U vreme  nacionalne egzaltiranosti povodom teniskih pobeda, te plemenite igre  reketom  i lopticom, koja je podignuta na pijedestal državnih uspeha nacije i rodonačelništva teniske zemlje Srbije (aham, k’o što je i truba srpski nacionalni instrument),   podsetimo se viteškog sportskog duha  Miloša Crnjanskog.   Knjiga je odštampana uz podršku Fudbalskog kluba “Crvena zvezda” i ministarstva za sport i omladinu Republike Srbije 1995. godine.

Crnjanski je bio registrovan samo kao fudbaler  „Banata“, ali je bio aktivan u još 12 sportova! Igrao je za nekoliko fudbalskih klubova i fudbal će, pored boksa, ostati najeća sportska strast Crnjanskog.  Po povratku u Beograd, u svojim poznim godinama, mogao se često videti sam na ulici, ali zato nijedan važniji boks-meč ili fubalsku utakmicu nije propuštao.  Navijao je glasno, uživajući u sportskom nadmetanju. Ostao je zabeležena izjava Miodraga Buce Mirkovića , koji je ispričao:

Kad se Crnjanski vratio u Beograd, vrlo često smo se susretali, ponedeljkom pre podne, nedaleko od restorana „Vltava“ na Čuburi, i, onako s nogu, započinjali  s komentarima nedeljnih utakmica. Odmah bi me upitao: Koju je ocenu dobio Savić? Voleo je te razgovore. Odmarali su ga. Vidljivo je bilo da se podseća i svojih utakmica. Jednom smo zajedno išli na jednu utakmicu. Oduševio ga je stadion „Crvene zvezde“. Oči su mu se zacaklile od zadovoljstva dok je govorio – Koliko se toga ovde izgradilo . Znam i da je sa Princom išao na jednu utakmicu. Mislim da se radilo o susretu između Zvezde i Partizana. Oduševljavalo ga je rivalstvo između ta dva kluba. Upoređivao ih je sa onim u Engleskoj. Govorio je često kako bi voleo da vidi prvenstveni okršaj između Zvezde i Hajduka.  Crnjanski je iskreno bio privržen Zvezdi. Od igrača je isticao Dušana Savića. Svrstavao ga je u rasne centarfore, nalik na engleske… 

A ovako je  sve počelo, u Temišvaru 1898., gde je mali Crnjanski pokazao svoju ljubav prema biciklima. Kasnije je, u Rimu, ostavio mnogobrojne zapise o svojim vožnjama, uglavnom u društvu (molim bez aluzije na Famu o biciklistima)….  U Rimu se bavio i tenisom, imao je privatnog trenera i prvenstveno je zbog saveta lekara išao „da udara loptu“ . Sećanja o tenisu uglavnom se prepliću sa njegovim sećanima na neke žene, ostalo je tako zabeleženo da je više govorio  o nekim italijanskim lepoticama, nego o samoj igri. Ali je tenis i voleo da gleda i znao je dosta o njemu. Što se boksa tiče,  Crnjaski je ostavio jedan tekst, prilog za neku buduću antologiju o boksu u kojoj su radovi Hemingveja, Londona, Šoa, Sarojana, Milera, Majlera, Emona, Panjola, Luisa… Trener Milorad Gaković, poznatiji po nadimku Siki, profesionalni prvak Beograda 1924., o svojiom učenicima je govorio: Od svih mladića, najviše sam očekivao od Koče Popovića, međutim, najtalentovaniji, za boksera, što znači borca – takmičara, ipak je bio Miloš Crnjanski, koji nažalost nije dugo vežbao.O tučama je sam rado govorio i pisao, tako je u ovoj knjizi ostalo zabeleženo da je Dučić bio oduševljen pričama u umetničkim krugovima kako se Crnjanski rado mlati, pa mu je u susretima često izjavljivao komplimente na račun pesničenja.  Pamti se tuča Crnjaskog i Krleže u kafani. O Milošu Crnjanskom i sportu najbolje je čitati u Embahadama. Ova knjiga pruža pogled isključivo na široko sportsko srce pisca.  A interesovanja Crnjaskog bila su zaista beskrajna, pisao je čak i o surfingu…