Ja sam privremeni i ne baš previše nezadovoljni građanin jedne metropole koju smatraju modernom, jer je svekoliki  poznati ukus bio izbegnut u nameštaju i u spoljašnjem izgledu kuća, kao i u nacrtu grada. Ovde nećete moći da ukažete na trag bilo kakvog oblika praznoverja. Moral i jezik svedeni su – najzad! – na svoj najjednostavniji izraz.  Ti milioni ljudi,  koji nemaju potrebe da se poznaju, toliko liče jedni drugima po obrazovanju, poslu koji obavljaju i starosti, da taj životni tok mora da je višestruko kraći nego što to luda statistika nalazi za narode kontinenta.  Isto tako ja, sa svog prozora, vidim nove sablasti kako se miču u divljem i večnom dimu uglja – u našoj šumskoj hladovini, našoj letnjoj noći! – nove Erinije, ispred moje poljske kućice koja je domovina i sve moje srce jer tu sve liči na novo – vidim Smrt bez suza, našu marljivu kćer i sluškinju, jednu očajnu Ljubav,  i lepi Zločin kako pišti u blatu ulice.

 

Iluminacije, prozne pesme nastale na granici tišine, smataju se vrhuncem  Remboovog poetskog dela,  potpune pesničke zrelosti, najsnažnijim i najbogatijim izrazom onog što danas zovemo modernim poetskim izrazom.  U iluminacijama često neka slika ostane kao vizija, bez objašnjenja. Glavna odlika Remboovih poetskih vizija je konkretnost, sve one su građene od oblika, boja, sa precizinim afektima i efektima, posmatrač vidi, ali nije u stanju da prevede viziju u jezik kojim se stalno služi.  Kad otkrije u svom skučenom jezičkom registru i percepciji,  šta bi mogla vizija da znači, tumač likuje.  Uvek su udvostručeni sadržaju podsticaji vizija, oni mogu biti i banalni jer – sve je prizor.  Forma o kojoj je govorio Rembo postiže se potpunim poistovećivanjem života i poezije. Rembo je odlučio da poseduje „istinu u jednoj duši i jednom telu“, odričući se svakog vida komunikacije sa drugim „izvan sebe“, ali su potonje generacije nalazile  njegovoj poeziji mnogobrojne perspektive u čijem su se otkrivanju krila neslućena bogatstva.

Izreke               

Kad svet bude sveden na jednu crnu šumu za naša četiri začuđena oka – na jednoj žalo za dva verna deteta – na jednoj muzičku kuću za našu vedru naklonost – ja ću vas pronaći. Bude li na ovom svetu jedan jedini starac, spokojan i lep, okružen „nečuvenom raskoši“ – evo me kraj vaših nogu. Ostvarim li sva sećanja – budem li ono što vas veže – ja ću vas ugušiti.

Bottom

 Pošto je stvarnost previše trnovita za moj snažni karakter, nađoh se ipak kod svoje gospođe, u obliku velike svetloplave ptice što se zaleće na vence na tavanici i vuče krila u večernjoj tmini. Bio sam u podnožju baldahina što nosi njen omiljeni nakit i njena fizička remek-dela, veliki medved ljubičastih desni i dlake osedele od tuge, očiju punih kristala i srebra sa konsola. Sve postade senka i žarki akvarijum. Ujutro – beše pegava junska zora – ja potrčah sa polja, magarac, trubeći i mašući svojom žalbom, sve dok Sabinjanke iz predgrađa ne dođoše da mi se bace na rutava prsa.

Demokratija

Zastava kreće u gnusan predeo, i naš žargon guši jeku doboša. U središtima mi čemo hraniti najbezočniju prostituciju. Istrebićemo logične pobune. U zemlje zabiberene i raskvašene! – u službi najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja. Doviđenja ovde, bilo gde. Regruti dobre volje, mi ćemo imati zversku filozofiju;  za nauku neznalice, za komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi marš. Napred, put!