U svetu je,  prema nekim podacima,  snimljeno preko 100.000 ratnih filmova. Najveći  broj ovih fimova pripada kolevci moderne kinematografije-Americi. Uspon Holivuda omogućio je Prvi svetski rat, koji je privremeno eliminisao italijansku i francusku konkurenciju i obezbedio Americi prevlast na filmskom tržištu tokom narednih decenija. Dok je sa druge strane okena besneo rat,  otac Holivuda Dejvid Vork Grifit, snimio je  pricu o Američkom građanskom ratu i dogadajima nakon njega, pod nazivom “Radanje jedne nacije”. Nakon višedecenijskog traganja za epskom sagom, Grifit je u film,  osim svoje celokuopne imovine, uneo i svu svoju dečačku romantičnu zanesenost, oslikavajuci  agoniju koju je Jug pretrpeo da bi nacija bila rođena. Neočekivano, film je naišao na oštru reakciju javnosti- izbili su rasni nemiri u Bostonu, film je zabranjen u nekoliko americkih država uz zvanicno saopštenje da se ovo delo vređa 10 miliona Amerikanaca. Predsenik Vilson bio je prinuđen da javno porekne pohvalu filmu i izjavi kako je a tehnika upotrebljena u korist mutnih ciljeva.  No, to je ubrzo zaboravljeno.

 Grifit, koji je delo smatrao najvećim ikad snimljenim filmom i velikom epopejom američke nacije, za kratko vreme proglašen je filmskim genijem koji je u svet kinematografije uveo tehniku montaže paralelnih kadrova.  Scena ubistva Linkolna punila je srca Amerikanaca patriotizmom.

         Za Holivud Drugi svetski rat nije počeo kada i u Evropi, po nalogu države rat se Amerike nije ticao. Republikanac Martin Dis formirao je Komitet koji je imao za cilj snažnu antiratnu kampanju. Kada su SAD ušle u rat, svim rediteljima  su bila prosleđena strogo poverljiva uputstva da se drže što dalje od ratne realnosti i da,  po pozivu,  snimaju namenske filmove za podizanje borbenog morala.  Broj takvih filmova koji nikada nisu prikazani u bioskopu je ogroman.  Holivud je uvek bio u sprezi sa ideologijom, američka kinematografija nikada nije talija da je njeno moćno oružje.  Nacionalni heroji, zastave, vojnicka groblja, čine ikonografiju svakog američkog ratnog filma.

 Alen Duen snimio je 1949. godine film “Pesak Ivo Džime” o jednom od najkravavijih sukoba tokom Drugog svetskog rata. Scenu  koja prati trenutak kada trojica američkih vojnika dižu zastavu na vrh Suribači, videcemo 58 godina kasije u filmu “Zastave naših očeva” Klinta Istvuda.  Alen Duen je za potrebe  filma koristio ili iskoristio trojicu pravih vojnika: Rene Gegnona, Ajru Hejsa i Džona Bredlija, koji su u filmu “Pesak Ivo Džime“ zastavu podigli na Suribači po drugi put. 

Džon Vejn, koji tumači glavnu ulogu, trojici ratnih heroja daje instrukcije kako se podiže zastava. O ovom detalju, u filmu Klinta Istvuda,  koji prati biografije trojice vojnika nema reči. U sceni Duatovog filma je, inace, korišćena  originalna zastava sa Ivo Džime. Za fotografiju koju tom prilikom snimio, reporter AP-a  Džo Rozental dobio je Pulicerovu nagradu. 

    U Istvudovom filmu, trojica ratnih heroja ne žele da se eksponiraju u javnosti. Tek nakon smrti Džona Bredlija, sin pronalazi očevu zaostavštinu, objavljuje knjigu “Zastave naših oceva – heroji Ivo Džime” koja ubrzo postaje bestseler, i po kojoj Klint Istvud snima film. U isto vreme snimio je i film “ Pisma sa Ivo Džime” koja ceo dogadaj prati iz vizure japanskih branioca ostrva. 

 Rat u Koreji američka kinematografija nije propratila, Bio je to rat koji su Amerikanci mogli da prate preko TV ekrana.  Reditelje nije interesovao ni rat u Vijentamu, njihov prvi odgovor na filmskom platnu usledio je krajem 70-tih.  “Lovac na jelene”, “Apokalipsa sada”, “Vod” “Pismo kuci iz Vijetnama”,  “Dobro jutro Vijetname”,  “Grmljavina”, “Zemlja”, “Velika jeza”, “Prokletnici rata”, “ Roden 4. jula” i mnogi drugi, ilustrovali su  “Doba zebnje”  i preispitivanje opravdanosti ucešca u izgubqenom ratu.  Filmovi o Rambu su često tumaceni kao simbol Reganove i konzervativne Amerike koja koristi snažne, mišicave momke, da bi rehabilitovala maco vrednosti i otarasila se vijetnamskog osecaja krivice. 

 Naklonost gledalaca cesto se stiče melodramskim momentima. Krv i suze su provereni aduti. Novija dešavanja- ratovi u Iraku, Somaliji, teroristicki napadi na Njujork, inicirali su novi talas patriotskih filmova ( “Perl Harbur”, “Pad crnog jastreba”, “Marinci”…) . U svim novijim filmovima  vrednosti (patriotizam, hrabrost, posvecenost zajednici,  do kojih je Holivid decenijama  držao,  dolaze iz drugog plana. Amerikanci nikada ne dovode u pitanje niti omalovažavaju svoje naconalne vrednosti, pogogotovu nacionalne heroje na kojima pociva mit o Americi.  Ovaj obrazac  mogle bi  da slede mnoge starije nacije, umesto što cesto negiraju svoje sopstvene vrednosti.

N. Radović