“Pred vratima Evrope stoji čuvar. Jednog dana došao mu je čovek sa sela, muškarac, i zamolio ga da uđe u Evropu, na šta mu je čuvar odgovorio da sada ne može da ga pusti. Čovek se zamislio i upitao ga li će mu kasnije biti dozvoljeno da uđe. “Moguće je”, odgovara cuvar, “ali sada ne može”.
Pošto su, kao i uvek, vrata Evrope otvorena, a čuvar se malo pomerio u srtranu, covek se sagnuo kako bi video šta ima unutra. Čuvar je to primetio, nasmejao se i rekao: Ako baš toliko želiš, probaj ipak da uđeš bez obzira na moju zabranu. Ali zapamti, ja sam nosilac vlasti. Unutra je mnogo sala i ispred vrata svake stoji čuvar, a svaki ima veću vlast od prethodnog.
Čovek sa sela nije očekivao tolike teškoce, mislio je da je svakome i po svakom vremenu, omogućeno da uđe u Evropu. Ali kada je pažljivije pogledao čuvara i zapazio njegov preteći stav, odlučio je da malo sačeka dok ne dobije dozvolu. Čuvar mu je tada dao jednu hoklicu i rekao mu da sedne pored vrata. I on tamo sedi danima i godinama. Više puta pokušava da dobije dozvolu da uđe i dosađuje čuvaru svojim molbama. Čuvar ga često ispituje, o zavičaju i još koječemu, ali postavlja pitanja onako nezainteresovano, kako samo velicine umeju – i uvek mu odgovara da ne može da ga pusti unutra.
Tokom dugih godina covek netremice posmatra čuvara. Zaboravio je da postoje i drugi čuvari i ovaj mu se cini kao jedina prepreka na ulasku u Evropu. Kune nesrećne okolnosti – prvih godina bezobzirno i na sav glas, a kasnije, već ostareo, samo je mrmljao u bradu. Podetinjio je, a dugogodišnjim proucavanjem čuvara zapazio je cak i buve u kragni njegove bunde, pa i njih sada moli da mu pomognu i nateraju čuvara da promeni odluku. Na kraju i njegov vid slabi i već ne zna da li je oko njega mrak ili ga oči varaju. Sada, medutim, u mraku jasno razaznaje nekakav stalni blesak koji zrači kroz vrata Evrope. Ali nije mu preostalo još mnogo vremena da živi. U predsmrtnom casu sve pouke prošlog vremena se spajaju u jedno jedino pitanje koje dosad nije postavljao čuvaru:
Svi teže Evropi, je l’ da? Zašto za sve ove godine niko osim mene nije poželeo ovuda da uđe?
Cuvar je video da je coveku došao kraj i da bi njegov glas dopro do osuđenog, dreknuo je: Niko osim tebe nije mogao da priđe ovde jer je ovaj ulaz bio odreden samo za tebe. Sada idem da ga zatvorim!
Ne, ne grešite. Ovo je poznata prica o zakonu Franca Kafke iz njegovog romana “Proces”, piše Alek Popov, bugarski pisac, koji svet analizira iz perspektive uloge jezika i književnosti, pre svega, kao i uloge pisca, odgovornog promatraca i tumaca sveta. U navedenom eseju, Popov je reč „zakon“ zamenio sa „Evropom“.
Eseji nisu ništa drugo do razgovori sa citaocem. U Srba, osim kritickih ogleda, i stilskih vežbi razlicitih formi, oni nisu narocito cenjeni, niti prisutni, iako su eseji najslobodniji oblik licnog izražavanja na slobodne teme. A cini se da smo u slobodnim disciplinama najbolji. Rertoricki. Trebalo bi da pali, ali ne. Pa opet, citaoce koji su imali priliku da, u izdanju Geopoetike, procitaju prvu objavljenu knjigu, roman “Mislija London” Aleksa Popova, zbirku eseja “ Saputnik radikalnog mislioca” doživece bliskom. Popov je izbegao svaku pretencioznost teksta i, zanimljivošcu ideja, aktuelnošcu tema nije izbegao ozbiljan komentar. “Radanje teksta iz džungle”, “Književnost i stres”, “Pisac kao savest”, “Iznesite književni blok”, “Vrata Evrope”, “Blagostanje Zapada placeno je deficitom IStoka”, “Afera Buš – book”, “Darvin onlajn”, “Nacija u razvodu” govore o afrmaciji uloge pisca.
Hint za antologiju žanra:
“Engleski esej”, Veselin Kostic (SKZ, Beograd, 2003)
I u njoj eseji: Bekona, Hola, Feltama, Kaulija, Svifta, Beloka, Rasela, Stivensona, Kolridža, Šelija, Lema, Popa, V. Vulf, Adera, Hakslija…
