима.  Морална бајка у Београду, транзиционој Србији.   

*Како је настао сценарио за овај филм и да ли наслов има неке везе са филмом „Трећи ћовек“ Керола Рида?

-Покушавајући да нађем прави наслов за садржај мог филма,  назив  се сам наметнуо. Он има везе са филмском причом, али онда се наметнула једна паралела која ми се учинила врло шармантном, с обзиром да је култни филм Керола Рида „Трећи  човек“  један врло познати трилер и,  онда,  та једна паралела ми се учинила занимљивом и одлука је пала да се филм зове „Четврти човек“.  Наравно, можда ће доћи до промене назива филма у некој фази, али засад ми се наслов допада  и мислим да врло лепо одсликава садржај филма. Сценарије пишем тако што ми падне на памет нека идеја, а онда, када прође недељу дана, а мени се и даље чини да је та идеја добра, тада  почнем да пишем. У раду на  сценариjу,  након тих недељу дана, прикључио ми се колега Бобан Јевтић. Сценарио смо саставили без неких великих идеја како ће се ствари касније одвијати и када ће доћи до реализације. Онда се појавио конкурс, нашли смо и продуцента и за кратко време кренули са снимањем по принципу „Хајде да видимо шта ће бити“. 

·                    Често за Вас кажу да имате отклон према тим жанровским клишеима. Експериматисали сте са формом документарног филма у играном филму, радили сте комедију,  снимили хорор филм…

Не могу да се бавим жанром као што то ради неки мој амерички колега. Ја волим жанрове, и ако узмем неку жанровску матрицу то подразумева и да морам да је прилагодим себи, публици и нашем простору.  У том смислу, онда можда настају неки хибриди. Покушавам да нађем неке форме које ми омогућавају да се изразим и то је све. 

 ·                    Тема Четвртог човека је  злочин, осећај кривице и проблематизовање казне.  Која је главна идеја Вашег фима?

-У овом тренутку, пошто се ради о трилеру, не бих желео да опткривам превише јер ћу тиме покварити задовољсво које има публика када иде у биоскоп да гледа трилер. У том смислу, у филму постоји мистерија, параноја, и герално, поставља се питање неких злочина и неке кривице.  Сматрам да мој посао причање приче и волим да ослушкујем мишљења како неко доживљава нешто што сам ја направио. 

 *Коју емоцију очекујете од гледалаца? Да ли имате поруке филмовима?

- Не, не правим поруке, јер сматрам да уметност не треба да шаље директне поруке. Она треба да помери и уздрма, отвори неке хоризонте и постави неко питање, да ти лупи шамар, каже да свет може да се гледа и са неке друге стране.  У том смислу нема директне поруке,  и мислим да ће овај филм, без обзира на жанровску одредницу трилер, бити врло емотиван  у смислу да ће понудити врло јаке , експресивне и интензивне емоције. У то сам готово сигуран јер знам како смо сами,  радећи филм,  и снимајући одређене ствари,  преживљавали гледајући глумце како пролазе кроз одређене ствари,  које можда много више личе на драму него на трилер. 

АНТ.

*Колико је  Србија инспиративна за трилере?

-Нажалост, ужасно је инспиратнвна.  Наравно, ми смо прво смислили причу, о чему се ту ради, ко је главни јунак, а онда, током писања, почели смо да га смештамо у неке реалне околности,  и схватили да ствари постају врло сликовите са аспекта приказивања нашег душтва.  Не мислим да је овај филм претерано амбизиозан у давању неких метафора, просто је реалан. Мислим да смо направили српски трилер. Када кажем трилер, можда прво помислите на неку филмску конструкцију која је пресликана са запада. Филм мора да има клишее и жанровске матрице, то је нормално и пожељно када се ради о жанровским филмовима, али,  на другој страни, филм је потпуно обојен нашом средином и мислим да ће у том смислу бити врло специфичан.

Филмографија:1993. Некрофилм (кратки играни)
1995. Пакет аранжман (омнибус, прича: Ноћ без сна)
1996. Дечак из Јунковца
1998. Купи ми Елиота
2002. Т.Т. Синдром
2002. Мала ноћна музика
2003. Добре намере (ТВ филм)

Intervju je rađen nešto pre njegove postprodukcije u Beogradu. Na velikom ekranu  je ubedljiv; odličan scenario koji samo na trenutke liči na Borna; odlična gluma.