SK- u ponedeljak Dan+

Prvo, užasno je toplo, jezivo prevruće, od glave do pete. Iako svake godine kažu da su popravili sistem ventilacije, menja direktor partije, ali ne i ventilaciju. Organizacija kao i uvek. Pljeskavice, takođe. Ali, ono što  daje razloga za brigu je neuporedivo manje izdavača i  izlagača nego ranijih godina, bez obzira kakve podatke saopštili u nedelju. Mali izdavači su brojnijij, istina,  neki su po prvi put na Sajmu, ali ta je slika varljiva:  oni koji se godinama trude da opstanu, podbacili su u broju i kvalitetu novih naslova.  Menja se i pregrupisavanje najvećih, ali to nije razlog za brigu čitalaca.  Geopoetika ima najbolje naslove. Nema novog Ostera, ali kako saznajemo, rukopis je stigao kod beogradskog izdavča, pa mu se treba i nadati, u skorije vreme.  Nadam se samo da je bolji od Skriptorijuma i Bruklinske revije ludosti. Ako nije, neću više da ga čitam.   Clio se na Sajmu  predstavlja standarno  kvalitetnim bibliotekama, bez odstupanja. Paidea bi, nažalost, više da  govori o pirateriji sopstvenih naslova, nego što radi, jeste, zato našima stalno poručuju na susretima po velikim svetskim sajmovima: niko nikada nije imao copyright na Malog princa, jednu od najčitanijih knjiga u Srba, da ne pričamo mi sad tu o pravima i prevodima.  3:2 za Bajern.   Dobro, da ne širim temu.  AAAAA,  DA,  NOVI PELJEVIN  „Empire V“ ili  Ампир „В“ kod ovih, kako ih zove moj ortak „narkomana“ iz Plato-a. Viktor car.  Pohvala Platou na ažurnosti, prošle godine je roman objavljen u Moskvi.  Stubovi kulture novi Albahari „Ludvig“.  Laguna, „San o ljubavi i smrti“, Filip  David. Dve divne knjige. Lepa vest i za Rende: Vlada Arsenijević je postao urednik i direktor predstavništva zagrebačke IK „VBZ“ koja neguje  mlade autore sa ex Yu prostora, i ne samo to, uskoro  reizdanja onih Markesovih knjiga,koja su mnogi beogradski izdavači štampali,  a zatim  zaboravili da obnove.

Bruka na otvaranju- naplaćivanje ulaznica. Sličan propust desio se pre tri godine, pa je usledila pljuvačina, pa su se stideli, pa su se povukli na dve godine, nisu smeli da pominju naplaćivanje na otvaranju.  Sad nema ni kritike. Ovo je najsterilniji Sajam od Prvog Milenijumskog u org. G17 +. Kao i svake godine, organizator će „pokloniti“ slobodan dan, u ponedeljak.

     

 U nedelju u 18, 00 na štandu Lagune,  najbolji srpski pisac mlađe generacije, Miomir Petrović, potpisivaće svoj novi roman „Libansko leto“.  Podrška iz kraja, a  ko nije čitao „Lisičje ludilo“, prekor…

Pet decenija od smrti Nikosa Kazancakisa

Nikos Kazancakis (1883-1957) je najveće ime savremene grčke književnosti. Njegov izuzetno obiman književni opus čini 11 romana, šest knjiga putopisne proze, 20 drama, deset filmskih scenarija, tri knjige posvećene filozofiji, više knjiga za decu, kao i ep „Odiseja u 33 333″ stiha. Dva puta je nominovan za NN.

Novi broj NIN-a sadrži lep  feljton posvećen Kazancakisu. Priču su priredili Dejan Aničić i Vladimir Bošković. Kao izvor korišćen je intervju profesora neohelenistike, Pitera Bina, kao  i pregled Kazancakisovog  dela, životnih okolnosti i uverenja sa kojima je stvarao veliki pisac. Autor ovog drugog teksta je profesor savremene grčke i vizantijske istorije na londonskom King’s koledžu, Roderik Biton.

Nikos Kazancakis je primer izuzetnog umetnika koji je svoj vek proživeo intenzivno: između nacionalizma i zova internacionalnih daljina, od lenjiniste do simpatija za vođe fašizma, pa od neprijatelja nemačkih okupatora do podržavaoca komunističkog pobunjenika Markosa, od đaka obrazovanog u hrišćanskim školama do poštovaoca darvinizma; od pravoslavnog vernika do osobe ekskomunicirane iz Crkve. Neverovatna biografija i iskustvo koje je modernom dobu podarilo „Grka Zorbu“ i dileme Isusa Hrista u trenucima raspeća na Golgoti. „Grk Zorba“ i „Poslednje Hristovo iskušenje“ poznatiji su kao filmovi koji su režirali Majkl Kakojanis, odnosno Martin Skorseze, nego kao knjige na kojima su zasnovani.  Država Grčka koja je sa svojim podanikom imala „i dobra i zla“ proglasila je Godinu Nikosa Kazancakisa. Nedavno je i u Beogradu obeležena ta godišnjica, koja se navršava ovih oktobarskih dana.

Roman „Poslednje iskušenje“ je delo žestoke strasti i okrutnih zbivanja, nastalo u doba tzv. Kazancakisovog francuskog perioda, u kome je bio pod velikim uticajem Ničea i Bergsona. Kao i u svojim poznatim romanima „Hristos ponovo razapet“ i „Kapetan MIhalis“ pisac se suprotstvlja društvenim dogmama. Ta cela borba sublimirana je epitafom „Ne plašim se ničega, ne nadam se ničemu, slobodan sam“.  Centralna tema Iskušenja je ljubav i pitanje nije li ona više oblik postojanja i nije li to razlog da ona ne sme biti žrtvovana. Na to je stavljena dogmatska primedba da se na to pitanje mogu dati samo „jeretički odgovori“, anatemisala ga je ne samo pravoslavna, nego i katolička crkva. Ova prva odbila je da ga sahrani po pravilima pravoslavnog verskog obreda.  Tu se sad vraćamo da konstataciju Pitera Bina „Za nekoga ko misli da je svaku reč u  Svetom pisu napisao Bog lično, Kazancakis nikada neće biti prihvatljiv“.

 Za mene je tag Kazancakis kada Entoni Kvin kaže Alenu Bejtsu, dok ga na kritskoj plaži uči da igra sirtaki: Ti si najbolji čovek koga sam upoznao, ali nisi dovoljno lud. 

 A evo šta kaže  Kazancakis o čoveku koji mu je, pored Homera, Bergsona i Ničea, najviše pomogao u njegovoj borbi “ Zorbas me je naučio da volim život i da se ne bojim smrti. Kada bih danas mogao izabrati duhovnog vođu, sigurno bih izabrao Zorbasa. Imao je sve što je potrebno piscu da bi se  potpuno izrazio. Slučajni susret sa njim okončao je moj dotadašnji promašen život“. Kazancakis sreće Zorbasa u Pirejskoj luci i vezuje se za njega čudnom privrženošću.  Roderik Biton kaže da je pravi Zorba bio radnik iz Makedonije koga je upoznao za vreme Prvog svetskog rata. Sa njim je Kazancakis jedno vreme pokušavao da otvori rudnik lignita, što je i opisano u knjizi. I u misiji spasavanja Grka sa područja Kavkaza poveo je sa sobom Zorbu.

U poslednjih 20 godina javila se čitava jedna nova generacija  Kazancakisovih čitalaca: među progresivnim teolozima protestantskih crkava Amerike i Engleske. Kroz dela Dona Kapita, Dombrovskog, Midltona i drugih, Kazancakis počinje da izrasta u model za određenu liniju razvoja hrišćanske misli koja nastoji da pomiri biblijsku doktrinu sa naukom, darvinizmom.  Bilo da se čitaju samo kao pripovesti zbog njihove imagitivne snage, ili sa namerom uspostavljanja filozofskih i religioznih uvida koji bi mogli da pomognu hrišćanstvu da se pomiri sa naukom,  šuma romana Nikosa Kazancakisa danas nudi bogato i plodno štivo koje odgovara zahtevima novog veka, tvrdi Biton.

Šta je malo ripovanja među prijateljima

Izvesno vreme kompanija Apple je, koristeći marketing,  ohrabrivala ljude da pomoću softvera Mac i mogućnosti za snimanje kompakt diskova personalizuju svoje muzičke zbirke.  Oglas „Rip. Mix. Burn.“ osmislila je  kompanija Chiat – Day, ista agencija koja je kreirala čuvenu orvelovsku TV  kampanju za računar „Mekintoš“, emitovanu tokom Prvenstva u američkom fudbalu 1984. Slogan „ripujte, miksujte, narezujte“ pogodio je industriju zabave u najosetljivije mesto,  i kasnije je povučen.  Tako je, do danas, muzika ostala duša…piraterije.

 Sa podnaslovom  “Kako sukobi oko intelektualne svojine ugrožavaju naše lične slobode, naše poslovanje i  svetsku privredu“ autori se bave problemom  piraterije u najopštijem smislu,  istorijatom, pojedinačnim slučajevima,  pojavnim oblicima, sve sa ilustracijama razmene datoteka,  tako da, oni koji to još ne znaju, mogu kroz primere da nauče,  tu su pregledi kompanija sa okvirnim podacima o njihovim moćima,  dešavanjima u zemljama trećeg sveta, da bi, u završnom poglavlju, dali i  svoja predviđanja koja se tiču budućnosti intelektualne svojine u 10 zaključaka:

 1. Ušli smo u svet bez pobednika

2. Zakoni o autorskim pravima nikad neće prestati da postoje

3.  Piraterija je promenila odnos između kupaca i prodavaca medija

4. To je kapitalizam, glupane (bez obzira na to što vi radite, na kraju dana neko mora da plati za korišćenje medija)

5. Zakoni i pravo presedana su klasici (jedan od saveta je pojedinačno aktivno učešće u oglašavanju borbe protiv piraterije, kroz sopstveni primer)

6. Globalizacija stvara zajednički imenitelj

7. Najveću prednost dati legalizovanju

8. Daj malo da bi dobio malo (stvoriti mali kompromis između pirata i medijskih mogula)

9. Etika je važna (briga za stanje ličnog morala u SAD)

10. Šta će izdavači masovnih medija uraditi: ponudiće nove mehanizme za isporuku preko neta,  kompanije će početi da iznose na tržište proizvode koji će omogućiti pravljenje ili kopiranje medija na sopstvenim formatima.  Lobiraće se na donošenju novih zakona.  Snabdevači treba da stvore nove zamene za piratizovani sadržaj, one koje se lakše koriste, jeftinije od originala jer – država koja se najmanje meša, najbolje vlada.

Knjiga najvećim delom tretira problematiku piraterije na američkom tržištu. Ono što je zanimljivo za nas, konkretno se tiče nekih primera regulative i zaštite autorskih prava.  Model koji će u dogledno vreme biti prihvaćen.  Knjiga je pisana popularnim  jezikom, bez dubljeg zalaženja  u tehničku problematiku,  kako  bi običan čitalac mogao se zainteresuje ili da ga određena pitanje zabave, ali i zamisle.  Borba protiv piraterije je još uvek borba sa ivice.

Proleterka

Još se sasvim pouzdano ne zna ko će, u ime domaćih pisaca, otvoriti 52. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu (kao da Sajam organizuju vanzemaljci),  ali je sasvim izvesno da će u ime počasnog gosta, Italije, na otvaranju obratiti spisateljica  Fler Jegi -    

Rođena je u Cirihu, a od 1968. živi u Milanu, gde objavljuje svoju prvu knjigu „Prst u ustima“.  Dobitnica je prestižnih evropskih nagrada „Bokačo“ i „Baguta“. Za Jegijevu slovi da je autorka posebnog senzibiliteta, dubokog i snažnog doživlja. Kritika hvali njen besprekorni stil, veliku preciznost iskaza i nemar prema književnim postmodernistima. U našim, serbskim formama, Jegi bi pripadala Ženskom kontinentu. Inače je bila član pro femine grupa.

Proleterka je ime jugoslovenskog broda, kojim Johanes i njegova ćerka odlaze na krstarenje po grčkim ostrvima, na putovanje koje bi trebalo da ih spoji, da vezu otac-kćer učini prirodnijom i bližom, ali grčka ostrva unose  zabune, Mediteran ne leči. Ćerka će otkriti da je istina o očinstvu poslednja prevara sveta. Liči na Homo Faber, ali nije.

Odlomak:

Proleterka je promenila pravac.  Ide ka Zadru. Jedan mornar, možda onaj isti koji me je zgrabio, ostao je teško povređen u toku noći. Sledećeg jutra bio je na nosilima. Milujem ga po licu, stežem mu ruku. Nosila su ukrcana na jedan patrolni čamac. I ja bih htela da napustim brod. Kapetan me vojnički pozdravlja.  Putnici su dobro. Nalazimo se u trpezariji na doručku. Potrebna su dva dana da bismo stigli u Grčku. Danas je potpuni mir. Ne vidim Johanesa, kao da je nestao. Kao i nepogoda. Neki putnici su se izvalili na ležaljkama. I ja takođe. Ne razmišljam ni o čemu. Ništa je stvar misli. Bića, samostalni glasovi, sećanja izvučena iz zaborava, slede zapljuskivanja talasa. Ništa nije praznina. Kao iz kandži grabljivice u letu, misli nam iskrsavaju u svest onda kada smo ubeđeni da ne mislimo.

Ars Cinema

Direktno iz štamparije, prošle nedelje su u ruke izdavača stigla prva tri primerka trećeg toma Istorije filma  Dejvida A. Kuka.  Očekuje se da knjiga bude u prodaji do kraja naredne sedmice, a obavezno će biti na štandu Clia (centralna Hala XIV, prvi štand sa leve strane).  Drugi tom Kukove Istorije završen je pregledom razvoja filmske umetnosti u istočnoevropskim zemljama (za bliži i detaljniji pregled, odlična knjiga: Najvažnija umetnost; Istočnoevropski film u 20.v.,  Mira i Antonjin Lim).  Sveobuhvatna istorija filma obrazlaže sve bitne aspekte stvaralaštva, društveno istorijske kontekste nastanka,  sa posebim osvrtom i detaljnom analizom filmova koji su snažno uticali  na karijere najpoznatijih reditelja.

          

Kako se edicije“Privatni život“ i „Čovek u istoriji“ završavaju objavljivanjem još nekoliko naslova, Clio će naredne godine posebnu pažnju pokloniti biblioteci „Ars Cinema“.  Najpre će biti objavljena „Analiza fim(ov) a“ Žaka Omona i Mišela Marija, profesora estetike i semiologije filma na Univerzitetu Sorbona.  Autori su se udružili i nastojanju da daju jasnu i konciznu analizu pojedinih filmova snimljenih posle 1970., uglavnom u Francuskoj i SAD.  Glavni predmet ove knjige je film, ali ona u odvojenom pogavlju razmatra i posebne slučajeve televizije, videa, spotova.

Značajan projekat biče posvećen italijanskom filmu. U istoriji XX veka značajno mesto pripada filmu, tehničkom i izražajnom instrumentu koji ume neposredno i živo da prikaže ne samo činjenice i događaje već i ideje, običaje, modu, individualne i kolektivne obrasce ponašanja.  Knjiga je zbornik radova sa skupa koji je organizovala Akademija nauka u Torinu i Nacionalni muzej filma, sa ciljem da se još jednom  razmotri analiza italijanskog filma i uticaj koji je on ostvario na društveno okruženje. U Beograd će, kako je najavljeno, povodom promocije knjiige Vek italijanskog filma doputovati i eminentni italijanski teoretičari.

Luk bez strele

 

 „Doduše, tokom obuke za tenkovskog strelca, koja me je celu jesen i zimu zatupljivala, nije se moglo čuti ništa o onim ratnim zločinima koji će kasnije izaći na svetlo dana, ali tvrdnja da nisam znao  ne može sakriti moju spoznaju da sam bio uključen u sistem koji je planirao, organizovao i sproveo uništenje miliona ljudi. Čak i kada bi mogli da me odgovore od aktivne sukrivice, ostaje do danas neizbrisiv ostatak koji se suviše lako naziva sukrivicom. Izvesno je samo da ću sa tim živeti ostatak godina“.

I pored očajnog prevoda i lekture, razumljivo.  Ovo je jedini pasus u knjizi, jedina završena misao u romanu koja se odnosi na lični odnos autora prema učešću u ratu, ukoliko izuzmemo onu koja govori o tome zbog čega je postao član Hiterjungenda i kako je, kasnije, bio odbijen u pokušaju da dobrovoljno pristupi  podmorničkim snagama Vermahta. U poslednjem pokušaju imao je 19 godina. Kao dečak, članstvo u Hitlerovoj omadini video je kao beg od kuće i sumorne atmosfere siromaštva i zajedničkog klozeta u jednoj Gdanjskoj četvorospratnici. Ostaje nejasno u biografiji kako je, za tako kratko vreme obuke (jesen -zima 1944-1945) postao prpadnik elitnih  oklopnih jedinica – SS Oklopne divizije („Panzer“) u koju su birani najbolji od najboljih,   kao tenkovski nišandžija. 

Zapravo, najveći nedostatak memoarske građe upravo čine magle u sećanju i  praznine u važnim periodima sazrevanja dečaka u mladića,  nevoljno pravljenje otklona na samo sećanje.  U trenutku kada se priseća kako su ismevali, kao dečaci, Geringa, i sećanje na druga u Hitlerjungendu koji je bio član Jehovinih svedoka,  svet, ili njegova ulica, i grad, ili Poljska  nisu imali nijednog njemu poznatog jevrejskog dečaka, ili ih je zaboravio. Nejasno je to pletivo.  Interesantno je i sećanje na Remarka, kod kojeg je bio na večeri; pitanje je da li bi bio njegov gost da je domaćin znao da je Gras bio pripadnik SS-a.  Ceo taj period, koji bi trebalo da baci novo svetlo na njegovo kasnije opredljenje,   zabeležen je u prvoj trećini građe, dok ostatak ima preciznu romanesknu strukturu, i nema veze sa učešćem u ratu. Ne može se iz sentimentalnog sećanja talentovanog i natrposečnog dečaka  izbrisati kako je sakupljao reprodukcije velikih umetničkih dela sa kutija šibica, ili sentimetalno vaspitanje koje je stekao  u knjigama iz majčine biblioteke. Lepo, setno, lirsko presijavanje ćiblibara jednog nadarnenog mladića. U građenju bildungsromana, deo priče o umetnosti je i najlepši i najtačniji. Gras nabraja i sećanja koja če kasnije biti motivi ili dobiti  literarno uobličenje.  Zbog toga, ova knjiga može biti i značajan putokaz za one koji se prvi put susreću sa Grasom, kao i za zaokruživanje čitalačkog iskustva.

 Niko nije očekivao da se Gras pospe pepelom, pitanje je ličnog integriteta čoveka.  Nije bilo neophodno ni saopštiti svetini. Deo zvanične biografije pre“ ljuštenja luka“ kaže da je bio zarobljen od strane američkih vojnih snaga, ali je tada bio niko i ništa, običan broj u dosijeu.  Književnost je nadnacionalna, pripada čovečanstvu,  ali je  pisac tokom celog svog života bio politički aktivan na sasvim različitim pozicijama od  polazišta. Grasu je aktivizam u Grupi 47 i čanstvo u Socijaldemokratskoj partiji Vilija Branta sigurno pomoglo da dođe i do onih čitalaca koji od književnosti zahtevaju angažovanost.  Oni danas mogu sa pravom kažu da ih je prevario,  da je običan konvertit.

 Uostalom, zar  laureat Nobelove nagrade nije rekao prilikom uručenja „Dužnost je građanina da drži otvorena usta“?  

Joca Jovanović: mlad i zdrav kao ruža

                                                                                                             

Decenijama nakon što je snimljen, upornošću i borbom mladih ljudi, koji su su na FDU u Beogradu učili o filmu, gledajući na času kadrove iz Jovanovićevog dela,  film“Mlad i zdrav kao ruža“ prikazan je na najpre FEST-u, a kako je najavljeno, uskoro ga očekuje premijera i  na RTS-u.  Nije za utehu  što je do pre tri godine Jovanovićevo ime bilo nepoželjno u zvaničnim institucijama koje se filmom kod nas „bave“,  velika stvar je još uvek isterati, makar i na mišiće,  dobre i plemenite stvari do kraja.  U znak poštovanja prema Joci Jovanoviću,  evo o čemu smo razgovarali pred premijeru na FEST-u pre nepune dve godine.

 ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН  ЈОВАНОВИЋ, РЕДИТЕЉ

  ХТЕО САМ ДА БУДЕМ СВЕДОК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Редитељ, сценариста, монтажер и теоретичар филма  Јован Јовановић – Јоца, рођен је у Београду 1940. године. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Његов дипломски средњеметражни играни филм „Изразито ја“  проглашен је најбољим страним филмом  у свим категоријама на Фестивалу младих аутора у Њујорку ( у жирију су, поред осталих, били  Стивен Спилберг, Енди Ворхол,  Мајкл Николс, Питер Богданович). Документарни играни средњеметражни филм  „Колт 15 Гап“ награђен је на  наколико филмских фестивала, ушао у Антологију  филмова фестивала у Оберхаузену, а амерички историчар филма  Барнау га је уврстио у своју књигу „Историја светског документарног филма!  Почетком 90-их  Јован Јоца Јовановић одлази у Љубљану где предаје на  Филмској школи.  Ускоро се очекује излазак из штампе његове две књиге „Филмско мишљење, основи филмске режије“ и „Специфичности драматургије филма“.  Филмски редитељ особеног рукописа, Јован Јовановић, снимио је 1971. године један од најзначјнијих филмова модерне српске кинематографије  „Млад и здрав као ружа“ у којем глуме  Драган Николић, Данило Бата Стојковић и Алаксандар Гаврић.  Домаћој филмској публици познат је и као аутор филма „Пејзажи у магли“ и низа документарних филмова.  Након 35 година у бункеру, „Млад и здрав као ружа“ у препуној сали Центра „Сава“ доживео је овације, док је Жири ФИПРЕСЦИ  43. ФЕСТ-а доделио Специјално признање филму .  Ускоро се очекује и улазак филма у домаће биоскопе, као и ДВД издање овог филма.

• Господине Јовановићу, како бисте жанровски окарактерисали филм „Млад и здрав као ружа“?

-Мислим да филмови морају бити жанровски. Морају да имају прецизну причу, да имају жанровског јунака, када је реч о филму „Млад и здрав као ружа“ – то је криминалистички филм  о једном младом преступнику који не бира средства да  живи онако како сам жели, изван неког морала,  Ничеалистички, то је воља за моћ.

• Ви овде моралност постављате као принцип слободе?
• - Светом криминала владају они који су биолошки јаки и имају веома јаку социјалну интелигенцију и који немају никакве моралне задршке да би остварили своје циљеве. Мене је занимао проблем криминализације света, ми морамо да знамо да је на почетку 21. века цео свет нека врста криминалне џунгле. Грађански морал практично нигде не функционише, и онда се суочавамо са једном врстом лицемерства. Сaвез белих људи и западне цивилизације се показао као један свет лажних моралних вредности.

• Те 1971. године какви филмови су снимани у Југославији?
• Није било оваквих радикалних филмова као што је то „Млад и здрав као ружа“. Нису се уопште снимали филмови коју су окренути животу и реалности. Филмови су били неке литерарне приче, ниједан није био окренут истраживању реалности, а тек кроз истраживање се долази до неких истина.
• Филм је приказан на Филмском фестивалу у Пули 1971. да би након приказивања у Београду био забрањен. Како је прошао ту прву цензуру?
• - Филм има цензурисани картон, он је тада, у време када је настао био веома шокантан, јер показује да се у да се тадашњој Југославији појављује једна генерација младих криминалаца које користи Служба државне безбедности за своје интересе. Оно што је нарочито шокирало људе је, што на крају филма главни јунак каже „Ја сам будућност Југославије“, дакле будућност је насиље, оружје, дрога, криминал… Криминогени елементи су будућност земље. Увек постоје такозвани душебрижници, заправо, групе за притисак које је филм шокирао, без обзира што је приказивао истину. Ја сам имао проблем и када сам радио и документарни филм о наркоманима. „Пејзаже у магли“ је Савез бораца хтео да забрани, они су тврдили да не постоји наркоманија и да је неће ни бити. Једва сам успео да и овај филм не буде забрањен. Ја нисам допринео да овај сада филм „Млад и здрав као ружа“ буде приказан. Захваљујући једном млађој генерацији филмскох критичара који су сазнали за филм, дошли су до копије и по њима, ради се о једном генијалном филму. Они мисле да је то један филм снимљен у духу најбољих америчких филмова, Драган Николић изгледа као америчка филмска звезда. Скоро 5 година, ови млади људи су упорно покушавали да јавност види овај филм.
• -
• Ваши филмови „Изразито ја“ и „Колт 15 Гап“ доживели су изузетан успех у Америци. Као изразити таленат доживели сте судбину да као такав не будете препознати у сопственој средини?

-Да, ја сам снимио филмску причу као у  „Таксисти“, али седам година пре Скорсеза. Мој  је снимљен 1969.  и био је дистрибуиран у Америци. То је филм о једном младом  човеку који хоће да пуца на људе, практично исто као што ради Де Ниро, и мој филм је добио награду у свим жанровима као најбољи страни филм. Након Скорсезеовог филма отишао сам у америчку амбасаду и рекао да је овај други плагијат, на шта сам добио одговор да то јесте тако али да ја немам заштићен сценарио, што је, такође, била истина.  „Колт 15 Гап“ је филм о једном марксистичком фанатику  и филм о томе да  југословенска радничка класа никда неће доживети срећну будућност, већ ће ући у беду. Већ тада  је кренула  нека привредна криза у Југославији, ја сам се руководио књигом економисте Поповића  који је тврдио да  је Југославија практично банкротирала  крајем 50-их, и да је земља практично живела на инфузијама.  Привредни колапс је био узрок и каснијем грађанском рату.

Мене су трипут звали да идем у Америку, и да сам отишао, вероватно бих тамо остао. Али, ја сам имао једну дилему, иако ми је била понуђена Фулбрајтова стипендија, и да приказујем своје филмове у Америци и држим предавања о филму на универзитетима, ја сам остао јер сам хтео да будем сведок једног времена и да забележим шта се дешавало у Србији и Југославији.  Проблем са комунистима и социјалистима у Југосдлавији је био тај што су они изградили један систем медиокритета и хтели су да униште свакога ко је био талентованији. То је био свет конформиста, а не свет слободоумних људи. Ја бих био најсрећнији када би било могуће да живимо у неком иделаном  комунистичком друштву, али то је немогуће и нереално.  У књизи „Сакривено лице југословенског филма“ ја сам направио генезу како је политичка партија Југославије изманипилисала медије. Ту се види да је идеологија продуковала национализме, да је СК под привидом пролетерског интернационализма у Југославији, резултовао коначним грађанским ратом. У кинематографију су улазили људи који о њој ништа нису знали, којима је било најважније да буду морално – политички подобни, били су неталенти. Снимани су партизански филмови који су неретко приказивали фалсификоване историјске чињенице , као што је то на пример филм „Битка на Неретви“ Вељка Булајића.

• Колико пратите новију кинематографију у Србији ?
• - Пратим онолико колико могу, али мислим да новији филмови не говоре практично ништа о драми која се дешава у Србији .

Сценарији су конструкција реалности или су покушаји  као „Зона Замфирова“ или „Ивкова слава“ екранизације литературе, али је питање колико су филмски занимљиви.  Мислим да фимска уметност захтева да филм буде ангажован. Ја имам пуно искуства и много сам разговарао са публиком која увек подржава моје филмове. Људи ван граница ове земље желе да виде нове филмове из Србије  који су истинити!

 

Petrović i ostale novine; jubilarni Bicklisti

Sinoć je u Galeriji „O3on“ Miomir Petrović predstavio svoj novi roman „Libansko leto“.   Trgovački, o romanu je govorio vlasnik Lagune, istovremeno dajući reč  da će njegova kuća negovati Petrovića kao malo vode na dlanu, predvidevši mu uskoro veliku slavu. Nepretenciozni Petrović nije hvalio svoje delo, on je već „Lisičjim ludilom“ uveo gospoštinu i vratio veru u savremenu srpsku prozu.  Vrsan pripovedač,  erudita,  Petrović i u novom romanu vešto barata istorijskim činjenicama smestivši radnju u Bejrut. Levanti: zemllje koje izlaze na Sredozemno more, a koje se nalaze istočno od Italije (Turska, Sirija, Izrael, Liban, Jordan, Egipat); levantinac, figurativno – prefigan čovek;  Srpski arhitekta srednjih godina, sin građevinara, arhitekte, dolazi u Bejrut u potrazi za ličnim identitetom. Ovoga puta nema parlalelne priče i vreme je sadašnje. Onoliko prošlo koliko zajedničke prošlosti dele prostori povezani ratovima i kulturološkim potresima. Ličnog i opšteg.  

 —

„Sećanja“, Aleida Marć  ( „Geopoetika“, Beograd, 2007)

U kafiću „La Revolution“ “ istog dana, juče, u Skadarliji, uz pesmu Komandante Če Gevara,  promovisan je novi naslov Geopoetike „Moj život uz Če Gevaru“ Aleide Marć.  Če je imao šetoro dece iz dva braka, i njegova druga supruga, gospođa Marć je podelila svoja sećanja na najvećeg revolucionara levice.  Ova knjiga je objavljena na srpskom jeziku kao svetska premijera, pre originala na španskom, a nakon izdanja u Italiji. Srpsko izdanje je ekskluzivno čak i u odnosu na italijansko jer se od ukupno 74 fotografija iz privatnog albuma Aleide Marć de la Tore, 29  ne može nigde drugde naći, do u ovom, srpskom izdanju. Nekoliko fotografija snimio je čak i sam Če.

Geopoetika smatra ovo izdanje krunom edicije „Intimna istorija“, i u čast velikog izdavačkog uspeha, Aleida Marć biće gost predstojećeg Sajma knjiga. 

—

„Fama o biciklistima“, Svetislav Basara („Dereta“, Beograd, 2007)

Danas u podne, Dereta je predstavila nove Bicikliste, reizdanje, naravno,  u čast dvadesetogodišnjice prvog izdanja. Pojavljivanje ovog romana pre dve decenije  smatralo se svojevrsnim društvenim i kulturnim incidentom: ideološki protivpožarci su objavili rat Maloj braći evanđeoskih biciklista Ružinog krsta. 

U ovom jubilarnom izdanju tekst romana dopisan je novim uvodom Svetislava Basare i tekstovima Davida Albaharija i Branka Kukića. Bilo je za očekivati da su za dve decenije tajnom društvu prišli još neki članovi, na kraju knjige je spisak starih ali i novoprimljenih biciklista.

Knjiga ima čak dva apendiksa. U prvom je data konstrukcija  objekta arh.Mihaila Jovanovića „Grad Vavilon veliki“, a u drugom je  Albaharijev tekst „U vozu“.

Tajni spisak članova Evanđeoskih biciklista grupa Jugoistok

Ežen Jonesko, Emil Siroan, Mirča Elijade, Miloš Crnjanski , Dragiša Vasić ,  Rastko Petrović, Miloš Pupin, Gavrilo Princip, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović, Stiv Tešić , Žarko Basara, Katalin Karadi, Srđan Dragojević, Gojko Tešić, Cola Dragojčeva, Predrag Marković,  Mihajlo Pantić, Kole Čašule. Slobodan Milošević, Paris Hilton,  Goranka Matić, Miloš Aligrudić, Teofil Pančić, Vojislav Koštunica, Hanka Paldum… (previše ih je, pa me mrzi da nabrajam)

„Pismo s kraja sveta“, Hose Manuel Fahardo („Geopoetika“, 2007)

Čitav roman ispunjava jedno pismo, a piše ga svom bratu Domingo Peres, bačvar, jedan od ljudi koje je Kolumbo ostavio na La Espanjoli 1492. godine, nakon velikog otkrića Amerike.  Lepu stranu pisma čine opisi predela te nove zemlje i njenih stanovnika. Onu ružniju, manje lirsku – odnosi sa domoricima, potraga za bogatstvom. Kombinacijom stvarnih i fiktivnih likova,  kao i stvarnih i izmišljenih događaja, autor kroz ovaj roman-pismo na nov način približava jedno od najznačajnijih otkrića u istoriji čovečanstva, sa svim svojim pozitivnim i negativnom posledicama.

—

„Traganje“, Nikos Temelis („Geopoetika“, 2007)

Ovaj roman je doživeo preko 80 izdanja od 1989. godine kada je prvi put objavljen. Od dečaka Nikole do Nikos-efendisa teče život glavnog junaka, ispričan u romanu Traganje kroz šest priča različitih lica koje iz svog ugla opisuju njegov život u različitim periodima. Nikos kreće od Zagorja, preko Soluna, Limnosa, Mitiline i Kastra, gde završava svoj put.  Izuzetno pripovedačko umeće jednog od najvećih grčkih pisaca današnjice, univerzalne teme i vešto uobličena kompozicija.