Zrcala i Grbavci

 

Knjiga „Dubrovačka zrcala“ predstavlja izbor iz objavljenih, neobjavljenih i nedovršenih tekstova Milana Milišića, koji se pojavljuju 16 godina nakon pesnikove pogibije kada je vojska JNA bombardovala njegov rodni grad Dubrovnik. Poginuo je u svom stanu 5. oktobra 1991. 

  Milišić je, kako to sada govore, bio čovek dve kulture, dubrovački pesnik, Srbin, koji je pisao jezikom svog podneblja,  a svoja dela je objavljivao u Beogradu, Dubrovniku i Sarajevu.  Naslov knjizi dao je sam priređivač, a tekstovi su napisani u periodu od 1977. do 1990.  Veći deo njih se sada prvi put pojavljuje u javnosti.  U ovoj zbirci svojevrsnih eseja i svedočenja nalazi se i tekst štampan u  “Lausu“ pod naslovom „Život za slobodu“, zbog kojeg je Milišić bio uslovno osuđen na sedam meseci zatvora bez prava putovanja u inostranstvo (bio mu je oduzet pasoš).  Kažnjen je zatvorom  zbog priče o godinama koje su pojeli skakavci i dunda Mirku Šuštaru, Čehu, koji je godinama držao bife na Stradunu, jednom od mnogih koje će partizanski  preki sud lišiti prava na život.

„Dubrovačka zrcala“ se mogu posmatati kao tematski, zapisi podeljeni u celine, životne krugove.  U jednu celinu Ibrahim Hadžić grupiše one koji su opis ugostiteljskih objekata i konobara.    – Betula je mediteranski tip lokala okrenut ka ulici u kojem se po pravilu mogu konzumirati alkoholna i bezalkoholna pića, sendviči i kava. U njoj je šank sa nekoliko stolića  sa stolicama. Za šankom je žena koja toči i služi. Lako je ući i izaći, jer su vrata – kad god to vreme dopušta – širom otvorena. (ili je možda ipak lakše ući?). Ako nikad niste bili u betuli – ne očajavajte. U njima je pertificirana specifična forma življenja, koju je nemoguće dotaknuti luksuzom, bijedom, strahom, prohibicijom – bilo čim. Kad bi najednom posve nestalo pića, u betule bi se išlo. Na octo.

Drugi tematski krug u Zrcalima posvećen je ljudima, bez kojih nijedan grad nije grad. Tu je i omaž Danilu Kišu, i nešto što bi se moglo podvesti  pod lični obračun Milišića sa „književnom hajdučijom“.  Možda se u eseju „Spor“ najviše očituje Milišićeva lepota jezikoslovlja  – Pažljivom uhu neće promaknuti razlika u zvuku kojim se glasaju dva zelenka iz dubrovačkih zvonika. Prvi je onaj što izbija početak neparnih sati, uvijek prodorniji i, reklo bi se, nestrpljiv.  Drugi je muklog zvuka i doima se uvrijeđeno, bez obzira da li je sat dana ili noći, ljeta ili zima, vedrine ili kiše s jugom. Zbog te različitosti karaktera čini se da se dva zelenka neprestano spore: može li se išta protiv isključivosti koja se uvrežila duboko pod brončanu plantinu i oklope…

Milišić je, za života, objavio 10 knjiga,  izvedena mu je jedna drama u pozorištu. Posthumno,  objavljivan je, takođe, 10 puta, u  raznim izdanjima od Dubrovnika, Sarajeva , Zagreba. „Nastrana vremena“ objavio je SIC iz Beograda 1995.,  a „Treperenje“ Stubovi kulture 1997.  Milišić je, između ostalog,  prevodio i poeziju Teda Hjuza i Roberta Fosta.

———–

„Turnir grbavaca“ Lasla Blaškovića je roman u dnevniku, blogovanje na hartiji nastalo u zimu dec/jan o6/07. godine sa podnaslovom „Dnevne zapovesti“.  Grbavci su pozajmica od Česlava Miloša, koji je književnost nazvao upravo tako – turnirom grbavaca.  Za one koji prate Blaškovića i zapise u dnevničkoj formi sa mnogobrojim paralelalama, filmsko-knjiško-poetskim-dnevno- politikantstvo-žena – deca – pas-kravata-redakcija života i refleksija, i iz Podbare su ili okoline, eto „intimističke prisnosti“.

I’m Your Man

If you want a lover
I’ll do anything you ask me to
And if you want another kind of love
I’ll wear a mask for you
If you want a partner
Take my hand
Or if you want to strike me down in anger
Here I stand
I’m your man
If you want a boxer
I will step into the ring for you
And if you want a doctor
I’ll examine every inch of you
If you want a driver
Climb inside
Or if you want to take me for a ride
You know you can
I’m your manAh, the moon’s too bright
The chain’s too tight
The beast won’t go to sleep
I’ve been running through these promises to you
That I made and I could not keep
Ah but a man never got a woman back
Not by begging on his knees
Or I’d crawl to you baby
And I’d fall at your feet
And I’d howl at your beauty
Like a dog in heat
And I’d claw at your heart
And I’d tear at your sheet
I’d say please, please
I’m your manAnd if you’ve got to sleep
A moment on the road
I will steer for you
And if you want to work the street alone
I’ll disappear for you
If you want a father for your child
Or only want to walk with me a while
Across the sand
I’m your manIf you want a lover
I’ll do anything you ask me to
And if you want another kind of loveI’ll wear a mask for you

Edit, edit, znam da imam knjigu, evo je->   Snaga robova; preveo Vladislav Bajac (BIGZ, Beograd, 1981) ;  U njoj je 116 Koenovih pesama, sada, prelistavajući, među poslednjima u zbirci nalaze se jedna pod nazivom: Otišla si da radiš u U.N…pa da vidimo šta kaže: Otišla si da radiš u UN/ I postala špijun/ za jednu južnoamerički vladu/ jer ti ni do čega nije stalo/ i jer si govorila španski/ bilo je to nekoliko godina pošto smo vodili ljubav…………Smrt silama koje su uništile stil putovanja/ neka mucaju svoje ljupke tajne….Smrt vodama…Smrt Hunti….Smrt Pasoškoj kontroli… (lol…odustajem definitivno)….mislim, neke pesme, jednostavno ne treba prevoditi,  i samo su za slušanje Interesantno je da je pogovor napisao Milan Vlajčić, koji,između ostalog, kaže: Na izvestan način je u pravu američki kritičar Kelvin Bidinet kad kaže da su ove pesme izazovne i kad nisu ubedljive. Koenove pesme još uvek najbolje zvuče kad su jednostavne i ogoljene, kad nas ne opterećuje piščev napor da ih odene u zamorne retoričke sklopove. Ni ranije Koenove zbirke nisu bile ujednačene, ali ovog puta, ponekad u pokušaju da oblikuje zaoštren društveno kritički stav  prepoznajemo afektacije, krupne reči bez pokrića.Da je zbirka sastavljena koju godinu kasnije, Vlajčić bi možda pomenuo i Koenovu muziku koja je OST mnogih filmova. I’m Your Man je koristio Nani Moreti u Caro Diario,  kad je vozio vespu kroz Rim, pre nego što će ugledati Dženifer Bils….

Iluminacije

 Ja sam privremeni i ne baš previše nezadovoljni građanin jedne metropole koju smatraju modernom, jer je svekoliki  poznati ukus bio izbegnut u nameštaju i u spoljašnjem izgledu kuća, kao i u nacrtu grada. Ovde nećete moći da ukažete na trag bilo kakvog oblika praznoverja. Moral i jezik svedeni su – najzad! – na svoj najjednostavniji izraz.  Ti milioni ljudi,  koji nemaju potrebe da se poznaju, toliko liče jedni drugima po obrazovanju, poslu koji obavljaju i starosti, da taj životni tok mora da je višestruko kraći nego što to luda statistika nalazi za narode kontinenta.  Isto tako ja, sa svog prozora, vidim nove sablasti kako se miču u divljem i večnom dimu uglja – u našoj šumskoj hladovini, našoj letnjoj noći! – nove Erinije, ispred moje poljske kućice koja je domovina i sve moje srce jer tu sve liči na novo – vidim Smrt bez suza, našu marljivu kćer i sluškinju, jednu očajnu Ljubav,  i lepi Zločin kako pišti u blatu ulice.

 

Iluminacije, prozne pesme nastale na granici tišine, smataju se vrhuncem  Remboovog poetskog dela,  potpune pesničke zrelosti, najsnažnijim i najbogatijim izrazom onog što danas zovemo modernim poetskim izrazom.  U iluminacijama često neka slika ostane kao vizija, bez objašnjenja. Glavna odlika Remboovih poetskih vizija je konkretnost, sve one su građene od oblika, boja, sa precizinim afektima i efektima, posmatrač vidi, ali nije u stanju da prevede viziju u jezik kojim se stalno služi.  Kad otkrije u svom skučenom jezičkom registru i percepciji,  šta bi mogla vizija da znači, tumač likuje.  Uvek su udvostručeni sadržaju podsticaji vizija, oni mogu biti i banalni jer – sve je prizor.  Forma o kojoj je govorio Rembo postiže se potpunim poistovećivanjem života i poezije. Rembo je odlučio da poseduje „istinu u jednoj duši i jednom telu“, odričući se svakog vida komunikacije sa drugim „izvan sebe“, ali su potonje generacije nalazile  njegovoj poeziji mnogobrojne perspektive u čijem su se otkrivanju krila neslućena bogatstva.

Izreke               

Kad svet bude sveden na jednu crnu šumu za naša četiri začuđena oka – na jednoj žalo za dva verna deteta – na jednoj muzičku kuću za našu vedru naklonost – ja ću vas pronaći. Bude li na ovom svetu jedan jedini starac, spokojan i lep, okružen „nečuvenom raskoši“ – evo me kraj vaših nogu. Ostvarim li sva sećanja – budem li ono što vas veže – ja ću vas ugušiti.

Bottom

 Pošto je stvarnost previše trnovita za moj snažni karakter, nađoh se ipak kod svoje gospođe, u obliku velike svetloplave ptice što se zaleće na vence na tavanici i vuče krila u večernjoj tmini. Bio sam u podnožju baldahina što nosi njen omiljeni nakit i njena fizička remek-dela, veliki medved ljubičastih desni i dlake osedele od tuge, očiju punih kristala i srebra sa konsola. Sve postade senka i žarki akvarijum. Ujutro – beše pegava junska zora – ja potrčah sa polja, magarac, trubeći i mašući svojom žalbom, sve dok Sabinjanke iz predgrađa ne dođoše da mi se bace na rutava prsa.

Demokratija

Zastava kreće u gnusan predeo, i naš žargon guši jeku doboša. U središtima mi čemo hraniti najbezočniju prostituciju. Istrebićemo logične pobune. U zemlje zabiberene i raskvašene! – u službi najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja. Doviđenja ovde, bilo gde. Regruti dobre volje, mi ćemo imati zversku filozofiju;  za nauku neznalice, za komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi marš. Napred, put!                                                             

M.C. fudbaler i sportista

    U vreme  nacionalne egzaltiranosti povodom teniskih pobeda, te plemenite igre  reketom  i lopticom, koja je podignuta na pijedestal državnih uspeha nacije i rodonačelništva teniske zemlje Srbije (aham, k’o što je i truba srpski nacionalni instrument),   podsetimo se viteškog sportskog duha  Miloša Crnjanskog.   Knjiga je odštampana uz podršku Fudbalskog kluba “Crvena zvezda” i ministarstva za sport i omladinu Republike Srbije 1995. godine.

Crnjanski je bio registrovan samo kao fudbaler  „Banata“, ali je bio aktivan u još 12 sportova! Igrao je za nekoliko fudbalskih klubova i fudbal će, pored boksa, ostati najeća sportska strast Crnjanskog.  Po povratku u Beograd, u svojim poznim godinama, mogao se često videti sam na ulici, ali zato nijedan važniji boks-meč ili fubalsku utakmicu nije propuštao.  Navijao je glasno, uživajući u sportskom nadmetanju. Ostao je zabeležena izjava Miodraga Buce Mirkovića , koji je ispričao:

Kad se Crnjanski vratio u Beograd, vrlo često smo se susretali, ponedeljkom pre podne, nedaleko od restorana „Vltava“ na Čuburi, i, onako s nogu, započinjali  s komentarima nedeljnih utakmica. Odmah bi me upitao: Koju je ocenu dobio Savić? Voleo je te razgovore. Odmarali su ga. Vidljivo je bilo da se podseća i svojih utakmica. Jednom smo zajedno išli na jednu utakmicu. Oduševio ga je stadion „Crvene zvezde“. Oči su mu se zacaklile od zadovoljstva dok je govorio – Koliko se toga ovde izgradilo . Znam i da je sa Princom išao na jednu utakmicu. Mislim da se radilo o susretu između Zvezde i Partizana. Oduševljavalo ga je rivalstvo između ta dva kluba. Upoređivao ih je sa onim u Engleskoj. Govorio je često kako bi voleo da vidi prvenstveni okršaj između Zvezde i Hajduka.  Crnjanski je iskreno bio privržen Zvezdi. Od igrača je isticao Dušana Savića. Svrstavao ga je u rasne centarfore, nalik na engleske… 

A ovako je  sve počelo, u Temišvaru 1898., gde je mali Crnjanski pokazao svoju ljubav prema biciklima. Kasnije je, u Rimu, ostavio mnogobrojne zapise o svojim vožnjama, uglavnom u društvu (molim bez aluzije na Famu o biciklistima)….  U Rimu se bavio i tenisom, imao je privatnog trenera i prvenstveno je zbog saveta lekara išao „da udara loptu“ . Sećanja o tenisu uglavnom se prepliću sa njegovim sećanima na neke žene, ostalo je tako zabeleženo da je više govorio  o nekim italijanskim lepoticama, nego o samoj igri. Ali je tenis i voleo da gleda i znao je dosta o njemu. Što se boksa tiče,  Crnjaski je ostavio jedan tekst, prilog za neku buduću antologiju o boksu u kojoj su radovi Hemingveja, Londona, Šoa, Sarojana, Milera, Majlera, Emona, Panjola, Luisa… Trener Milorad Gaković, poznatiji po nadimku Siki, profesionalni prvak Beograda 1924., o svojiom učenicima je govorio: Od svih mladića, najviše sam očekivao od Koče Popovića, međutim, najtalentovaniji, za boksera, što znači borca – takmičara, ipak je bio Miloš Crnjanski, koji nažalost nije dugo vežbao.O tučama je sam rado govorio i pisao, tako je u ovoj knjizi ostalo zabeleženo da je Dučić bio oduševljen pričama u umetničkim krugovima kako se Crnjanski rado mlati, pa mu je u susretima često izjavljivao komplimente na račun pesničenja.  Pamti se tuča Crnjaskog i Krleže u kafani. O Milošu Crnjanskom i sportu najbolje je čitati u Embahadama. Ova knjiga pruža pogled isključivo na široko sportsko srce pisca.  A interesovanja Crnjaskog bila su zaista beskrajna, pisao je čak i o surfingu…  

Pozivnica za Šnit

 

Novi roman Igora Marojevića Šnit nudi prvu proznu obradu teme Zemuna u doba II svetskog rata kad je ovaj grad pripao „NDH“. Saživot Srba, Nemaca i Hrvata isprva je tolerantan da bi sve počelo da skreće prema istinskom vrtlogu. Posredstvom originalne forme „romana tabloida“ u kojoj je svako poglavlje u stvari novinski tekst (rubrike U gradskoj žiži, Izveštaj. Razgovor, Ljudi. Ljudi, Vesti…) slojeviti siže Šnita se brzo rekonstruiše: glavni junak, Zemunac Novak Maričić, dospeva u istovremenu ljubavnu vezu sa nemačkom novinarkom Karen Frost i Monikom Vranić, saradnicom zagrebačkog nedeljnika Spremnost. Rasplet ovog trougla nosi dvostruku porodičnu tragediju i beg Novaka Maričića, te opštu potragu za njim od Zemuna do Ravne gore. Sve to se odvija unutar tri „Ljubavne novele“ u kojima autor vešto simulira istoimeni žanr. Među ključnim likovima knjige su i jedan „nevidljivi“ partizan koji učestvuje u potrazi, kao i čuveni modni kreator Hugo Bos, istorijski poznat po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme. Maštovito, groteskno, potresno. (Laguna)

 Napomena: I.M. rođen u Vrbasu 1968, diplomirao srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio romane „Obmana Boga“ (1997), „Dvadeset četiri zida“ (1998), zbirku „Tragači“ (2002) , kao i zbirku priča „Mediterani“ (2006).

Roman „Obmana Boga“ preveden je na španski („H2O“, Barselona 2005), a zbirka priča „Tragači“ na makedonski jezik (Blesok, Skoplje, 2005). Priče su mu objavljene u antologijama i izborima srpske proze na više jezka. Napisao dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teeatar izvedena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Po njegovom romanu „24 zida“ u BDP-u izvedena je istoimena adaptacija. Za roman Žega dobio nagradu Stevan Pešić  i nagradu iz fonda Borislav Pekić. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Najmlađi je zastupljeni prozni pisac u poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića.

Marojević je Šnit (nem. Schnitt – parče, odrezak, kriška, kroj) napisao u andaluzijskom gradu Mohakar uz naklonost fondacije „Valparaiso“. 

Ne mislim da je “zavrnuo istoriji uši“, ali je neobično duhovit i pametno ironičan.

Filozofija osećanja

            Filozofsko polazište ove knjige je Sartrova „Skica za teoriju emocija“ iz 1939. godine.  Sloboda je suprotna određenosti, onom što reaguje i dela po utvrđenim obrascima kao kakav programirani robot. Ali, susrećemo se sa problemom jezičkih mogućnosti. Sam jezik opisuje predmete upravo tako što ih određuje, pomoću njihovih uvrđenih osobina. Jezički, sloboda je  jedna vrsta negativiteta, kao što se jezikom uopšte ne može opisati.  U onoj meri u kojoj smo slobodni, u toj meri se o nama ništa ne može reći, ne može se čak ni stvoriti predstava o nama, kako bi Sartr rekao

„Time što nismo nešto određeno, kao da nismo ništa – mi i jesmo jedno ništa“.

Ja postojim, kao sopstvo, kao svest i samosvest, kao ono što ima slobodu, ono što pravi izbor, ono što može da voli, misli, radi. Što se tiče odnosa duše i tela, Sartr ne pravi razliku između duše i tela, već između tela onakvog kakvim ga drugi vide, kao objekat i tela koje osoba vidi i doživljava., kao telo u kojem živi, zato kaže da je čovek biće-po-sebi. Mi nemamo samo neutralnu svest kojom registrujemo nas same, već i jedan angažovan odnos. Angažovani u odnosu prema ličnoj egzistenciji je, takođe, preduslov, da naša sposobnost da biramo, ima smisla.

 Sartr kao i Kirkegor govori da svest o slobodi prati strepnja.  Ona je u isto vreme žudnja i strah, u isto vreme radost i strah. Prvi put je o njoj govorio u jednom članku koji je napisao u vreme boravka u Berlinu 1933. i 1934., koji je objavljen pod naslovom „Transcendetacija ega“.  U vreme mobilizacije 1939. i 1940. godine, posle napada Nemačke na Poljsku, a pre napada na Francusku, Sartr je živeo mirnim vojničkim životom kao metereološki posmatrač iza francuske linije fronta,  tada je napisao i svoje refleksije na rad Hajdegera:

-Ako je Kirkegor bio u pravu kad kaže da je „mogućnost slobode“ strepnja, onda i ono što se desilo juče upućuje na strepnju. Naime, ja sam juče ujutru opet otkrio da sam u potpunosti bio slobodan da otkrijem parče hleba koji mi je konobarica donela, kao i to da sam bio slobodan da te parčiće potom stavim u usta. U ovome me ništa na svetu nije moglo sprečiti, čak ni ja sam. Uzdržavati se nije isto što i sprečiti samog sebe. Uzdržavati znači samo odlagati, ostati u neznanju, biti obuzet drugim mogućnostima

- Strepnja zbog ništavila je jednostavno strepnja zbog slobode.

Između onog „ja“ koje sam danas i onog „ja“ koje ću tek biti uvukla se jedna granica,  opet jedno ništa, jer se mi menjamo i ne možemo znati kakvi ćemo biti sutra.

Analiza Sartrovog tumačenja emocija, ništavila, slobode, nisu osnovna tema ove knjige.  Hans H. Grelan, profesor kvantne fizike, magistar filozofije, bavi se fenomenološkom filozofijom i terapeutskim radom. On formuliše u „Filozofiji osećanja“ sam predmet svog istraživanja – mesto i mogućnost izražavanja osećanja u životu pojedinca, ukazuijući na opasnosti koje mogu da nastanu  prilikom njihovog potiskivanja.  Da bi  pomogao čitaocima da razumeju, on mora poći od pojmova sopstva, slobode, ništavila, odnosa ja-druga osoba, ja i moje, posedovanja,  jastva, odnosa prema samome sebi, izbegavanja i životne laži. Posebno je interesantno poglavlje koje se bavi pitanjima  radosti i sreće, zaljubljenosti, saosećanja, tuge i plakanja. Sa stanovišta filozofije osećanja.

Iz ubistva u roman

Poljski pisac ubio pa napisao roman o tome

Poljski pisac krimića osuđen je na 25 godina zatvora jer je počinio ubojstvo po scenariju iz jednog svog romana. U svojoj knjizi iz 2003. godine Krystian Bala je u detalje opisao brutalno ubojstvo poljskog biznismena. Policija je otkrila da događaji opisani u romanu imaju brojne podudarnosti s neriješenim slučajem ubojstva iz 2000. godine, kada je u rijeci Oder u gradu Wroclawu pronađeno tijelo poslovnog čovjeka.Tužitelji su dokazali da je Bala ponižavao, mučio, izgladnjivao i naposljetku ubio svoju žrtvu, koja je imala ljubavnu aferu s njegovom ženom, prenosi Reuters. ‘Sud je osudio Krystiana Balu na 25 godina zatvora zbog ubojstva ljubavnika svoje bivše žene’, rekao je glasnogovornik suda u Wroclawu.Bala je izjavio vlastima da je do detalja o slučaju došao pomoću novinskih izvještaja te da je na tome stvorio radnju svog romana. Nije mu upalilo .Vest pre nego sto su prikupljeni dokazi i Bala osuđen… VARŠAVA – Naći granicu gdje prestaje realnost i počinje fikcija jeste osnovni zadatak porote u Poljskoj u suđenju književniku Kristijanu Bali, koji je optužen da je izvršio ubistvo identično onom koje je opisano u njegovom romanu „Amok“. Kristijan Bala tvrdi da je ubistvo koje je opisao u romanu „Amok“ zapravo inspirisano novinskim člancima o ubistvu poljskog biznismena Darijuša J. čije je unakaženo tijelo pronađeno u poljskoj rijeci Odri, u gradu Vroclavu. Smrt ovog mladog biznismena bila je više nego užasna. Prvobitna istraga pokazala je da je riječ o veoma popularnom, uspješnom i bogatom čovjeku.  Bez motiva i osumnjičenog, policija je bila potpuno zbunjena. I dok je policija pozivala sve one koji znaju nešto o ubistvu, pomaka u istrazi nije bilo. Prve godine istrage dobili su samo nekoliko mejlova. Pet godina kasnije, policija prima anonimni poziv. Osoba sa druge strane žice im je rekla da pogledaju knjigu „Amok“, koja je objavljena 2003. godine, tri godine poslije ubistva. Glavni inspektor Jacek Vroblevski bio je šokiran onim što je pročitao. Naime, knjiga je sadržavala neke od detalja koji su bili poznati samo policiji i ubici. Daljom istragom utvrđeno je da je Darijuš J. bio vrlo blizak poznanik Baline bivše žene. Ubrzo poslije toga, Bala je uhapšen. Policiji je rekao da je uzeo sve dostupne detalje ubistva, a one dijelove koje nije imao je izmislio. U principu, najgnusniji dijelovi su prema Balinim riječima izmišljeni. I dok je inspektor smatrao da je Balina priča prilično neuvjerljiva, morao ga je pustiti zbog nedostatka dokaza. Ipak, inspektor nije odustajao. Otkrio je da je svega četiri dana poslije ubistva, Bala prodao mobilni telefon, identičan model koji je imao ubijeni Darijuš. Osumnjičeni je u međuvremenu ponudio da ga testiraju detektorom laži i uspješno ga prošao. Ipak, ono što je zanimljivo, Bala je pri odgovorima koristio prilično duge pauze, što na neki način omogućava da se bez problema prođe detektor laži, odnosno zamaskiraju fizički znaci laganja. „Mislim da je tokom ispitivanja detektorom laži Bala koristio tehnike disanja koje koriste ronioci, s obzirom na to da je i on sam ronilac“, izjavio je inspektor Vroblevski tokom suđenja.Tokom suđenja svjedočila je i Balina bivša supruga, koja je potvrdila da je Bala bio opsesivan, te da je želio da kontroliše njen život, pa čak i poslije razvoda.Da li će sve ovo biti dovoljno da se dokaže da je Bala imao motiv da ubije Darijuša J. tek ostaje da se vidi u nastavku suđenja, koje je s pravom dobilo epitet suđenja decenije u Poljskoj. (Nezavisne novine)

Dok čekamo izdanje na srpskom jeziku i  da Amerikanci snime film o ovom nemilom događaju i sudbini poljskog pisca, podsetimo se neoekspresionističkog romana  “Pacov“ savremenog poljskog prozaiste,  pesnika i novinara,  Andžeja Zanjevskog,  čija je slava uveliko prešla granice Poljske. Piščeva žestoka imaginacija odgovara onome što je zapadna čitalačka publika prepoznala u  Trirovom Dogvilu: naobičnost žanra, bizarnost teme i alegoričnost junaka, kod Zanjevskog – pacova.  Fantastična ispovedna biografija glodara otkriva svu diskrimisanost jedne životnjske vrste, koja odvajkada živi pored čoveka.   Zanimljivost ovog romana potiče iz interesantnog pripovedanja, kao i iz mnogosmislenosti koju nosi u sebi, ali i piščeve odluke da što se smisla i simbola tiče ostane distancirani posmatrač. Da čitaocu prepusti mnogostruka učitavanja u rasponu od replika na istoriju ljudi do replika na čuvena dela Eliota, Kamija, Grina, Agota Krištofa…