Tango i grad

      Naslov originala „El cantor de tango“,  prevela Silvija Monros- Stojaković

“Jedan krug plesa se završio i parovi se razdvojiše kao da nemaju ničeg zajednickog. Bio sam zbunjen tim obredom odranije, još kada sam ga video na filmu, ali u stvarnosti je bio još čudniji. Između jednog i drugog tanga muškarci su svoje izabranice pozivali pokretom glave koji se činio ravnodušnim, ali nije bilo takav. Glumili su da ih ništa ne zanima tek da zaštite svoj ponos od mogućeg omalovažavanja ili odbijanja.  Ako žena i prihvati, obavezno namešta jedan uzdržani osmeh. Tek potom ustaje da bi muškarac mogao da dođe po nju. Kad muzika počne par stoji nekoliko casaka u mestu, jedno pred drugim. Za to vreme se i ne gledaju, valjda ćaskaju o beznačajnim stvarima. Potom, ples počinje čak pomalo brutalnim zagrljajem. Muškarac steže ženim struk i od tog trenutka ona počinje da uzmice. Žena stalno uzmiče. Ponekad, on se nadvija nad njom ili joj staje sa strane, obraz uz obraz, dok njegove noge izvode čitave vratolomije i slapove koje mora da sama izvede, izokrećuci znak. Ples iziskuje ogromnu preciznost i, nadasve, izvestan dar proricanja jer koraci ne slede predvidljivi red, nego su podložni improvizacijama onog koji vodi ili pak jednoj koreografiji beskrajnih kombinacija.

Među najbolje uigranim parovima ples poprima odredene pokrete snošaja. Reč je o nekakvom gimnastičkom seksu koji stremi savršenstvu atletike, premda ne mari za samu ljubav, čak ni erotsku. Pomislh kako bi bilo zgodno da unesem ta zapažanja u svoju doktorsku disertaciju, pošto potvrduje bordeljsko poreklo koje Borhes pripisuje tangu u prici “Evaristo Karijego”.

Nekoliko decenija unazad govori se o poeziji tanga.  Tango je amerikanizam. U poeziji tanga iz usmene tradicije često je korišcen lunfardo – šatrovacki govor predgrada Buenos Ajresa, prvobitno nastao u gradskom podzemlju, u zatvorima , među prestupnicima, kasnije se proširio među pripadnicima nižih društvenih slojeva.  Teme i motivi tanga i lunfrada su govori ulice i nasilja, ali i ljubavi nemirnih momaka iz predgrađa prestonice. 

Ime Tomasa Eloja Martineza , autora romana “Tango za Buenos Ajres” ne postoji u Leksikonu hispanoameričke književnosti  Ljiljane Pavlovic – Samurovic (“Savremena administracija”, Beograd, 1993).  Martinez je prvu knjigu “Roman o Peronu” napisao 1985. godine,  doživeo je  neslavnu sudbinu mnogobrojnih hispanoamerickih pisaca koji su živeli u izgnanstvu, deo života proveo je Venceueli, a danas predaje na Univerzitetu Nju Džersi. Istovremeno, poput svojih zemljaka rado je prevođen i čitan širom sveta.

Martinez odmotava mapu Buenos Ajresa, topografski i simbolički, faktografski podsecajuci na značajne ljude i događaje, ali Tango nije putopis, vec roman ciji je glavni junak doktorant koji sprema disertaciju o ogledima koje je Borhes posvetio korenima tanga. 

Odlomak o čitanju u Buenos Ajresu:

“…U prizemlju, knjižara je bila krcata knjigama, uostalom kao i sve knjižare koje videsmo te noci. Trideset godina ranije, Hulio Kortasar i Gabrijel Garsija Markes iznenadili su se što domaćice Buenos Ajresa kupuju “Školice” i “Sto godina samoce” kao da su testenina ili zelena salata, i što knjige stavljaju u ceger zajedno sa ostalim namirnicama. Primetio sam da Portenjci, žitelji Buenos Ajresa, te velike luke – na španskom puerto, i dalje čitaju onako halapljivo kao u to doba. Čitalačke navike su im, medutim, sada drukčije. Više ne kupuju knjige. Zapocinju knjigu u jednoj knjižari i nastavljaju njeno čitanje u nekoj drugoj, na svakih desetak stranica ili iz poglavlja u poglavlje, sve dok je ne procitaju. U tome po svoj prilici provode dane, a možda i nedelje.”

Eseji u tranziciji

“Pred vratima Evrope stoji čuvar. Jednog dana došao mu je čovek sa sela, muškarac, i zamolio ga da uđe u Evropu, na šta mu je čuvar odgovorio da sada ne može da ga pusti. Čovek se zamislio i upitao ga li će mu kasnije biti dozvoljeno da uđe. “Moguće je”, odgovara cuvar, “ali sada ne može”.

Pošto su, kao i uvek, vrata Evrope otvorena, a čuvar se malo pomerio u srtranu, covek se sagnuo kako bi video šta ima unutra. Čuvar je to primetio, nasmejao se i rekao: Ako baš toliko želiš, probaj ipak da uđeš bez obzira na moju zabranu. Ali zapamti, ja sam nosilac vlasti. Unutra je mnogo sala i ispred vrata svake stoji čuvar, a svaki ima veću vlast od prethodnog.

Čovek sa sela nije očekivao tolike teškoce, mislio je da je svakome i po svakom vremenu, omogućeno da uđe u Evropu. Ali kada je pažljivije pogledao čuvara i zapazio njegov preteći stav, odlučio je da malo sačeka dok ne dobije dozvolu. Čuvar mu je tada dao jednu hoklicu i rekao mu da sedne pored vrata. I on tamo sedi danima i godinama. Više puta pokušava da dobije dozvolu da uđe i dosađuje čuvaru svojim molbama. Čuvar ga često ispituje, o zavičaju i još koječemu, ali postavlja pitanja onako nezainteresovano, kako samo velicine umeju – i uvek mu odgovara da ne može da ga pusti unutra.

Tokom dugih godina covek netremice posmatra čuvara.  Zaboravio je da postoje i drugi čuvari i ovaj mu se cini kao jedina prepreka na ulasku u Evropu. Kune nesrećne okolnosti – prvih godina bezobzirno i na sav glas, a kasnije, već ostareo, samo je mrmljao u bradu. Podetinjio je, a dugogodišnjim proucavanjem čuvara zapazio je cak i buve u kragni njegove bunde, pa i njih sada moli da mu pomognu i nateraju čuvara da promeni odluku. Na kraju i njegov vid slabi i već ne zna da li je oko njega mrak ili ga oči varaju. Sada, medutim, u mraku jasno razaznaje nekakav stalni blesak koji zrači kroz vrata Evrope. Ali nije mu preostalo još mnogo vremena da živi. U predsmrtnom casu sve pouke prošlog vremena  se spajaju u jedno jedino pitanje koje dosad nije postavljao čuvaru:

Svi teže Evropi, je l’ da? Zašto za sve ove godine niko osim mene nije poželeo ovuda da uđe?

Cuvar je video da je coveku došao kraj i da bi njegov glas dopro do osuđenog, dreknuo je: Niko osim tebe nije mogao da priđe ovde jer je ovaj ulaz bio odreden samo za tebe. Sada idem da ga zatvorim!

Ne, ne grešite. Ovo je poznata prica o zakonu Franca Kafke iz njegovog romana “Proces”, piše Alek Popov, bugarski pisac, koji svet analizira iz perspektive uloge jezika i književnosti, pre svega, kao i uloge pisca, odgovornog promatraca i tumaca sveta. U navedenom eseju, Popov je reč „zakon“ zamenio sa „Evropom“.

Eseji nisu ništa drugo do razgovori sa citaocem. U Srba, osim kritickih ogleda, i stilskih vežbi razlicitih formi,  oni nisu narocito cenjeni, niti prisutni,  iako su eseji najslobodniji oblik licnog izražavanja na slobodne teme. A cini se da smo u slobodnim disciplinama najbolji. Rertoricki.  Trebalo bi da pali, ali ne.  Pa opet, citaoce koji su imali priliku da,  u izdanju Geopoetike,  procitaju prvu objavljenu knjigu, roman “Mislija London” Aleksa Popova,  zbirku eseja “ Saputnik radikalnog mislioca” doživece bliskom. Popov je izbegao svaku pretencioznost teksta i,  zanimljivošcu ideja,  aktuelnošcu tema nije izbegao ozbiljan komentar. “Radanje teksta iz džungle”, “Književnost i stres”, “Pisac kao savest”, “Iznesite književni blok”, “Vrata Evrope”, “Blagostanje Zapada placeno je deficitom IStoka”,  “Afera Buš – book”, “Darvin onlajn”, “Nacija u razvodu”  govore o  afrmaciji uloge pisca.

Hint za  antologiju žanra:

“Engleski esej”, Veselin Kostic (SKZ, Beograd, 2003)

I u njoj eseji: Bekona, Hola, Feltama, Kaulija, Svifta, Beloka, Rasela, Stivensona, Kolridža, Šelija, Lema, Popa, V. Vulf, Adera, Hakslija…

Hičkok bira za vas; Krimi priče

Smisao krimi price nije detektivska istraga vec preispitivanje Dobra i Zla; koncept literarnog razrešenja ili iluzije pravednog rešenja.  Rejmond Čendler i Dešijel Hamet imali su ove činjenice kao polazne.  Sa druge strane, zagovornici moci  intelekta i predstavnici “idealne” detektivske price, polazaci od  psihologije karaktera i senzacionalizma, koji poseduje svaka krimi prica, smatrali su da je ona, u stvari, “malo drukcije” citanje klasicne književnosti.

 Prvu detektivsku pricu , “Ubistvo u ulici Morg” napisao je Edgar Alan Po 1841. godine.   Krimi zaplete nalazimo još u Starom zavetu, a možemo govoriti i o Aristotelovim zahtevima za formom, kineskim slucajevima Dia dinastije, slucajeve sudije Pitavala iz 18.veka, Volterovim delima, Šekspiru i Dostojevskom.

Podlogu za svoj razvoj krimi žanr je našao u zemljama liberalne demokratije 19. veka (pravda je brza i dostižna). U Francuskoj, pod uticajem Aleksandra Dime, Emil Gaborio piše bestseler romane ciji je glavni lik inspektror Lekok. U Engleskoj, do pojave Dojla, postoji samo jedan pisac krimi prica, da bi se, nakon Šerloka, pojavili mnogobrojni sveznajuci detektivi: Poaro, Mis Marpl,  otac Braun, pukovnik Narš, prof. Ogastus…  Otac Ronald Noks formulisao je 10 tacaka ili pravila za pisanje klasicnih detektivskih prica: kriminalac mora biti pomenut u prici pre nego što se otkrije, iz price se moraju iskljuciti natprirodne sile, nepoznati otrovi i više od jedne tajne prostorije, moraju se iskljuciti dvojnici i Kinezi, nivo piščeve inteligencije mora biti iznad citaoceve.  Ovakva pravila, prilicno trivijalna, dovela su do pada kvaliteta žanra krimi price. Matrica je bila istrošena, namnožili su se “pisci” i detektivski roman zapao je u svoju dublju krizu. Srecom, sa druge strane okeana, iako su postojali Pulp magazini i brojni nebitni casopisi koji su tretirali krimi priocu, stvari su se, ipak, odvijale nabolje.

Amerikanci nemaju, poput, Britanaca, sveznajuce detektive. Profilisanje hard – boiled pravca, uslovilo je stvaranje i istog takvog junaka. Detektivi poput Marloua, Hamera, Arcera, Pol Drejka, nisu superheroji, za to u  US postoji strip, oni su životni, intuitivni, hrabri, cestiti momci, koji dele svu cinicnost sveta i socijalnu beznacajnost. Engleski su “The sluth”, americki su “Private Eye”.

U ostatku sveta najznacajniji predstavnici žanra su Boris Akunjin, Škvorecki, Robert van Glik, Seiko Matsumoto, Paolo Levi  i Geri Dišer.

Najrelevantnija  antologija prica krimi žanra  kod nas objavljena je 2003. godine (“Prosveta”, Beograd”)

            Otvara je prica Aleksandra Dime “D Artanjan kao detektiv”, a zatim slede price predstavnika klasicnog žanra kao i  pisaca,  klasika svetske književnosti: Čehova, Borhesa, Džojsa, Foknera, Stejbaka, Hakslija, Moma…

Zanimljivo izdanje “Hitchcock bira za vas” objavljeno je 1977. godine u izdanju zagrebackog Vijesnika (Copyright G.A. Munchen). Koliko je meni poznato, ova zelena, zvana interno  “Hickok preporucuje” je i jedina objavljena, uglavnom, meni jedino u posedu,  poznata i vidjena,  i citana…

Crteži Franca Kafke

“Šetnja po krovu”, Jovica Aćin, Sabrani crteži Franca Kafke      

                                                                                                  

                                                                                      U ediciji Pisac o piscu, Jovica Acin sacinio je jedinstvenu knjigu Kafkinih crteža  – “Tragao sam za njima, prikupljao podatke o njima i korespodencije za njih, citao ih izokola kada mi je bilo mogucno, razmišljao i pricao. Sam i sa drugima. Da li je Kafka mogao biti veliki crtac? Šašavo pitanje, jer on jeste izvanrredan crtac. Ko gleda, videce. Kad krenete, necete stati. Volecete. I ja sam to prošao u jednom dahu”.

Svaki od preko 40 crteža nacinjen je u duhu izvesne neravnoteže – prirodne i iznudene. Kafkinio crtanje je u dubokoj vezi sa njegovim pisanjem.  Crteži su rasuti po volji raznih priredivaca, a sam pisac ih je neretko dodavao kao ilustraciju svojih korespodencija i beleški.  Knjiga sadrži podatke o svakom crtežu, ukoliko su poznati, sa poznatim nazivom, ili je sam naziv i tumacenje dao J.A.  Kao dodatak dat je i Kafkina biografija.

Dodatak biografiji, kockica u mozaku za razumevanje Kafkine genijalnosti, višestrukog talenta i maštovitosti.

                                                                                                               

 – Podnimljene glave

Jednog zimskog popodneva – napolju je u mutnoj svetlosti vejao sneg – sedeo je K. ,  mada je još bio rani cas, krajnje iznuren u svojoj kancelariji. Da bi se zaštitio makar od nižih cinovnika, naložio je poslužitelju da nikoga ne pušta unutra, pošto je on zauzet nekim važnijim poslom. Ali, umesto da radi, vrteo se na stolici, polako premeštao nekoliko predmeta po stolu, a zatim je, da toga nije bio svestan, ispružio celu ruku da leži na ploci stola i nepomicno sedeo pognute glave.  (Iz Procesa, 1914/15)

– Kao što sam ovaj nedeljni dan proveo u malodušnosti, a da nisam bio nesrecan…. (Iz pisma Felici bauer 9/10 mart 1913)

  

                                                                                                                   

 -Trkac

 I ja sam se dao u trk. Bez smetnji sam optrcao oko velikog trga i, pošto nisam sreo nijednog pijanca, trcao sam ne smanjuci brzinu, i bez napora se zaputio prema Karlovoj ulici. Moja senka je, cesto manja od mene, trcala pored mene na zidu, kao u nekom useku izmedu zida i kolovoza. (Iz Opisa jedna borbe, 1907/ 08)

Obična žena Artura Milera

 “Obicna žena”, Artur Miler ( Clio,  Beograd 2007); Jannice Session, najmlađe dete i jedina ćerka Jevrejina starog kova, koji je veštim transakcijama gradio lično carstvo, nije zadovoljna svojom lepotom. Jednog dana zaboravice očevu urnu u malom njujorškom baru.  Živi u braku sa aktivistom levičarem, intelektualcem zaljubljenim u manifest internacionalizma.  Pored ideje,  on voli i predstavu o čoveku i samog čoveka koji je na celu  revolucije. On  voli poštenje vođe, ili barem  sopstvenu predstavu o njenom oličenju . Jennice voli  otpor materijalističkom vaspitanju koju njen suprug olicava, njegovu posvecenost.  Sigurna je, ali nije srecna, jer ne dele strast, osmehe i lepotu zajedništva muškarca i žene,  a to je jedino što Janice od života želi.  Jednog dana, sasvim slucajno, srešce slepog pijanistu. Dok se svet nakon Drugog svetskog rata bude menjao vrtoglavim tempom, dok se budu urušavale zgrade i gradilo novo doba, Janice ce imati, konacno,  razlog zbog kojeg je srecna.

U briljantnoj kratkoj formi, majstor moderne literature i najveci americki  dramski pisac dvadesetog veka, Artur Miler, otvara mnoga pitanja i daje ubedljive odgovore. Potomak jevrejske porodice poljskog porekla, Miler je u mladosti bio svedok ekonomskog kraha i vremena depresije, nakon kojeg je, sa porodicom,  morao da se preseli sa Menhetna u Bruklin. Borac protiv “Lova na veštice” i Makartija, fašizma pod fasadom borbe za demokratiju,  kao i parola o američkom snu, Miler je slavu stekao Pulicerovom nagradom za dramu “Smrt trgovackog putnika”, koju je napisao u  33. godini života,  za samo 6 nedelja. Pinter je o Mileru govorio da je,  pre svega izuzetno pošten. Mislio je na poštenje coveka i na autentican integritet koji je ostavio svojom literaturom.

Sjajna antologija: “Pre i posle Kose; Savremena američka drama”, ZepterBookWorld, 2002.

Izbor i predgovor Jovan Cirilov

1. “Staklena menažerija”, Tenesi Vilijams (1945)
2. “Tramvaj zvani želja”,                       (1945)
3.  “Smrt trgovackog putnika”, Artur Miler (1949)
4.  “Pecinski ljudi”,  Vilijam Sarojan        (1957)
5. “Ko se boji Virdžinije Vulf”, edvard Olbi (1962)
6. “Kosa”, Rado-Ragini (1967)
7. “Tom Pejn”, Pol Foster (1967)
8. “Nevidljiva ruka”, Sem Šepard  (1969)
9. “Isus Hrist superstar”, Tim Rajs (1971)
10. “Varijacija na temu divljih pataka” (1976)
11. “Izopaceni”, Martin Šerman

Kratka istorija traktora na ukrajinskom

Kratak opis: Nadežda i Vera, rodene sestre koje su u Engleskoj odgajili roditelji Ukrajinci, godinama su izbegavale jedna drugu. Posle majcine smrti, ostareli otac polako klizi u drugo detinjstvo, a u njegovom životu iznenada se pojavljuje uznemirujuca nova žena. Valentina, mlada Ukrajinka bujnih grudi i izbeljene kose, smatra njihovog oca mnogo bogatijim nego što jeste i cini sve da on ovaj svet napusti sa što manje novca. Ako se Vera i Nadežda ne ujedine i ne zaustave je, niko nece. Ali, ispostavlja se da razmaženog i neprijatno pohotnog oca nije lako rastaviti od njegove nove ljubavi – Valentina je okorela i bezobzirna i sestre shvataju da su, kada je o bezobzirnosti rec, prema njoj tek puki amateri. Dok uragan Valentina izvrce kucu naglavacke, na svetlost dana izranjaju stare porodicne tajne, a najdublje skrivena medu njima jeste jedna iz rata, koja objašnjava zašto se Nadežda i Vera toliko razlikuju. Za to vreme, nesvestan dogadaja oko sebe, njihov otac radi na svom velikom delu za potomstvo – piše istoriju traktora. Iako se bavi izuzetno ozbiljnim temama – starost i tuga starosti, useljenici i njihovi strahovi, rat i njegove posledice – ovo šarmantno debitantsko delo obiluje humorom. Marina Levicka rodena je krajem rata u izbeglickom logoru, a njeni roditelji bili su Ukrajinci. Prema tome, iako njen prvi roman nije potpuno autobiografski, ona svakako zna o cemu piše. Niz burnih dogadaja vešto je zacinila odlicnim šalama i napisala snažnu društvenu satiru, iznad svega dirljivu, iskrenu i mudru.

U vreme letnjih avgustovskih ferija, ulice bivših komunistickih država pune su automobila gasterbajtera, zemljaka na privremenom radu, privremenom životu i “privremenom” potomstvu nekoliko generacija koje žive na Zapadu. Motivi odlaska, pre svega politički, ekonomski, socijalni, nekadašnje emigracije, čija deca nisu  imala priliku da vide zemlju svojih očeva,  i koja su odgajana u duhu zapadnog sistema vrednosti, bivaju suočena sa mnogobrojnim problemima. Problem identiteta je jedan od njih, ali je usamljenost, nerazumevanje, odgovornost, komunikacija, strah od ekonomske neizvesnosti, samo maska pred malograđanskim batrganjem za sticanjem, sebicnošću i kukavičlukom.  Roman Marine Levicki je preveden  na nekoliko desetina jezika. Ova knjiga deli zajedičku porodičnu istoriju i sudbinu mnogoberojnih emigrantskih porodica, koje, tragajuci za sopstvenom srećom negde daleko, nisu shvatile,  ili su bile poražene saznanjem,  da za malo srece  nije potrebno previše. Osim razumevanja. 

Intervju: David Albahari; Filip David

 

DAVID ALBAHARI: LJUDI NEKAD VIŠE VERUJU FIKCIJI NEGO STVARNOSTI

Upravo je okoncana Vaša književna turneja po Srbiji u okviru koje je predstavljeno trece izdanje romana „Pijavice“. Kakvi

su utisci?

- Kao pisca, najviše me iznenadi cinjenica da gotovo u svakom mestu sretnem nekog citaoca koji je procitao sve što sam napisao. To iskustvo svakako imaju i drugi pisci – odjednom se pred vama pojavi osoba koja je, zapravo, idealni citalac, jedino što niste ocekivali da ga sretnete u Velikoj Plani ili Zajecaru. Naravno, to je odraz naših predrasuda i spremnosti da književnost, i kulturu uopšte, vidimo samo kao nešto što je vezano za velike urbane centre. Ovakve turneje oslobadaju pisca takvih zabluda i potvrda su cinjenice da živimo u vremenu u kojem duh provincije nije povezan sa unapred datim mestom vec sa pojedincem koji može bilo gde da se nalazi, pa i u najvecem centru kulture.

 *Nedavno Vam je u Berlinu urucena velika nemacka književna nagrada „Most Berlin“, najvažnije priznanje za književnost koju je neki srpski pisac dobio u poslednjih 10 godina. Da li možete nešto više da nam kažete o ovoj nagradi?

- Nagrada «Most Berlin» ima za cilj da skrene pažnju nemackim citaocima na pisce iz bivše Istocne Evrope cija dela otvaraju mogucnosti dijaloga za bolje razumevanje izmedu kultura. Posebno lep aspekt ove nagrade je to što u podjednakoj meri nagraduje autore i njihove prevodioce. Uostalom, bez prevodilaca, bez njihovih nastojanja da dela iz jednog jezika pretoce u drugi jezik, ne bi nam bile dostupne knjige autora koji ne poticu iz naše sredine. Nagradu sam shvatio upravo onako kako je nazvana, dakle, kao podsticaj za stvaranje mostova, neophodnih za približavanje i upoznavanje. Nadam se, stoga, da ce ona doprineti daljem širenju srpske književnosti na nemackom jezickom podrucju, i ne samo srpske, vec svih književnosti koje dolaze sa prostora bivše Jugoslavije i sa Balkana.

*Koliko je lepa književnost, odnosno književno delo sa porukom, dostupno obicnom coveku?

- Da bih tacno odgovorio na Vaše pitanje, morali bismo prvo da definišemo šta je «obican covek» ili, kako se to takode cuje, «prosecan citalac». Medutim, gledano is perspektive pisca, to zapravo nije važno. Kada pišem, uopšte ne razmišljam kako ce moje delo biti citano ili tumaceno. U tim trenucima mnogo mi je važnije da rešim pitanja sadržaja i forme sa kojima se suocavam, i citalac je u drugom planu. Ne kažem da se ne može pisati sa odredenom namerom, tj. za odredeni krug citalaca, ali tada pisac sebe ogranicava i žrtvuje neku meru kvaliteta svoga dela. Nacin na koji pišem verovatno odbija neke citaoce, ali ja zbog toga ne bih nikada promenio svoj stil. Uostalom, «Mamac» sam napisao kao krajnje postmodernu knjigu o nemogucnosti pisanja knjige, a taj roman je ipak našao put i do tzv. «obicnih citalaca» kojima je postmodernizam potpuno stran. Drugim recima, ukoliko je poruka neke knjige važna, citaoci svih vrsta okupice se oko te knjige bez obzira kako je napisana.

Jednom prilikom ste izjavili da je bilo potrebno da odete da bi vaš citaoci prihvatili onako kako Vas sada prihvataju. U kom pravcu se kretala recepcija kritike i citalacke publike?

- Izjava koju pominjete ima svakako sarkastican prizvuk, i aludira na cinjenicu da neke ljude ili predmete pocnemo da primecujemo tek onda kada ih više nema pored nas. Odsustvo je ponekad najvece prisustvo. Ono što sam tom izjavom hteo da naglasim jeste da se, posle mog odlaska, kao pisac nisam ni najmanje promenio, bar kada je rec o stilu pisanja. Doduše, poceo sam da pišem romane,  a oni su više citani od meni mnogo dražih kratkih prica. Do mog odlaska, kritika i (mnogo manje brojni) citaoci videli su me kao tipicnog postmodernog pisca, zainteresovanog za istraživanje forme. Posle mog odlaska, i kritika i citaoci prestali su da se zanimaju za moje bavljenje formom (iako ono nije prestalo) i obratili pažnju na sadržaj, na teme izgnanstva, rata i života u tudini. Te teme su bile, i verovatno još jesu, privlacne i za citalacku publiku, koja je prihvatila moje romane bez obzira na odredene teškoce u savladavanju njihove forme.

*U romanu „Pijavice“ dat je kratak osvrt na istorijat jevrejske verske zajednice u Beogradu. Istovremeno, data je refleksija politicke realnosti u Srbiji za vreme Miloševica. Koliko je antisemitizam bio zaista tada prisutan, ili je on u romanu dat samo kao simbol straha od drugacijeg?

- U vremenu koje opisujem u «Pijavicama» antisemitizam je bio prisutan u Srbiji u vecoj meri nego ranije, ali svakako ne u tolikoj meri u kojoj ja prikazujem. Medutim, da biste nešto nacinili uocljivim morate da ga prikažete vecim nego što stvarno jeste. I kao što je na svakoj antisemitskoj karikaturi Jevrejin prikazan sa pretarano velikim nosom i ušima, tako su i antisemiti u mom romanu prikazani kao mnogo suroviji nego što su doista bili. S druge strane, antisemitizam je tu samo jedan primer netolerancije i nespremnosti da prihvatimo onoga ko se od nas razlikuje po veri, rasi, politickoj pripadnosti ili seksualnom opredeljenju, a ta nespremnost je, nažalost, i te kako danas prisutna u Srbiji. Rekao bih da cak postoji realna opasnost da neki od tih stavova postanu još izraženiji, što bi onemogucilo svako nastojanje Srbije da se ravnopravno pridruži ostalim evropskim zemljama. Nadam se da se to ipak ne]e desiti, i vidim moj roman kao kamicak u zidu otpora tim silama zla, odnosno, pijavicama koje nastoje da isisaju svako osecanje dobrote iz nas.

Živeci u inostranstvu, možete li da povucete paralelu izmedu života malog coveka tamo i ovde, s’ obzirom da je on junak Vašeg celokupnog književnog dela?

- Mali, obican covek živi svugde isto, najcešce na rubu egzistencije, kulture i politike. I upravo taj rubni, pogranicni prostor cini ga toliko zanimljivim i privlacnim za umetnika. S jedne strane, mali covek je primoran na groznicavu borbu za opstanak, dok ga, s druge strane, boravak u granicnom podrucju izlaže raznovrsnim, cesto krajnje protivrecnim uticajima. U svemu tome mene ipak najvi[e zanimaju odnosi unutar porodice, izmedu supružnika ili izmedu roditelja i dece, što je glavna tema vecine mojih kratkih prica. Odavno sam vec rekao, parafraziraju]i drevnu kinesku izreku, da onaj ko shvati odnose medu clanovima jedne porodice može da shvati i sve ostale odnose u svemiru. Svaka porodica jeste jedan svemir, a pisac je kosmonaut koji oko nje kruži i beleži svoja zapažanja.

*U uslovima kada je piscu njegovo delo jedini megafon, koliko  je poigravanje fikcijom ( npr. Vi u romanu „Pijavice“ ili Filip Rot u romanu „Zavera protiv Amerike“), može da doprinese da osnovna ideja – strah od totalitarnog, dopre do veceg broja ljudi?

Fikcija je zamena za stvarnost, i nekada, a možda baš zbog toga, ljudi više veruju fikciji nego stvarnosti. I nama je poznato da su u totalitarnim režimima ljudi više verovali piscima nego onima koji su navodno saopštavali istinu. Verujem, stoga, da knjige mogu, ako ništa drugo, bar da skrenu pažnju citaocima na postojanje nekih istina koje su podstakle stvaranje fikcija o kojima cita. Stvarnost pomaže piscu da stvori fikciju, a potom ta fikcija pomaže ljudima da bolje vide i protumace stavrnost u kojoj prebivaju. Hocu da kažem da verujem u moc književnosti i snagu mašte, jer u protivnom ne bi bilo nikakvog smisla u onome što radim.

N.Radovic

—

INTERVJU: FILIP DAVID

Najbolja svedocanstva o vremenu ostavili su Kovac, Kiš i Pekic

·        Kao jedan od osnivaca Foruma pisaca koji je ustanovljen u cilju odbrane esnafskih prava i prava na profesionalni književni rad, da li je moguce da on  postavi novi kulturni model koji bi bio alternativa postojecim okoštalim udruženjima pisaca?

+ Od pocetka devedesetih pa do današnjih dana ucestvovao sam u osnivanju više razlicitih udruženja: Nezavisnih pisaca, Beogradskog kruga, prvog Nezavisnog sindikata, Grupe 99, Foruma pisaca…Vreme u kojem živimo zahteva i novi nacin  organizovanja pisaca radi odbrane profesionalnih i esnafskih prava, ali  i više od toga – zauzimanje jasnog i odlucnog stava u odnosu na ono što se oko nas dogada. U poslednjih petnaestak godina došlo je do ozbiljne kompromitacije kulturnih i naucnih ustanova koje su podržale jednu opasnu i gubitnicku politiku. Setimo se samo uloge koju su u proteklom periodu odigrale srpska Akademija nauka i umetnosti i Udruženje književnika iz Francuske 7. Dakle, bilo je neophodno suprotstaviti se takvoj politici, pojedinacno i organizovano. U nedostatku javnog mnjenja ove neformalne grupe trebalo je da predstavlju taj intelektualni glas protiv, koji možda nije mogao odlucujuce uticati na tok stvari ali je znacio neskompromisno nepristajanje na sve one manipulacije i zloupotrebe iz kojih su se izrodili veliki zlocini i opšta nesreca. Nažalost i posle petooktobarskih  promena mnogo toga krenulo je u lošem smeru  a izostala je  jasna i suštinska kritika kulturne politike kao sastavnog dela dominantnog kulturnog modela. Forum pisaca okuplja one pisce, još uvek malobrojne, koji odbijaju da prihvate vladajuci kulturni model  zasnovan na nacionalistickim stereotipima i mitovima.

            *U dnevnickom zapisu objavljenom u knjizi „Svetovi u haosu“ govorite o piscu Valteru Benjaminu koji je ostvario one ideale pisca koje Kalvino navodi u svojim „Americkim predavanjima“: lakoca, brzina, tecnost, vidljivost, mnogostrukost. Sve ono do cega se dolazi teško, sporo i nevidljivo. Kako danas definišete ideale pisca?

+ To što je u svojim prdavanjima govorio i pisao Kalvino zaista jesu odlike vrhunske književnosti.  Prava i potpuna zrelost u pisanju do koje dolaze samo veliki pisci. Ali dobra, velika literatura zahteva i dobre, prave citaoce. Zadovoljstvo pisanja i zadovoljstvo citanja su medusobno povezani. Bojim se da je danas sve manje vrhunske literature ali i sve manje pravih citalaca. Mnogo se piše, mnogo objavljuje, sve je više takozvane kompjuterizovane literature, zadovoljavanja prosecnog ukusa koji se stvara u marketinškim agencijama.  Za mene, bez obzira na sve promene ukusa i tehnike pisanja,  idealan pisac je i idealan citalac.

          *U svojim delima oslanjate se hebrejsku misticnu tradiciju. Koliko Vas ona inspiriše u smislu univerzalnog problema identiteta, i koliko je tradicija bitna za njegovo ocuvanje?

+  U pravu ste.  Pokupio sam poneku mrvicu sa te cudesne trpeze.Kada sam davne 1964. objavio svoju prvu zbirku prica «Bunar u tamnoj šumi» poznati književni kriticar Branimir Donat napisao je kako je ocigledno da je mladi pisac pod uticajem oniricke literature i «hebrejske misticne tradicije». Do tada gotovo ništa nisam znao o Kabali i bliskim misticnim doktrinama ali zapažanje uglednog  kriticara zainteresovala me za tu vrstu spisa. Tako je, moglo bi se reci, kabalisticka literatura pronašla mene, zahvaljujuci književnom kriticaru. Ali, ocevidno neka predispozicija je postojala. Jevrejska misticna tradicija olicena pre svega u kabalistickim tekstovima predstavlja jednu ogromnu, nepresušni oblast, okean pripovesti, ideja, verovaanja u kojem lako možete da se izgubite ali i mnogo toga pronadete, predstavlja cudesan izvor inspiracije.

 Ne bih se usudio da u ovakvom prigodnom razgovoru analiziram i tumacim složeno pitanje identiteta. Sigurno je da sam svoj književni identitet tražio i nalazio kroz približavanje i razumevanje  krupnim filozofskim, religioznim i metafizickim temama. Sa druge strane  to je odredivalo i neke prostore tradicije u okviru kojih sam mogao, bar delimicno da sagledam naslede  koji me cini onim što sam, jednim delom, ali ne u potpunosti. Jer identitet nije nešto jednoznacno, identitet se sastoji i  iz niza manjih identiteta koje ostvarujemo ne samo svojim nasledem nego i svojim sadašnjim životom u društvu, porodici, na poslu. Važno je šta i kako cinimo, kako sebe vidimo, ali kako nas i drugi vide.

       *U „ona“ vremena Vi, Mirko Kovac, Danilo Kiš i Borislav Pekic, bili ste pod stalnim nadzorom sistema. Danas, u tranzicionoj demokratiji, izgleda da su primenjeni sofisticirani metofi: forsiranje kica i tzv. „tržišna utakmica“. Kakve šanse ima kriticka misao protiv takvog protivnika?

+ Možda bi bilo tacnije i preciznije reci da je sistem bio pod nadzorom tako sjajnih pisaca kao što su Kovac, Kiš i Pekic. Jer najbolja svedocanstva o tom sistemu ostavili su upravo ti pisci i citava epoha jednoga dana ce se sagledavati više kroz njihovu literaturu nego kroz memoare politicara ili arhivska dokumenta. Teško je uporedivati ondašnja vremena sa sadašnjim. Mnogo se toga promenilo od šezdesetih godina prošloga veka kada smo objavili svoje prve knjige. Došlo je do prave tehnološke revolucije, televizija i kompjuteri ispunili su  bukvalno i metaforicki  naše živote, a zemlja u kojoj smo živeli raspala se u buci i besu. To su sve potresi koji su se odrazli na nacin razmišljanja, na naš ukupni život. Mnogo od onoga što je bilo važno postalo je nevažno, a pokušaji da se promovišu sasvim nove vrednosti, cesto ostaju lažni i bezuspešni. A tamo gde se sve raspada: društvo, moral, ekonomija, vrednosni  kriterijumi, a uvode nove tehnologije, sasvim je razumljivo da se iz temelja menjaju  i odnos i razumevanje knjige  i književnosti. 

      *Da li,  ne tako davnu prošlost,  treba prepustiti zaboravu istoricara, ili iznova podsecati šta nam se dogadalo? Koliko se situacija,  po tom pitanju,  promenila u odnosu na 5.oktobar, ili još uvek imao isti kulturni model i domirajuci nacin mišljenja?

+  Onaj kulturni model koji je pocetkom devedesetih proizveo Miloševica danas je na vlasti u Srbijii. To je kulturni model u kojemu dominira palanacko, populisticko i ograniceno  sagledavanje života i sveta, strah od «velikog sveta», jedno duboko utisnuto antevropsko i anticivilizacijsko osecanje. Anahrono delo i kontraverzni lik episkopa Nikolaja Velimiroviuca,  najcitanijeg i najcešce citiranog srpskog pisca najbolje predstavljaju suštinu tog naopakog  modela.

·           Da li  intelektualac sme da bude uz sistem, pa makar on bio i demokratski?

+ Ne vidim nijedan ubedljiv razlog da se intelektualci zatvaraju u «kule od slonove kosti». Cak sam uveren da je to u našoj situaciji nemoralno. Treba podržati one ideje i one ljude koji mogu doprineti promenama nabolje, podržati demokratske i reformske  politicke programe. Ali, valja biti i na oprezi. Ucešce u politickom životu podrazumeva istovremeno i ocuvanje kriticke distance, zadržavanje  nezavisnosti i individualnosti. Za svaku  dobru i inteligentnu vlast i za svaku uspešn politiku izuzetno je znacajno da ima kriticki raspoložene intelektualce.

N. Radovic

Moć i razvoj

Moc  i razvoj: komunisticke i kapitalisticke diktarure u razvoju”, Mankur Olson (“Stubovi kulture”, Beograd 2006)

Izazovi tranzicije

Ljudi se vekovima bave pitanjem odnosa moci i i razvoja. Još  oko 1340. godine, vode Sijene, italijanskog grada-republike, narucili su par fresaka koje direktno oslikavaju ovaj problem.  Dve slike poznate kao Alegorija dobre vladavine i Alegorija loše vladavine naslikao je Ambrso Lorenci.

 Loša vldavina predstavljena je figurom Tiranije koja sedi pred porušenim gradskim zidinama i upravlja porocima: Surovošcu, Izdajom, Prevarom, Gnevom, Razdorom, Ratom, Pohlepom, Gordošcu i Sujetom. Nasuprot tome,  figura Javnog dobra predsedava nad plodovima dobre vladavine, ukqucujuci Mudrost, Mir, Pravdu, Veru, Milosrde, Velikodušnost i Slogu.  Pomenuta umetnicka dela predstavljaju rano i pojednostavljeno videnje problema kojima se auor bavi u knjizi “Moc i razvoj”.

 Mankur Olson (1932-1988) uticajni americki teoreticar, cije kwige predstavqaju neka od najvažnijih ostvarenja u oblasti politicke ekonomije poslednjih nekoliko  decenija, istražuje koje podsticaje slede mocnici i kako su stekli svoju moc.

Analizirajuci posledice anarhje, tiranije i demokratije kao oblike vldavine, Olson  se cesto služi  analogijom i metaforom ilustrujuci kompleksne sisteme moci jednostavnim primerima. On poredi podsticaje “putuju}ih bandita”  sa posticajima mafije koji kontrolišu odredenu teritoriju. Bandit sa stalnim mestom boravka ima podsticaj da obezbedi javna dobra i žrtve reketiranja koja podsticu razvoj njegove teritorije.  U trenutku kada mocnik pocne da vlast koristi konstruktivno, formira se “druga nevidljiva ruka” koja vodi globalne interese. Ovaj proces, najvidljiviji je u demokratijama.  Autor tvrdi  da postoje tzv. Grupe za kolektivnu akciju koje su dobro organizovane, ne eksponiraju se u javnosti, ciji je osnovni zadatak da odredene (tranzicione) procese uspore ili potpuno ometu. Delovanje ovih grupa bilo je narocito izraženo tokom 80-tih i 90-tih godina prošlog veka.

Olson proucava pojam tranzicije, ali ne samo u postkomunistickim zemljama vec i u kapitalistickim.  Posebno je interesantan slucaj Kine i paralelno posmatranje. Kina je, što se tice dekokratskih sloboda,  na vrlo niskom nivou, ali njen ekonomski razvoj je nemerljiv, što je rezultat cvrstog nacionalnog dogovora   sasvim suprotan primer postupka tranzicionih promena. Takode, u knjizi se analiziraju razlike u tranzicijama postnacistickih i  postkomunistickih zemalja. U ovim prvim tranzicija je bila brza i bezbolna.”

                   „Oksfordska istorija biblijskog sveta“,  priredio Majkl D.Kugan

                          Uspešna rekonstrukcija prošlosti

Biblija je jedan od temelja naše kulture i tri najvece monoteisticke tradicije: judaizma, hrišcanstva i islama. Ona je složen dokument, u stvari, korpus antologija. Stoga sveobuhvatno razumevanje Biblije zahteva znanja o prilikama u kojima je nastajala, o brojnim kulturama starog Bliskkog istoka i drevnog Mediterana. Prikazivanje istorije biblijskog sveta je iz više razloga ambiciozan poduhvat. Prostranstvo te istorije je široko, obuhvata više od 2.000 godina i preliva se na tri kontinenta.

Urednik „Oksfordske istorije biblijskog sveta“  Majkl Kugan, okupio je najeminentnije strucnjake za proucavanje drevnog Bliskog istoka, koji su u posebnim poglavljima osvetlili razlicite probleme vezane za svet u kome su nastali Stari i Novi zavet. Svaki od uvaženih saradnika na ovoj knjizi, posvetio je decenije provedene na terenima i znanje desetina jezika da bi uspešno rekonstruiso prošlost.

 U knjizi je ponuden jezgrovit, ali iscrpan i celovit uvid u istorijske, i kulturne prilike u kojima je nastajala Biblija. Samo izucavanje prošlosti stalno se menja. Novi pristupi zahtevaju proširivanje polja posmatranja. Ne zamenarujuci sve segmente, ova knjiga se pozabavila i temama koje su se nedavno pojavile u nauci. Medu njima se nalazi uloga žena u razlicitim periodima, napetosti izmedu gradskog i seoskog miljea, društvena ustrojstva zasnovana na kraljevskoj vlasti i na rodu, a takode i državna i narodna religija. Pored prikaza politicke istorije, data je i slika istorijske ere, kraljeva i careva, osvajaca i osvojenih u širem društvenom kontekstu, što daje harmonican ton celoj studiji. U izdanju beogradskog „Klia“, bliblioteke „Polis“,  knjigu je na srpski prevela  Danijela Stefanovic.

      Tjeri de Monbrijal: DELANJE I SISTEM SVETA, Clio, Beograd 2006

Cilj ove knjige jeste postavljanje osnova prakseologije, to jest „nauke o delanju“ koja izucava individualne i kolektivne napore u osmišljavanju i ostvarivanju poduhvata s namerom da se izmeni neki deo sveta. Ovi pokušaji ne ispunjavaju celokupan život ljudi, ali ipak imaju u njemu znacajno mesto, te tako cine istorijsku potku i doprinose odredenju toka istorije. Prakseologija se može primeniti na sve vrste ljudskog delanja i na najrazlicitije situacije. Autor analizira dva komplementarna polja: ekonomije i medunarodnih odnosa. U svetu rascepkanom na zasebne i stalno suprotstavljene politicke jedinice, medunarodni odnosi cine temeljnu kategoriju prakseoloških problema koji su ovde osvetljeni iz teorijskog i prakticnog ugla. Domaci citalac ce na njenim stranicama pronaci dramu gradanskog rata u bivšoj Jugoslaviji koja je u velikoj meri bila posledica, ali cesto i pokretac krupnih promena u sistemu medunarodnih odnosa.

Senka džihada“ Srda Trifkovic („Srpska književna zadruga, Beograd, 2006)Trifkovic je od 1999. godine spoljnopoliticki urednik americkog mesecnog casopisa „Hronika“ i direktor Centra za medunarodne studije Rokford instituta u Ilinoju. U knjizi koja na engleskom nosi naslov „Prorokov mec – Islam: istorija, teologija, uticaj na svet“, autor u uvodnoj reci kaže da su napadi u SAD 11. septembra 2001. i desetine drugih u Madridu, Londonu, Moskvi, Beslanu, Baliju, pokazali da u 21. veku, kao i ranije, verska ubedenja imaju politicke posledice. Neuspeh u sagledavanju poruka i implikacija islama, spisa i ucenja koji ga cine, istorijskim ucinkom i sadašnjim politickim ambicijama, široko je raširen u redovima zapadne vladajuce elite.

Patriotizam američkog ratnog filma

                                                                                                                     

   

U svetu je,  prema nekim podacima,  snimljeno preko 100.000 ratnih filmova. Najveći  broj ovih fimova pripada kolevci moderne kinematografije-Americi. Uspon Holivuda omogućio je Prvi svetski rat, koji je privremeno eliminisao italijansku i francusku konkurenciju i obezbedio Americi prevlast na filmskom tržištu tokom narednih decenija. Dok je sa druge strane okena besneo rat,  otac Holivuda Dejvid Vork Grifit, snimio je  pricu o Američkom građanskom ratu i dogadajima nakon njega, pod nazivom “Radanje jedne nacije”. Nakon višedecenijskog traganja za epskom sagom, Grifit je u film,  osim svoje celokuopne imovine, uneo i svu svoju dečačku romantičnu zanesenost, oslikavajuci  agoniju koju je Jug pretrpeo da bi nacija bila rođena. Neočekivano, film je naišao na oštru reakciju javnosti- izbili su rasni nemiri u Bostonu, film je zabranjen u nekoliko americkih država uz zvanicno saopštenje da se ovo delo vređa 10 miliona Amerikanaca. Predsenik Vilson bio je prinuđen da javno porekne pohvalu filmu i izjavi kako je a tehnika upotrebljena u korist mutnih ciljeva.  No, to je ubrzo zaboravljeno.

 Grifit, koji je delo smatrao najvećim ikad snimljenim filmom i velikom epopejom američke nacije, za kratko vreme proglašen je filmskim genijem koji je u svet kinematografije uveo tehniku montaže paralelnih kadrova.  Scena ubistva Linkolna punila je srca Amerikanaca patriotizmom.

         Za Holivud Drugi svetski rat nije počeo kada i u Evropi, po nalogu države rat se Amerike nije ticao. Republikanac Martin Dis formirao je Komitet koji je imao za cilj snažnu antiratnu kampanju. Kada su SAD ušle u rat, svim rediteljima  su bila prosleđena strogo poverljiva uputstva da se drže što dalje od ratne realnosti i da,  po pozivu,  snimaju namenske filmove za podizanje borbenog morala.  Broj takvih filmova koji nikada nisu prikazani u bioskopu je ogroman.  Holivud je uvek bio u sprezi sa ideologijom, američka kinematografija nikada nije talija da je njeno moćno oružje.  Nacionalni heroji, zastave, vojnicka groblja, čine ikonografiju svakog američkog ratnog filma.

 Alen Duen snimio je 1949. godine film “Pesak Ivo Džime” o jednom od najkravavijih sukoba tokom Drugog svetskog rata. Scenu  koja prati trenutak kada trojica američkih vojnika dižu zastavu na vrh Suribači, videcemo 58 godina kasije u filmu “Zastave naših očeva” Klinta Istvuda.  Alen Duen je za potrebe  filma koristio ili iskoristio trojicu pravih vojnika: Rene Gegnona, Ajru Hejsa i Džona Bredlija, koji su u filmu “Pesak Ivo Džime“ zastavu podigli na Suribači po drugi put. 

Džon Vejn, koji tumači glavnu ulogu, trojici ratnih heroja daje instrukcije kako se podiže zastava. O ovom detalju, u filmu Klinta Istvuda,  koji prati biografije trojice vojnika nema reči. U sceni Duatovog filma je, inace, korišćena  originalna zastava sa Ivo Džime. Za fotografiju koju tom prilikom snimio, reporter AP-a  Džo Rozental dobio je Pulicerovu nagradu. 

    U Istvudovom filmu, trojica ratnih heroja ne žele da se eksponiraju u javnosti. Tek nakon smrti Džona Bredlija, sin pronalazi očevu zaostavštinu, objavljuje knjigu “Zastave naših oceva – heroji Ivo Džime” koja ubrzo postaje bestseler, i po kojoj Klint Istvud snima film. U isto vreme snimio je i film “ Pisma sa Ivo Džime” koja ceo dogadaj prati iz vizure japanskih branioca ostrva. 

 Rat u Koreji američka kinematografija nije propratila, Bio je to rat koji su Amerikanci mogli da prate preko TV ekrana.  Reditelje nije interesovao ni rat u Vijentamu, njihov prvi odgovor na filmskom platnu usledio je krajem 70-tih.  “Lovac na jelene”, “Apokalipsa sada”, “Vod” “Pismo kuci iz Vijetnama”,  “Dobro jutro Vijetname”,  “Grmljavina”, “Zemlja”, “Velika jeza”, “Prokletnici rata”, “ Roden 4. jula” i mnogi drugi, ilustrovali su  “Doba zebnje”  i preispitivanje opravdanosti ucešca u izgubqenom ratu.  Filmovi o Rambu su često tumaceni kao simbol Reganove i konzervativne Amerike koja koristi snažne, mišicave momke, da bi rehabilitovala maco vrednosti i otarasila se vijetnamskog osecaja krivice. 

 Naklonost gledalaca cesto se stiče melodramskim momentima. Krv i suze su provereni aduti. Novija dešavanja- ratovi u Iraku, Somaliji, teroristicki napadi na Njujork, inicirali su novi talas patriotskih filmova ( “Perl Harbur”, “Pad crnog jastreba”, “Marinci”…) . U svim novijim filmovima  vrednosti (patriotizam, hrabrost, posvecenost zajednici,  do kojih je Holivid decenijama  držao,  dolaze iz drugog plana. Amerikanci nikada ne dovode u pitanje niti omalovažavaju svoje naconalne vrednosti, pogogotovu nacionalne heroje na kojima pociva mit o Americi.  Ovaj obrazac  mogle bi  da slede mnoge starije nacije, umesto što cesto negiraju svoje sopstvene vrednosti.

N. Radović

Intervju: Gordana Ćirjanic; Ivančica Djerić

                                           

Intervju: Gordana Ćirjanic

Metafora o ljudskoj nemoci

U ediicija knjiga Gordane Cirjanic pod nazivom „Delo“  upravo objavljen novi roman „Poljubac“.  Za razliku od „ Pretposlednjeg putovanja“ i epske sage o 20. veku „Kuca u Puertu“, ovo je minimalisticki roman o znacaju trenutka u životu, o jednom dogadaju važnom za coveka, a ne za covecanstvo.  Pisan standardnim srpskim jezikom i jezikom visoke književnosti, on  govori o temeljnim životnim pitanjima, istovremeno  postavljajuci zahtev za preispitivanjem odnosa koji imamo  prema hendikepiranim ljudima. „Poljubac“ je, stoga, roman o svima nama.  Nakon uspeha njenih prethodnih romana, knjiga pesama i  pripovedaka, IK „Narodna knjiga“ ce uskoro ponovo objaviti knjigu zapisa „ Pisma iz Španije“ Gordane Cirjanic.

·        Izjavili ste da je vaš novi roman o svima koji žive „više glavom, nego telom“, dok naslov ukazje na sentimentalni roman?

Nemoguce je da iz proze i poezije izbacimo reci koje su petparacka književnost, politicki govor ili loše novinarstvo profanisali. Posao pisca i jeste taj da spasava jednostavne reci i krupne teme od trivijalnosti i cinizma epohe. Svesna sam rizika da bi naslov «Poljubac» unapred mogao da odbije zahtevne citaoce književnosti, ali isto tako se uzdam da vec imam dovoljan broj «vernih» citalaca koji vrlo dobro znaju šta od mene mogu, a šta ne mogu da ocekuju.   Kad se knjiga procita, bice jasno koliko je njen naslov opravdan, dok ce oni koji donose sud na osnovu naslova a ne citanja, isto tako smatrati  sentimentalnim romanima “ Ljubav u Toskani”  Crnjanskog, “Kožu” Malapartea ili “Ocajanje” Nabokova. 

·        Bolest kao metafora prati „Pretposlednje putovanje“, a glavni junak novog romana je invalid. Da li je to opšta dijagnoza našeg vremena?

Ne bih tražila tu vrstu paralele izmedu moja dva romana. Realno vreme romana Poljubac je jedan junski dan 2006. godine, ali to nije roman o epohi ili na bilo koji nacin okrenut društvenim zbivanjima. To je pre svega psihološki roman. Po svom obrazovanju, a možda i generacijski, spadam u one pisce, a to znaci i u one citaoce, koji smatraju da književnost treba da se bavi krupnim istinama. A složicete se sa mnom da se «krupne istine» najpre izgovaraju u takozvanim granicnim situacijama. No, Poljubac je svakako metafora, o njegovoj metaforicnosti imate nekoliko kljucnih stranica u samom tekstu, kao u nekom ogledalu. Ali ovde bi to pre svega bila metafora o ljudskoj nemoci.

·        Koja je uloga kljucnih trenutaka u našim životima. Šta se suštinski menja?

Glavni junak, ili je možda bolje reci «antiheroj» ovog romana, obraca se onim ljudima koji «umeju da pridaju težinu malim stvarima». U sredini i u vremenu u kojima se živi sa ubrzanjem, on je cak privilegovan u svojoj nepomicnosti jer mu važne stvari ne promicu neprimecene. «Trka za vremenom» u principu sve nas tera da bežimo od sebe. U romanu postoji i recenica: «Neko ko zaista živi u vrtlogu dogadaja, malo vremena ima za doživljaj.» Katkad je, dakle, ako imamo vremena da obratimo pažnju, dovoljan i neki naoko mali dogadaj, da izmeni našu percepciju sveta ili vlastitog mesta u njemu. Tektonski poremecaji u duši, za okolinu neprimetni a za pojedinca pesudni, uvek su bili tema književnosti. 

·        Ovog puta mesto radnje romana nije Španija, vec Kotor. Zbog cega ovaj grad?

Morao je to da bude primorski grad, i uz to grad sa odredenom topografijom: da ima lucki mentalitet otvorenosti; da su mu ulice ravne, zbog invalidskih kolica; da ima staro gradsko jezgro. Kotor sam odranije poznavala, a kad je izbor pao na njega kao na scenarij za ovaj roman, namenski sam išla da «snimam teren», da boravim, da osetim kako grad pulsira, da odredim konkretna mesta zbivanja i maršrute mojih junaka.

·        Onima koji prate vašu književnost, koje novo iskustvo ce doneti „Poljubac“?

To je na citaocima da kažu, ne na meni. Vredne su samo one knjige koje su u stanju da nas ucine bar malo drugacijima, ili da nas ucvrste u onome što vec jesmo. Iskreno se nadam da ce Poljubac i vama uciniti jedno od toga dvoga.

N. Radovic

——————

http://www.ivancicadjeric.com/libre.htm

 

INTERVJU: IVANCICA ÐERIC, SPISATELJICA

                        „Nisam izgubila jezik, izgubila sam zemlju“

          

Ivancica Ivana Ðeric rodena je 1969. u Sisku. Odrasla je u Prijedoru. 1987. godine upisuje Fakultet novinarstva i politickih nauka u Zagrebu. 1992. godine diplomira i napušta prostore Balkana. Magistrirala je žurnalistiku u Otavi 1997. godine. Objavila je zbirku pjesama „Otvorenost“, (Matica Srpska, 1991.) i roman „Zemlja u zrnu kafe“, (Zograf, 2003). Živi u Vankuveru. Trenutno piše novi roman.  „Bosanci trce pocasni krug“ roman koji je objavila IK „Rende“ iz Beograda ušao je ove godine u širi izbor za  NIN-ovu nagradu, najbolji roman objavljen na srpskom jeziku tokom prethodne godine.

 Edicija  „Ledolomac“ nosi naslov po Vašem novom romanu  „Bosanci trce pocasni krug“ . Istovremeno, ona predstavlja i  novu reprezentativnu bosanskohercegovacku književnost. Koliko se pisac,  koji živi van BiH, usled prirodnog, emigrantskog cutanja, suocava sa problemom gubitka jezika ,  i šta za Vas predstavlja odrednica „isto govorno podrucje“?

Gubite ono što ste spremni da predate ili prodate, i to je za svakoga drugacije, svako povlaci sopstvenu liniju, i jezika i cutanja. Govorim jezikom kojim sam uvijek govorila, ne odricem se nicega sto sam bila, nemam na to ni pravo, ne vjerujem u prekonocno preobraženje niti jezika niti njegove suštine, ne mislim da nova imena nose i nova, ili u svakom slucaju ne nužno drugacija znacenja. Nisam izgubila jezik, izgubila sam zemlju, ne svojom voljom, i pišem onako kako sam naucila, iz knjiga starih majstora tog istog, kako ste kazali, govornog podrucja. Za mene je ono izvor razumijevanja a ne stratište puno ograda. Poštujem njegove specificnosti, poštujem i njegove dnevno-politicke realnosti, ali to sa spisataljskim poslom, ako ste kao pisac iskreni sa sobom, i sa svojim citaocima, nema mnogo veze. Zadatak pisca je da bude svoj i da bude svima dostupan, da saopšti vlastiti pogled na svijet, i sve dotle dok je taj pogled moguce razumjeti, cak i kad nije licno prihvatljiv, posao je odraden kako treba. Pišem za one koji vole da citaju i koji se ne libe da kupe knjigu pisca iz Crne Gore, ili Srbije, ili Hrvatske, ili Bosne. Pisem za ljubitelje rijeci a ne njene politicke klasifikacije, i u tom smislu,  nisam izgubila ništa. Iako, znam da ste u odredenom smislu primorani da postavite to pitanje. I mogu samo da Vam kažem, postoji jedan divan stih Arsena Dedica, meni omiljenog pjesnika, djevojka iz moga kraja, ona ne da je slome, otima se i prkosi. I u tom smislu, ne mogu da kažem da sam pisac samo jednog, uskog, odredenog,  istorijskim špilom karata definisanog podrucja. Pišem za one koji razumiju, a ti ce se vec sami prepoznati.

  U Vašim knjigama ponavlja se toponim Tromuk. Šta je, zapravo, Tromuk?

Pišuci roman Zemlju U Zrnu Kafe, mislila sam, tad možda i najviše, na svoje prijatelje, kao i na na njihove naglo i niotkuda iskrsle neprijatelje, na sve izbjeglice, na sav taj svijet istrgnut iz svojih dnevnih soba i raspršen po bespucima i raspuklinama dnevne politike. To se ponovilo i s romanom Bosanci Trce Pocasni Krug. Tromuk je njihov grad, kako god se zvao na nekoj stvarnoj mapi koju danas možete kupiti u trafici. Tromuk je  ona nesrecna djetelina sa tri lista kojoj nedostaje cetvrti listic srece, to je moj grad i grad svih Bosanaca.  Bilo koje mjesto u Bosni unesreceno ratom, razdijeljeno nerazumijevanjem, i primorano da se suoci sa svoja tri muka, tri tišine kroz koje sve to odzvanja, sve to pucanje bez smisla, ubijanje bez razloga, i parole bez smisla za ono sto je covjeku stvarno potrebno, a to je oduvijek bio i uvijek ce biti kruh a ne barut, ljubav a ne zlocin, drug sa kojim se pije kafa a ne covjek koji maše puškom na vratima.

     *Jedan od likova u romanu „Bosanci trce pocasni krug“ više od luksuznog stana u Kanadi, želi da kupi parce zemlje. Da li je to parce zemlje dovoljno,  i da li se, i na taj nacin, cuva identitet?

Strast za zemljom je, kako kaže jedan od junaka romana, vjecna. I nezljeciva. Ona je datost. Ali identitet, moj ili Vaš, ili bilo kog covjeka, ne cini komad zemlje nego šta je za to parce zemlje spreman, ili nikada nije spreman, da ucini. Jedni pate za zemljom, drugi ubijaju da je steknu. Pišem za ove prve, kako se ovi drugi, mada strahujem da hoce, nikada ne bi ponovili. 

     Najavili ste Vašu novu knjigu. Koliko ce ona predstavljati otklon od ratne tematike?

Bosanci Trce Pocasni Krug je drugi dio tromucke trilogije. Sigurna sam da cu napisati i njen treci i konacni dio, ali to nije roman na kojem trenutno radim.. Lako je upasti u šablon iste tematike, žargona, ritma recenice, kao što je najlakše u svakom restoranu naruciti isto jelo, ali ako se to ucini, ako se nikada ništa drugo ne proba, nijedan drugi ukus, nijedno novo jelo na meniju, upada se u jednolicnost i živi i piše šablonski. Šablon je odlican za industriju ali nije primjeren prekopavanju po intimi, što je, naposlijetku, ono sto cinite dok pišete. Kopate, za onim cetvrtim listicem djeteline, i samo ako ste uporni, možda ga i pronaddete u livadi svojih trolisnih, šablonskih biljaka.

Kakvu recepciju može da ocekuje nova bosanskohercegovacka knji

ževnost u inostranstvu,  od strane onih,  kojima je Bosna bila samo samo jedna od mnogobrojnih vesti u udarnim informativnim emisijama?

O Bosni danas najviše pišu oni koji su o njoj samo culi u tim kako kažete udarnim informativnim emisijama, ona je postala egzoticno mjesto misteriozno nezaustavljenog, svima na oci sprovedenog, klanja. I samim tim, postala je pogodna za brzinsku eksploataciju metafore o dobru i zlu i covjekovom zadatku ili nemoci u sukobu tih sila. Ali naših pisaca, pisaca tog istog govornog podrucja, nema mnogo na policama stranih knjižara. Mnogo se piše kod nas, mnogo toga i necitljivog, ali ponešto i odlicnog, pa ipak se  malo naših pisaca prevodi. To je, djelimicno, problem nerazumijevanja onoga sto se dogodilo na ovim prostorima, ali takode i profesionalnog plasmana naših knjiga, naših pisaca, naše literature, na svjetskom trzistu. U Kanadi, gdje živim, postoje ljudi ciji je posao da pronadu dobrog pisca i knjigu, da prodaju dobar rukopis, da, u svjetlu odredjenih tržišnih ili izdavackih kriterijuma, pa cak i uz  pomocc one djeteline s cetiri lista,  plasiraju knjigu koju vrijedi procitati. Kod nas, ne postoji ni takva profesija, niti bilo koja institucija koja se iskljucivo i sistematski  bavi plasmanom naših pisaca i naše knjizevnosti, kako domacem, tako i stranom citaocu. I to je velika šteta, mada se nadam da nece biti i i trajna cinjenica

N Radovic