Strip, 9. umetnost

Znatno dopunjeno izdanje teksta „Strip – deveta umetnost?“ Ranka Munitića (prvo izd. 1975.) objavljeno je prošle godine u izdanju Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, Odsek Primenjene grafike. Novo izdanje je bez znaka pitanja. Knjiga tretira teoriju stripa: odlike i značaj medija, majstore i remek – dela, karaktere i, ukrako – stripovsku alhemiju. Značajan deo knjige, čini dodatak hronoantologije koja sadrži table od Tapiserije iz Bajea iz 11. veka, preko crteža i propratnog teksta Rudolfa Tepfera u „Putovanjima i avanturama dr Festus-a“ iz davne 1840, do Valeri Mežena i Alekse Gajića ( Duh u mašini).

Munitić objašnjava kako se stripovska naracija, literarna dimenzija njegove celine ne razlikuje bitnije od nekih odavno poznatih prototipova popularne književnosti. Pomeniti su, maltene, svi značajniji strip autori. Hronološki je dat istorijski pregled razvoja devete umetnosti od tematike, montaže, simbola, tipologije, mitologije… Kao ilustracija značaja stripa kao medija, dat je Kodeks Američkog udruženja izdavača stripova iz 1954., koji definiše kodeks poslovanja izdavača, preciznije urednika, sa taksativno nabrojanim zabranama tipa:
- Poželjno je izbegavati prizore u kojima predstavnik zakona umire od posledica zločinačkog čina
- Zločin mora da bude opisan kao gnusan i mučan čin
- Nisu dozvoljeni zlokobni, mučni i stracvični prizori

Kodeksom je precizirano i vodjenje dijaloga u stripu (Po svaku cenu mora se izbeći ukazivanje na fizičke mane i deformacije, nepoželjna je prekomerna upotreba slenga…). U stripovima se ne sme rugati verskim ubedjenjima i religiji uopšte, onda, regulisano je da kostimi junaka ne smeju da budu nepristojni, ženski likovi ne smeju da imaju izazovna fizička svojsta. Vrlo je interesantno da se po kodeksu razvod braka ne sme obradjivati na šaljiv način, ili, da strast i ljubavni zanos ne smeju da budu obradjeni na način koji bi podsticao ljubavnika na nečasna osećanja.

Priznačete, daleko ozbiljniji kodeks nego nedavni srpske RRA. Oba su esnafska. Jedan sa početka ovog, drugi sa početka onog, tj. proteklog veka.

Knjiga Ranka Munitića je pokazatelj kako se na fakultetima umetnosti osmišljavaju novi propratni teorijski udžbenici koji vešto izbegavaju epitet suvoparnih, već su zanimljivi i svima onima koji se, kako se to kaže: zanimaju za, a u stvari – vole, brate, strip.

I dobro, hoće li ikad neko da pomene Džonija Hazarda, mog omiljenog strip junaka iz detinjstva. Naravno, pored komandanta Marka i Blek Stene. I danas, kad neko kaže da živi u Kanadi, mene odmah podseti na fkn. crvene mundire, mada to može i da bude asocijacija za neko drugo vreme i podneblje.

Nestanak objektivne realnosti

Izlazak svake knjige Viktora Peljevina u Rusiji je kulturni dogadjaj broj jedan, dok ga casopis Njujorker svrstava u šest najboljih evropskih pisaca.

 

Peljevin, po obrazovanju inženjer, prvu priču objavljuje 1989. godine i za kratko vreme postaje nova zvezda SF literature. Zbirka priča „Plava svetiljka“ donosi mu rusku književnu nagradu „Malog Bukera“ . Naredne godine objavljuje svoj prvi roman „Omon Ra“, veličanstvenu nadrealnu satiru savremenog ruskog društva, koja ga izbacuje u orbitu popularnosti. Reputacija Viktora Peljevina vrtoglavo raste od 2000. godine, čak mu i popularna zapadna štampa posvećuje pažnju, dok ga knjizevni kriticari smatraju najboljim ruskim piscem od pada komunizma.

 

Dok se trude da smisle žanrovsku odrednicu njegovih knjiga, jer fantastika definitivno nije zanrovska odrednica Peljevinovog opusa, ovaj autor mladje generacije, izjavljuje da je postao pisac zato što nije želeo da svakog dana ide na posao.

 Peljevin je godinama pisao tekstove na temu istočnog misticizma, ali je njegova prevashodna preokupacija aktuelna ruska realnost. On koristi postmodernistički obrazac, duhovno se oslanjajuci na tradiciju ruske fantastike, ali je, istovremeno, i pod uticajima globalne pop kulture. Njegov jezik i stil se u Rusiji porede sa Gogoljevim, prave se paralele izmedju njega i Bulgakova, a u Americi su oduševljeni Peljevinovim cinizmom, koji ih podseca na Jozefa Helera.

 

Ažurnošću  IK „Plato“, ubrzo posle premijere u Moskvi, novi roman Viktora Peljevina „Sveta knjiga vukodlaka“ našao se i pred beogradskom čitalackom publikom, koja je imala priliku da se upozna sa njegovim delima „Generacija P“, „Čapajev i praznina“, „Omon Ra“ i „Dijalektika prelaznog perioda, iz niotkuda u nikuda“.

 

Provokativnim naslovom „Sveta knjiga vukodlaka“, Peljevin nastavlja da govori i kritikuje svet menadžera, upravljaca i otudjenosti. Glavni junak romana je žena koja moze da se pretvori u prostitutku. U tom nestanku objektivne realnosti i stvaranju iluzija, nalazi se metaforičan okvir za sliku savremenog društva.

“ U svojstvu konsultanta nije nam potrebna nikakva Svetska banka ili tamo nekakav Monetarni fond, koji ce da nam pokaze taj Kohov bacil, a onda da nam podmece lavor. To smo vec videli. Kao, samo se vi smelo vinite iznad ponora, sto jace tresnite na dno, a onda cete cuti uctive aplauze medjunarodne zajednice“

Sv. knjiga vukodlaka