Decenijama nakon što je snimljen, upornošću i borbom mladih ljudi, koji su su na FDU u Beogradu učili o filmu, gledajući na času kadrove iz Jovanovićevog dela,  film“Mlad i zdrav kao ruža“ prikazan je na najpre FEST-u, a kako je najavljeno, uskoro ga očekuje premijera i  na RTS-u.  Nije za utehu  što je do pre tri godine Jovanovićevo ime bilo nepoželjno u zvaničnim institucijama koje se filmom kod nas „bave“,  velika stvar je još uvek isterati, makar i na mišiće,  dobre i plemenite stvari do kraja.  U znak poštovanja prema Joci Jovanoviću,  evo o čemu smo razgovarali pred premijeru na FEST-u pre nepune dve godine.

 ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ, РЕДИТЕЉ

  ХТЕО САМ ДА БУДЕМ СВЕДОК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Редитељ, сценариста, монтажер и теоретичар филма  Јован Јовановић – Јоца, рођен је у Београду 1940. године. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Његов дипломски средњеметражни играни филм „Изразито ја“  проглашен је најбољим страним филмом  у свим категоријама на Фестивалу младих аутора у Њујорку ( у жирију су, поред осталих, били  Стивен Спилберг, Енди Ворхол,  Мајкл Николс, Питер Богданович). Документарни играни средњеметражни филм  „Колт 15 Гап“ награђен је на  наколико филмских фестивала, ушао у Антологију  филмова фестивала у Оберхаузену, а амерички историчар филма  Барнау га је уврстио у своју књигу „Историја светског документарног филма!  Почетком 90-их  Јован Јоца Јовановић одлази у Љубљану где предаје на  Филмској школи.  Ускоро се очекује излазак из штампе његове две књиге „Филмско мишљење, основи филмске режије“ и „Специфичности драматургије филма“.  Филмски редитељ особеног рукописа, Јован Јовановић, снимио је 1971. године један од најзначјнијих филмова модерне српске кинематографије  „Млад и здрав као ружа“ у којем глуме  Драган Николић, Данило Бата Стојковић и Алаксандар Гаврић.  Домаћој филмској публици познат је и као аутор филма „Пејзажи у магли“ и низа документарних филмова.  Након 35 година у бункеру, „Млад и здрав као ружа“ у препуној сали Центра „Сава“ доживео је овације, док је Жири ФИПРЕСЦИ  43. ФЕСТ-а доделио Специјално признање филму .  Ускоро се очекује и улазак филма у домаће биоскопе, као и ДВД издање овог филма.

• Господине Јовановићу, како бисте жанровски окарактерисали филм „Млад и здрав као ружа“?

-Мислим да филмови морају бити жанровски. Морају да имају прецизну причу, да имају жанровског јунака, када је реч о филму „Млад и здрав као ружа“ – то је криминалистички филм  о једном младом преступнику који не бира средства да  живи онако како сам жели, изван неког морала,  Ничеалистички, то је воља за моћ.

• Ви овде моралност постављате као принцип слободе?
• - Светом криминала владају они који су биолошки јаки и имају веома јаку социјалну интелигенцију и који немају никакве моралне задршке да би остварили своје циљеве. Мене је занимао проблем криминализације света, ми морамо да знамо да је на почетку 21. века цео свет нека врста криминалне џунгле. Грађански морал практично нигде не функционише, и онда се суочавамо са једном врстом лицемерства. Сaвез белих људи и западне цивилизације се показао као један свет лажних моралних вредности.

• Те 1971. године какви филмови су снимани у Југославији?
• Није било оваквих радикалних филмова као што је то „Млад и здрав као ружа“. Нису се уопште снимали филмови коју су окренути животу и реалности. Филмови су били неке литерарне приче, ниједан није био окренут истраживању реалности, а тек кроз истраживање се долази до неких истина.
• Филм је приказан на Филмском фестивалу у Пули 1971. да би након приказивања у Београду био забрањен. Како је прошао ту прву цензуру?
• - Филм има цензурисани картон, он је тада, у време када је настао био веома шокантан, јер показује да се у да се тадашњој Југославији појављује једна генерација младих криминалаца које користи Служба државне безбедности за своје интересе. Оно што је нарочито шокирало људе је, што на крају филма главни јунак каже „Ја сам будућност Југославије“, дакле будућност је насиље, оружје, дрога, криминал… Криминогени елементи су будућност земље. Увек постоје такозвани душебрижници, заправо, групе за притисак које је филм шокирао, без обзира што је приказивао истину. Ја сам имао проблем и када сам радио и документарни филм о наркоманима. „Пејзаже у магли“ је Савез бораца хтео да забрани, они су тврдили да не постоји наркоманија и да је неће ни бити. Једва сам успео да и овај филм не буде забрањен. Ја нисам допринео да овај сада филм „Млад и здрав као ружа“ буде приказан. Захваљујући једном млађој генерацији филмскох критичара који су сазнали за филм, дошли су до копије и по њима, ради се о једном генијалном филму. Они мисле да је то један филм снимљен у духу најбољих америчких филмова, Драган Николић изгледа као америчка филмска звезда. Скоро 5 година, ови млади људи су упорно покушавали да јавност види овај филм.
• -
• Ваши филмови „Изразито ја“ и „Колт 15 Гап“ доживели су изузетан успех у Америци. Као изразити таленат доживели сте судбину да као такав не будете препознати у сопственој средини?

-Да, ја сам снимио филмску причу као у  „Таксисти“, али седам година пре Скорсеза. Мој  је снимљен 1969.  и био је дистрибуиран у Америци. То је филм о једном младом  човеку који хоће да пуца на људе, практично исто као што ради Де Ниро, и мој филм је добио награду у свим жанровима као најбољи страни филм. Након Скорсезеовог филма отишао сам у америчку амбасаду и рекао да је овај други плагијат, на шта сам добио одговор да то јесте тако али да ја немам заштићен сценарио, што је, такође, била истина.  „Колт 15 Гап“ је филм о једном марксистичком фанатику  и филм о томе да  југословенска радничка класа никда неће доживети срећну будућност, већ ће ући у беду. Већ тада  је кренула  нека привредна криза у Југославији, ја сам се руководио књигом економисте Поповића  који је тврдио да  је Југославија практично банкротирала  крајем 50-их, и да је земља практично живела на инфузијама.  Привредни колапс је био узрок и каснијем грађанском рату.

Мене су трипут звали да идем у Америку, и да сам отишао, вероватно бих тамо остао. Али, ја сам имао једну дилему, иако ми је била понуђена Фулбрајтова стипендија, и да приказујем своје филмове у Америци и држим предавања о филму на универзитетима, ја сам остао јер сам хтео да будем сведок једног времена и да забележим шта се дешавало у Србији и Југославији.  Проблем са комунистима и социјалистима у Југосдлавији је био тај што су они изградили један систем медиокритета и хтели су да униште свакога ко је био талентованији. То је био свет конформиста, а не свет слободоумних људи. Ја бих био најсрећнији када би било могуће да живимо у неком иделаном  комунистичком друштву, али то је немогуће и нереално.  У књизи „Сакривено лице југословенског филма“ ја сам направио генезу како је политичка партија Југославије изманипилисала медије. Ту се види да је идеологија продуковала национализме, да је СК под привидом пролетерског интернационализма у Југославији, резултовао коначним грађанским ратом. У кинематографију су улазили људи који о њој ништа нису знали, којима је било најважније да буду морално – политички подобни, били су неталенти. Снимани су партизански филмови који су неретко приказивали фалсификоване историјске чињенице , као што је то на пример филм „Битка на Неретви“ Вељка Булајића.

• Колико пратите новију кинематографију у Србији ?
• - Пратим онолико колико могу, али мислим да новији филмови не говоре практично ништа о драми која се дешава у Србији .

Сценарији су конструкција реалности или су покушаји  као „Зона Замфирова“ или „Ивкова слава“ екранизације литературе, али је питање колико су филмски занимљиви.  Мислим да фимска уметност захтева да филм буде ангажован. Ја имам пуно искуства и много сам разговарао са публиком која увек подржава моје филмове. Људи ван граница ове земље желе да виде нове филмове из Србије  који су истинити!